{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Pogledajte kvote za takmičenje za najbolju pesmu Starog kontinenta
Uticaj Ajaksa na Pesmu Evrovizije

Lako bi bilo Evrosong odmah povezati sa politikom, i to je uistinu ono što mnogi mediji, pa i fanovi rade. Ove godine, zbog lanjskog pobednika i mesta održavanja, još i više: Izrael je domaćin, i razna gamad verovatno mašta o tome da se za njih čuje; neki drugi, opet, pozivaju na bojkot; neki treći govore da to nije samo pesma, kao što, realno, nikad nije ni bila...

Ali hajde da se u predvečerje prvog polufinala, u kojem će nastupiti i Nevena Božović, kao i crnogorski predstavnik, grupa D mol – “balkanski lobi” ponovo je razdvojen, tako da će Hrvatska i Makedonija pevati u četvrtak – bavimo onim lepšim poređenjem, koje često, ne samo ako ste sujeverni, može da vam predstavlja simpatičan, iako ne do kraja pouzdan, vodič za klađenje.

Gotovo je frapantno koliko se lako mogu povući paralele između onoga što se događa na fudbalskoj i na muzičkoj sceni Evrope.

Pre dve godine, recimo, Portugal je uspeo da objedini titule prvaka u fudbalu i u muzici, pa još tako, niotkuda i zahvaljujući nekom tihom heroju. Na bini se on zvao Salvador Sobral, na stadionu u Sen Deniju Eder.

I te i naredne godine, kada je slavio Izrael, govorili smo o tome da su Italijani, posle godina i godina posrtanja, odlučili ozbiljno da shvate evropske turnire.

Od pre koju godinu, zemlja najpevljivijeg jezika direktno u finale šalje pobednika najvećeg evropskog muzičkog festivala lakih nota, onog u Sanremu, a uprkos tome što ulažu mnogo u scenske nastupe, i što imaju najveće zvezde – ko je rekao Kristijano Ronaldo, pardon Frančesko Gabani, a potom i tandem Ermal Meta-Fabricio Moro – nikako da se zaista popnu na tron.

I ove godine, kao što pokazuju kvote Mozzarta, Italija je među desetak favorita, ali Mahmud sa pesmom “Soldi” ipak nije favorit, sem iz senke.

Ne samo da je kvota na njega, nakon nekoliko proba u Tel Avivu – znamo da zvuči smešno, ali pravim fanovima i onima koji bi da zarade od Evrosonga te probe su jako bitne, skoro koliko i sam nastup, i koeficijenti znaju dobrano da se promene od trenutka kada delegacije stignu na poprište pa do finalne večeri – krenula da raste, nego ga bije glas, uprkos poreklu i ideji koja jeste evrovizijska, ili barem evropska (u doba kada jača populizam, Mamud, kako ga čitaju Talijani, predstavlja primer integracije), da ni njegova zemlja nije stala iza njega.

Na Sanremu, početkom februara, Mamud je odneo pobedu glasovima žirija, ali nije bio po ukusu publike, koja je masovno glasala za momka sa nadimkom Ultimo. Ipak, kvota od 17, koliko se uoči prvog polufinala plaća za trijumf Italije – oni, kao članovi velike petorke koja i finansira takmičenje šlagera, pop-songova, kempa i gej lobija, idu direktno u finale – može da bude izazovna, jer se nikada ne zna kako će publika diljem Evrope reagovati.

►► MOZZART kvote za Evrosong

U suštini, pre nego što pređemo na glavnog favorita i njegove veze sa sportom, treba reći da se praćenje Evrosonga i nekog fudbalskog turnira ili utakmice ne razlikuje mnogo. I jedno i drugo se bolje shvataju, prate i predviđaju ukoliko imate neko predznanje, bilo da gledate nastupe na Jutjubu ili da studirate listu; ono možda i najvažnije je da ne postoji jedan “stil” koji će sigurno pobediti, ma šta da je tih godina ili meseci popularno.

“Evrovizijska pesma” odavno je sintagma koja ne znači ama baš ništa, taman koliko ni “engleski fudbal” ili “nemačka upornost” (makar su Englezi ovo potonje demantovali u ovosezonskoj Ligi šampiona?), mada se neka pravila znaju. Treba da bude jednostavna, treba da ima potencijal da se dopadne najširim masama, a i ako bude malo “jeftina”, to ne škodi.

Naravno, klađenje i na fudbal je nekada emotivno, više nego racionalno: ako vam se dopadne neka pesma, slobodno zapnite na nju, iznenađenja nisu nemoguća.

A iznenađenje bi, po svemu što se čuje iz Izraela, bilo da pobedu ne slavi zasad najveći favorit.

I opet priča(j)mo o fudbalu: niko do pre koji mesec ne bi dao ni promil šanse dečacima iz Ajaksa, pojačanim Tadićem i Blindom od iskusnijih, a oni su naglavačke prevrnuli Evropu i pokazali da se vraća veliki holandski fudbal.

Nešto slično moglo bi da se kaže za muziku: mladi Dankan de Mor, koji peva pod pseudonimom Dankan Lorens, liči pomalo na Frenkija de Jonga, završio je Rok akademiju – nije baš pomladak Ajaksa, ali može da prođe – i na stotinu uloženih dinara doneće vam 300.

Holandija sa Evrosongom inače ima, taman kao i sa fudbalom, odnos koji varira između ljubavi i mržnje. Oni su, pazite sad, četvorostruki prvaci (isto kao Ajaks), s tim što nisu imali uzlet devedesetih kao slavni amsterdamski klub, već je poslednja titula došla u, za ovu zemlju na razne načine uspešnim, sedamdesetim godinama prošlog veka.

Izrael je domaćin takmičenja

Letimičan pogled na ostale favorite otkriva pomalo čudnu činjenicu da su listom sve – muškarci.

Švedska je u poslednje vreme zemlja koja mnogo ulaže u nastupe i ideje, što im se vratilo sa dva staklena mikrofona u poslednjih šest godina. Džon Ludvik trenutno nosi kvotu 5, ali je stabilan na drugom mestu, za razliku od još jednog “dežurnog favorita”, Rusije, čiji je Sergej Lazarov, po ocenama upućenih, ipak previše “tanak” da svojom pesmom “Vrisak” uradi nešto više od borbe za prva tri mesta.

Pa ipak, nemojmo ga otpisati prerano. Lazarov ima nešto što drugi nemaju: ne samo da je već učestvovao na Evrosongu, nego je to bilo na onom, možda i dosad najkontroverznijem – mada ih je bilo malo koji se ne bi mogli tako nazvati – kada je u Stokholmu slavila ukrajinska predstavnica Džamala.

Bio je to vrhunac evrovizijskog hladnog rata: u jeku krize u Ukrajini, Džamala je pevala na tatarskom, o okupaciji tog poluostrva. Ukrajina je tada, setićemo se, pobedila zahvaljujući žiriju, ali je “televoting”, odnosno gledaoci diljem Evrope, bio vrlo naklonjen Serjoži. On je imao najviše glasova publike, i sada će i on i njegova zemlja želeti da izravnaju neke račune. Zato kvota od (trenutno) 7,50 može da bude zanimljiva.

Za razliku od Ujedinjenog Kraljevstva, koje Evroviziju kapira kao da im scenario diktira pokojni Teri Vogan, i Francuska je počela da se gura među favorite. Ove godine, ipak, nećemo slušati neku Zaz-oliku šansonu, već Bilala Hasanija, koji je, takva su vremena došla, postao poznat prvenstveno kao Jutjuber. Bilal je dete mešovitog braka, kvir je, otvoreni je homoseksualac, ali mimo toga, pardon uz to, ima sasvim pevljivu pesmu koja može da se umeša u borbu za vrh (kvota je pre prvog polufinala 7.00).

Oni koji žele da jure iznenađenja možda bi najpre trebalo da obrate pažnju na još jednog muškarca, Luku Anija. Švajcarska ima samo dve pobede u istoriji, a obe su im donele žene koje će kasnije napraviti velike karijere, prva na nemačkom govornom području, a druga planetarnu, Lis Asija i Selin Dion. Na Luku padaju kvote, kladioničarskim žargonom, otkako je predstavio svoj spot na Jutjubu. Uz sjajan nastup koji najavljuje, možda vredi probati sa povelikih 20.

Evrovizija uvek ima i neke “ludake” koji povremeno uspeju da se probiju i opčine svet. Pitanje je da li je islandski bend Hatari, opterećen tehnom, pankom i BDSM-om, svačija šoljica čaja, ali ako neko može ludilom da dođe do velikog rezultata – kao što je, vratimo se fudbalu, bio Island na Evropskom prvenstvu, pa na Mundijalu – onda su to oni. Hrabriji među nama će staviti koju kintu na kvotu 25.

Čast žena i modernih ritmova koji su proslavili pojedine devojke poreklom iz južne srpske pokrajine ovog puta brani Maltežanka Mikela Paće, sa raspevanim “Kameleonom”. Ko se oseća feministom ili samo voli ovakvu razonodu, neka se igra sa koeficijentom 25. Nešto slično ponudiće vam i Beloruskinja Zena, koja je pomalo nezasluženo gurnuta među najslabije rangirane pesme; a isto važi i za simpatičnu Ester Peoni iz Rumunije.

Krug favorita (pa makar onih poizdaleka) zatvaraju Azerbejdžan (12), i kao i uvek, i kao i uvek sa istim pesmama, Grčka i Kipar.

I na kraju, gde smo mi u toj muzičkoj priči?

Ako se držimo fudbala, mogli bismo primetiti da je ovaj deo Istočne Evrope marginalizovan i da su nam nametnuli mnogo krugova kvalifikacija i inih preduslova da uđemo među velike momke; pa ipak, čini se da bi kukumavčenje na kletu sudbinu bilo redundantno, pošto smo za mnogo šta sami krivi.

Po kvotama, balkanske zemlje se opet nalaze na vrhu, što znači da će plasman u finale biti uspeh za bilo koga od njih.

Predstavnica Srbije Nevena Božović negde je u zlatnoj sredini, mada “Kruna” ni po čemu ne zavređuje previše pažnje; mladi Hrvat Roko Blažević, kojeg, kao i svakog Blaževića, voli i publika u Srbiji (pobedio na jednom televizijskom takmičenju za mlade talente pre koju godinu) prednjači po stilu, ali se čini da je, na njegovu žalost, previše sličan pesmama koje će se boriti za najviši plasman.

►► Srbija pobednik Evrosonga - kvota 150

Nešto bolje se kotira Tamara Todevska, sa kompozicijom “Proud”, na prvom učešću Severne Makedonije pod novim imenom, i od nje bi se realno moglo očekivati da nastupi u subotu (“igra” im i geopolitički faktor, pošto se mirotvorstvo uvek nagrađuje).

Negde na istom nivou je i tihi, emotivni duo iz Slovenije, Zala Kralj i Gašpar Šantl, jedna od onih pesama koje su jednostavno previše dobre za Evroviziju – vaš vodič i kolumnista će iz emotivnih razloga upravo na njih staviti, ne može da škodi, makar stodinarku (kvota na pobedu je realnih, mada tužnih 150!) – i koja će, vrlo verovatno i nažalost proći totalno nezapaženo.

O Crnogorcima dosta, ma sve govori ubedljivo najveća kvota – čak 350. Bolje da su opet poslali Kneza...

Mozzart je zato, za nas “drugoligaše”, spremio i zanimljivu igru ko će biti najbolje plasiran od balkanskih selekcija, s tim što treba imati na umu da je među ponuđenima i Grčka.

Piše: Marko PRELEVIĆ
Foto: Shutterstock

Najnovije vesti


×