{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Terzićevo remek-delo: Najbolja generacija u istoriji našeg ženskog sporta

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 10
Nepobedive Srpkinje su ušle u krug odbojkaših dinastija, a na Olimpijskim igrama mogu da postanu mit poput Kubanki
Terzićevo remek-delo: Najbolja generacija u istoriji našeg ženskog sporta

Imao je srpski sport zlatne generacije košarkaša, vaterpolista, rukometaša, odbojkaša, pa čak i neke vredne reprezentativne rezultate fudbalera. Ako bi se birala najuspešnija generacija u istoriji srpskog sporta, verovatno bi jedina dilema bila između košarkaške generacije Kiće, Moke, Praje, pa onda njihovih naslednika sa kraja 20. veka i vaterpolista iz ove decenije sa druge strane.

Ali u ženskom sportu Srbija nije imala toliko uspeha. Do pojave aktuelne generacije odbojkašica, kojima bi pored svih zasluženih epiteta i superlativa možda najbolje stajao nadimak – NEPOBEDIVE.
“I bez ovog evropskog zlata, one bi bile najbolja ženska generacija u istoriji našeg sporta. Već su došle do tog statusa. Ovo što rade ove devojke je neverovatno. Mada, ne treba zaboraviti da su temelji ovih uspeha počeli još ranije, imali smo i evropsko zlato 2011. godine. Maja Ognjenović je nekako simbol svih tih uspeha. Naravno, Zoran Terzić je posebna priča“, kaže nam novinar Sport Kluba Igor Jagličić koji je bio blizak svedok svih naših odbojkaših uspeha u poslednjih skoro 30 godina.

Povremeno je u istoriji bilo medalja naših sportistkinja, ali ovo što aktuelna generacija odbojkašica radi, nešto je nezabeleženo na ovim prostorima. Ovakav kontinuitet uspeha i dominacija nisu viđeni u našem ženskom sportu. Pet velikih takmičenja za pet godina i pet medalja od čega tri zlatne. Tri godine nepobedivosti na evropskoj i svetskoj sceni. I još nije kraj, nisu dostigle zenit.

Jedina konkurencija kroz istoriju mogu da im budu jugosolovenske rukometašice predvođe Cecom Kitić. One su blistale osamdesetih godina prošlog veka i osvojile olimpijsko zlato, koje ih je kvalifikovalo za pijadestal najbolje generacije u istoriji našeg ženskog sporta. Iza uspeha rukometne reprezentacije su stajali uspesi beogradskog Radničkog na klupskom nivou koji je tri puta bio prvak Evrope i još četiri puta finalista. Rukometašice Jugoslavije su osvajale još po jedno zlato i bronzu na svetskim prvenstvima (evropska se tada nisu igrala) i imale neviđen kontinuitet rezultata za jugoslovenski ženski sport. Povremeno je tada i kasnije bilo i uspeha ženske košarke, ali nije bilo kontinuiteta. Uspesi ženskih kolektivnih sportova su se pamtili po jedan dan i potom su nestajali u zaborav.

A onda se pojavila odbojka.

Sport u kojem stara Jugolsavija nikada nije bila nešto posebno uspešna doživeo je procvat od dolaska Aleksandra Boričića na čelo Saveza početkom devedesetihih godina prošlog veka. U gomili sumnjivih i opskurnih funkcionera kakvi decenijama prate naš sportove, Boričič je bio nešto dugo. Srpska verzija Dejvida Šterna koji je od NBA lige napravio ovo što je danas. Jedini naslednik legendarnog Bore Stankovića među srpskim sportskim funkconerima. Boričić je imao viziju o dizanju srpske odbojke na današnje visine. Muška odbojka je počela da niže uspehe, osvojena su olimpijska i evropska zlata, medalje su stizale redovno... Kada je muška odbojka učvrstila jake pozicije na globalnom nivou, Boričić i saradnici iz OSS-a su početkom dvehiljaditih godina zacrtali novi projekat: podizanje ženske odbojke.

Kakvu god da su viziju imali, ni slutili nisu kakav potez su povukli kada su, prvo u Crvenoj zvezdi, a potom i u reprezentaciji, dali kormilo u ruke Zoranu Terziću. I tu priča o ženskoj odbojci prelazi iz kancelarija na teren. Odbojka počinje da buja prvo na klupskom, a potom i na reprezentativnom nivou. Terzić sada već daleke, 2006. godine u Japanu lansira generaciju koja gotovo niotkud dolazi do bronze i preko noći osvaja srca navijača u Srbiji i Crnoj Gori. Tada mlađana Maja Ognjenović bila je jedan od bitnih šrafova generacije koja nam je donela prvu medalju u ženskoj odbojci, a skoro 15 godina kasnije ima status sportskog genijalca poput Dejana Bodiroge, Vlade Vujasinovića ili ostalih velikana.

Ženska odbojka postaje sve masovnija, a reprezentacija sve jača. Stiže i prva zlatna medalja na EP. Terzić je u međuvremenu vukao neke hazarderske poteze, mnogima nerazumljive, ali se na kraju uvek ispostavljalo da je u pravu. Standardi su porasli, pa su puki plasmani na velika takmičenja bili neuspesi. Tražile su se medalje. Srbija ulazi 2012. godine u krizni period od tri godine bez medalja i Terzić koristi SP u Italiji za početak smene generacija. Uvodi u ekipu Tijanu Bošković, Bjanku Bušu, Jovanu Stevanović, Minu Popović... Postepeno i planski, sklapa današnji Drim tim.

Naravno, nije moglo sve ni da se isplanira i da se očekuje. Ne ide to tako ni u jednom našem sportu. Nikad on nije zavisio od resursa, planova i podrške. Uvek su talenat i improvizacija bili ključni faktori. Ni OSS, ni Terzić nisu mogli da pretpostave da će iz Brčkog doći Brankica Mihajlovića, da će se u nekoj maloj Bileći roditi odbojkaško čudo Tijana Bošković, da će sa Kosmeta pred vihorom progona doći devojčurak Milena Rašić... Nje to bilo planski. Ali su to bili talenti koji su na vreme prepoznati i imali su gde da se razvijaju i od koga da uče.

A učitelju poput Zorana Terzića nije mogla da promakne poplava takvog potencijala. Bio je to grumen zlata sreman da se oblikuje u najsjajnije svetske medalje.

Tijana Bošković

Koji bi to naš trener u bilo kom sportu imao herca da jednog od najboljih korektora sveta Jovanu Brakočevič zameni 17-godišnjom Tijanom Bošković i da svesno žrtvuje poneku utakmicu, pa i takmičenje. Za nešto ogromno što će se uslediti kasnije.

Rađanje dinastije!

Od velikog značaja su tu Terziću bile iskusnije igračice poput  Maje Ognjenović, Vesne Čitaković, Jelene Nikolić, Suzane Čebić i ostalih koje su mlađe naslednice pripremale da ih naslede i nadmaše. Posle sedmog mesta na SP 2013. nije bilo prijatno, ali Terzić je znao šta radi. Imao je viziju i sliku generacije koja će u narednim godinama baciti sve pod noge. I krenulo je bronzom na EP. A onda u stravičnoj konkurenciji na Olimpijskim igrama u Riju. Srbija osvaja senzacionalnu bronzu. Svet upoznaje Tijanu Bošković, razorne moći Brankice Mihajlović dolaze do punog izražaja, Maja Ognjenović počinje da proživljava drugu mladost, “mala“ Stefana Veljković postaje velika, Milena Rašić drugi kapiten i vođa...

Olimpijsko srebro je bilo impuls koji je srpskim odbojkašicama dao veru da mogu da igraju sa svakim i pobede svakoga. Već sledećeg leta su počistile konkurenciju na EP i prošetale se do zlata. Evropsko zlato je prošle godine nadmašeno svetskim na prvenstvu u finalu za pamćenje protiv Italijanki. Sve bolje i bolje su igrale naše devojke, sejale sve veći strah među protivnicima i naučile kako da uživaju u ulozi favorita. Nikakav pritisak, nikakav umor ili protivnik im više nije bio važan. Samo da igraju svoju igru. Kao epilog toga je došlo i ovo sjajno prvenstvo u Turskoj, devet pobeda u isto toliko utakmica i epski trijumf u finalu pred 14.000 turskih navijača protiv fanatičnog domaćina vođenog majstorskom rukom trenerskog vuka Đovanija Guidetija.
“Nekad se zapitam da li su ove devojke svesne šta postižu i šta rade. Gledam ih kako se smeju, šale i kako su opuštene i mislim da ni one samo ne znaju šta su postigle. Ovo je nadrealno šta Terza, Maja i devojke rade poslednjih godina u ovakvoj konkurenciji. Svaka čast Tijani, Brankici, Silviji, ali moram Maju da istaknem u prvi plan, jer ljudi nisu svesni koliko znači što je ona pristala da se vrati u reprezentaciju i što je svake godine tu“, kaže nam Vesna Čitaković Đurišić, bivši kapiten i lider naše reprezentacije.  

Taj mentalni sklop i šampionska genetika odvajaju dinastije od povremenih pobednika. Dinastije u sportu su retkost i one menjaju status i položaj tih sportova u  zemlji i okruženju. Odbojkašice Srbije danas su neko koga se većina konkurencije u svetu istinski plaši, a onaj manji ostatak želi da ga izozove, ali ne zna kako.

I to sve Srbija postiže u apsolutno strašnoj konkurenciji. Odbojka nije sport koji igra pet zemalja. Pogotovo ženska. Reč je o najmasovnijem ženskom kolektivnom sportu na planeti. O verovatno najjačoj konkurenciji ikad viđenoj u ženskim timskim sportovima. Odbojka je sport broj jedan među devojkama u Sjedinjenim Američkim Državama, Kini, Brazilu, Rusiji, Italiji, Turskoj, Japanu... To su giganti sa strašnim finansijskim i milionskim ljudskim resursima. Zemlje sa najboljim uslovima, najboljim trenerima, ogromnom navijačkom bazom, razvijenim marketinškim tržištima, najjačim ligama u kojima najbolje odbojkašice igraju za milionske ugovore. Danas nije čudo da odbojakšice zarađuju više od odbojkaša i da imaju ugovore jače od milion evra po sezoni.

To su neki uslovi i mogućnosti o kojima mala zemlja poput Srbije ne može ni da mašta. Može samo da ih sanja. Realnost Srbije danas je da su četiri kluba koja su izborila učešće u evrokupovima vrlo brzo poslala obaveštenje u CEV da odustaju od takmičenja u Evropi ove sezone jer NEMAJU PARA! Zemlja svetskih i evropskih šampiona. I svake godine je sve gore i gore. A jednog dana će nam zatrebati neke nove odbojkašice iz tih klubova...

Kada se svi uspesi, konkurencija i uslovi u kojima srpske odbojkašice prave ovakve uspehe saberu na jedno mesto, ne može se izvući neki logičan i normalan zaključak osim da su one i stručni štab čudo prirode. Na svu sreću, one su naše čudo i možemo da uživamo uz njih i divimo im se.

Odbranom evropskog zlata su postale jedna od retkih generacija kojima je to pošlo za rukom. Stale su uz rame ruskim generacijama koje su predvodile Gamova, pa Košeleva, Italijankama sa Lo Bjanko, Poljakinjama predvođenim Glinkom... To su dinastije koje su uspevale da odbrane evropski tron.

Ovoj generaciji srpskih odbojkašica ostaje ispunjenje još jednog cilja. Zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju. Već sledećeg leta će ova generacija napasti svoju krunu. Konkurencija će biti paklena. Šta znače OI u ženskoj odbojci, možda najbolje govore rezultati u prošlosti. Sila poput Italije nema olimpijsku medalju, čuvena generacija Poljakinja nema nikakvu medalju, a Amerikanke i Ruskinje već godinama sanjaju olimpijska zlata. Sa druge strane, Kineskinjama i Brazilkama nedostaje svetsko zlato. Svakom fali neka medalja. Srbija bi sa zlatom u Tokiju definitivno ušla u uzak krug najboljih ekipa u istoriji ovog sporta. Odmah iza generacije vanvremenskih Kubanki iz devedesetih godina koje verovatno niko nikada neće nadmašiti.

I bez tog zlata, srpske odbojkašice su već ispisale istoriju kao najbolja generacija na ovim prostorima.

(FOTO: cev.eu)

Najnovije vesti


×