{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Elita mu zviždi s tribina na svim velikim turnirima i verno navija za bilo koga ko stane na drugu stranu mreže, a on malo-pomalo postaje idol „malog čoveka”
Narodni heroj

Da se razumemo odmah na početku – tenis je sport elite. I to oduvek, praktično od srednjeg veka. Bio i ostao kraljevski. Otud i sva ta, praktično, „dvorska” pravila ponašanja i igrača i posmatrača. Ako sumnjate u to, pogledajte samo Vimbldon, stub nosilac belog sporta, koji je sav u kraljevskoj simbolici. 

Ali to je tako i to treba poštovati.

Međutim, kao i sve što stvori čovek, a naročito sa ovakvim predznakom, to postaje i polako prerasta u klasični elitizam. Po onom beogradskom principu, bez smisla i inteligencije, da je svako van granica „kruga dvojke” obična seljačina. Tako, tvrdo i pežorativno.

I prenesite sada to na sport, u ovom slučaju beli, i sve će vam biti jasno. Ljudi koji su se slučajno rodili npr. u Engleskoj ili SAD-u smatraju da imaju više "prava" na tenis nego oni koji nisu. A naročito kada ti šampioni dolaze iz istočnog dela „srednje zemlje”, da se izrazimo „tolkinovski”.

Taj elitizam, a zapravo glupost i malograđanština imaju svoju podlogu u gotovo svakom detalju modernog sveta, gde ljudi bez ikakvih jasnih kvaliteta smatraju da su bolji od onih drugih. Ista je priča i sa ovdašnjim nacionalizmom, gde komšije govore istim jezikom, ali se mrze zbog mitomanije. No to je druga tema...

Naravno, ovde mislimo direktno na Novaka, da ne spekulišemo.

Naš as, prvi reket sveta, čovek kojeg već polako možemo da počnemo da krunišemo u „najboljeg svih vremena” poput Spartaka u Starom Rimu prodrmao je poredak, porušio snove, barem za ovu generaciju, o nekakvom preimućstvu „zapadne rase” oličene pre svih u Rodžeru Federeru. Toliko je prodrmao, da se ta mržnja s tribina polako pretvara u očaj. Očaj zbog impotentnosti da ga spreče da ih gazi po njihovim pravilima.

Dobro se to videlo i juče na velelepnoj Rod Lejver areni, gde je Dominik Tim, dobri momak iz Viner Nojštada koji nema niti jedan grend slem pehar, imao daleko više „navijača” nego sada već osmostruki šampion Australijan opena.

„Navikao sam već na takve situacije. Naučio sam da se isključim i zamišljam da navijaju za mene. Mnogo nam je značila podrška tokom pohoda na ATP kup i prvi put da sam se van Srbije osećao kao da igram pred svojom publikom. Oni mi daju krila.”

No, sa druge strane zida, to jest van stadiona, sasvim druga priča. Tamo među običnim, radnim narodom koji nema ni para ni uticaja da nabavi ulaznice za veliko finale, žurka ljubavi. Budimo realni, pretežno predvođena ljudima sa ovih prostora. No, to je najmanje važno.

Očigledno razočaran publikom na Rod Lejver areni, Novak nije slao srca ni poljupce nakon pobede u finalu. Nije bilo slavlja, što iz pijeteta prema poginulom mu prijatelju i mentoru Kobiju Brajantu, što zbog brojnih ljudskih i životinjskih žrtava katastrofalnih šumskih požara u unutrašnjosti Australije, ali pre svega zbog negativne energije sa tribina. Opet su dakle, čak i u do sada "njegovom" Melburnu navijali više protiv Srbina, nego što su podržavali Tima. Dakle, baš negativno.

"Ja radim stvari koje osećam, ali nisam osećao tu energiju sa tribina. Možda bi trebalo da se izdignem iznad toga, ali i ja sam čovek. I ja grešim." rekao je Novak sinoć.

Endrju Karnegi

Važno je da je Novak poslednjih godina prepoznat sada kao neka vrsta „narodnog heroja”, superatlete po merilima „običnih” i ”malih”. Skromnog porekla je, bez obzira na rasturenu državu, sa porodicom krvavo izborio sve što ima. Digao se sa dna i skočio na vrh.

Slična je priča sa legendarnim američkim bogatašem i filantropom škotskog porekla Endrjuom Karnegijem (iz njegovog fonda je sagrađena npr. Univerziteska biblioteka u Beogradu, za šta je zaslužio da obližnja ulica dobije njegovo ime). Škoti su tada (ali i sada) u anglosaksonskom rasizmu smatrani ljudima drugog reda. Onima koji su osvojeni. A ako bi bili i teško siromašni kao Karnegi, prezreni uvek i svuda. Irci su, naravno, još gore prolazili...

I Karnegi je kao i naš as mnogo radio na sebi, obrazovao se, usavršavao u svakom pogledu, pritom je razvio biznis sa čeličanama koji ga je promovisao u najbogatijeg Amerikanca svog doba. Ali nikada ga ta elita nije prihvatila, nikada! Na kraju je pomalo razočaran, ali više prkosan, prodao svoj posao i uživao do kraja života u stvarima koje je voleo da radi, pre svih u golfu. Pošto je i dalje ostao skroman i na zemlji, voleo je da deli, te je napravio najveći fond do tada kako bi pomogao onima koji žive na dnu socijalne stratifikacije, odakle je i on potekao.

Paralela je jasna, a to je da borbe sa tom nabeđenom elitom nema, jer ne možete ubediti čoveka da voli nekog koga ne voli iz sasvim bizarnih razloga, kao što je mesto rođenja. Pa zar iko sme da misli da je bolji od Nikole Tesle, iako se ovaj nije rodio (mada je istina umro) na Menhetnu? Ili pak u Švajcarskoj? Ili pak da je gori od Hitlera zato što je ovaj svetlost dana ugledao u Austrougarskoj?

Najbolje je izabrati put Karnegija, ali i samog Novaka, a to je ignorisanje i u najgorem slučaju prezrenje prema onima koji te mrze tek tako. Setite se samo Đokovićevog osmeha kada je prošle godine slomio Federera u finalu Vimbldona. Pobediti ih na domaćem terenu, i to kada misle da je pobeda njihova, jedini je pravi odgovor.

Taj naš banjički „narodni heroj” nastaviće da živi u svetu u kojem zapravo nije prihvaćen, ma koliko bio iznad njega. Da se ne lažemo, tamo je mnogo bolje, jer smo mi zaista na dnu. A kada si na dnu, u blatu, heroji su potrebni. Imamo i previše antiheroja...

Mi smo iznebuha dobili jednog koji ukazuje nama, ali i milionima drugih potlačenih širom sveta, da se i kroz ovaj kapitalističko-klijentelistički pseudosistem može proći do vrha igrajući po pravilima. Ali i da te niko zbog toga neće tapšati po ramenu. Šta više, mrzeće te. Možda ne direktno u lice, ali sa dobre razdaljine svakako. Sa tribina. Klasni sistem u svoj svojoj truleži...

Legendari dubl igrač, Tod Vudbridž, izuzetno poštovan u svetu tenisa jedan je od onih kojem smeta takvo ponašanje prema najboljem na planeti.

"Nema sumnje da Novaku smeta što nije opšteprihvaćen. Videlo se lepo na ATP kupu da je bio prosto iznenađen što ima podršku sa tribina, čak i protiv Nadala. Zato je i pružio tako sjajne partije. Sasvim novo iskustvo za njega.", tvrdi Australijanac, "Kao mlađi se teško nosio sa mržnjom sa tribina, ali kako je sazrevao tako je prihvatao situaciju. Sada koristi tu negativnu energiju da podigne svoj ego i iskoristi ga. Mnogi navijači ga ne vole pošto se umešao u borbu koju su vodili Federer i Nadal, on im je uljez"

Nismo, kao što je i navedeno kroz primer beogradskog lažnog elitizma i nacionalnog šovinizma, ni mi ovde, koliko nas je, imuni na takvo, negativno ponašanje. Šta više. Zato upravo kroz primer onoga što prolazi Đoković možemo naučiti da priznamo greške i prihvatimo nepoznato, strano.

Jer samo tako možeš da budeš, kao naš as „narodni heroj” ili – tabloidnim jezikom – ljubimac masa. 

(Foto: Reuters)

×