{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

INTERVJU – NIKOLA ROSIĆ: Posle 20 godina, ponovo „libero“

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 1
Retko ko može, u bilo kojem sportu, da se pohvali sa 212 utakmica za nacionalni tim. Upravo toliko puta je naš sagovornik ostavio srce na terenu za svoju zemlju, samo u seniorskoj konkurenciji, a kad bi se računao i staž pre toga, teško da bi iko mogao da prebroji. Ove godine, legendarni libero rekao je zbogom nacionalnom timu, a za MOZZART Sport se podsetio najzanimljivijih trenutaka iz karijere
INTERVJU – NIKOLA ROSIĆ: Posle 20 godina, ponovo „libero“
Nikola Rosić

I… libero Rosić. Koliko ste puta čuli to na kraju predstavljanja ekipe dok naši momci istrčavaju, bacaju koske i bodre jedni druge pred novu bitku...

I koliko puta još niste čuli. Koliko puta je bilo normalno da se samo prećuti idealan prijem i da čekamo da neko drugi posle toga idealno digne, a onaj treći da smečuje, zakuca, raspali po onoj šarenoj lopti... Podrazumevalo se da Nikola Rosić odradi svoj posao i primi taj servis. To je bio onaj manje zanimljiv deo posle kojeg je sledio onaj zanimljiviji i zajedničko slavlje i grljenje.

Nikola Rosić je 2005. godine ušao u našu reprezentaciju. Skoro deceniju i po kasnije rekao je da je dosta. Posle 212 utakmica u najdražem dresu (a jeste mu najdraži!), libero Rosić je opet „libero“. Slobodan. Ovo leto mu je prvo bez reprezentativnih obaveza posle čak 20 godina u raznim reprezentativnim selekcijama Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije.

Reprezentaciji je rekao zbogom iako je mogao još. Odbojci izgleda da nije. I da neće dok je živ.

Da li pričamo sa odbojkašem ili bivšim odbojkašem?
„Još uvek sadašnjim. Na klupskom nivou“, počinje priču Nikola dok sedimo u društvu sa Aleksandrom Batom Atanasijevićem koji će se još načekati na slobodno leto bez reprezentativnih obaveza.

„Njemu se zarađuje lova, pa hoće i dalje da pegla“, šeretski dobacuje Bata.

Rosić i Atanasijević

„Da, da...“, ironično će Roske koji brani boje rumunskog ĆSM-a.

Ajmo sad ozbiljno, bez Batinih upadica. Koliko još ćeš da igraš?  
„Iz ove perspektive, ne još dugo. Sin već kreće u školu. Za ovu godinu smo se odlučili za ovo prelazno rešenje. Rumunija je idealna sredina za funkcionisanje. Blizu je, imam tri leta dnevno za Srbiju. Odgovara mi.“

Kako se navikavaš na leto bez reprezentacije? Koliko dugo nisi bio u ovoj situaciji?
„Ovo mi je prvo slobodno leto posle 20 godina. Veoma rano sam počeo da igram za prvi tim Partizana. Sa 15 godina mi je bila prva seniorska sezona u Prvoj ligi. Tada sam sa 16 godina ušao u mlađe selekcije, pa kasnije i u A reprezentaciju. Prošlog leta sam se oprostio od reprezentativnog dresa i sada vreme posvećujem porodici i i obavezama oko kampa koji sam pokrenuo sa Batom.“

Ozbiljno zvuči kad kažeš 20 godina. Svedoci smo poslednjih godina da u raznim sportovima ima uvređenih, povređenih, umornih reprezentativaca. Da baš nijedno leto ne uzmeš predah? Da li ti je ikad palo na pamet da zatražiš odmor i odjaviš reprezentaciju?
„Nikad. Nisam ni pomislio na to. To se kod nas u odbojci ne dešava. Osim zbog zdravstvenih problema. Od ljudi koje ja znam i koje sam upoznao kroz reprezentaciju, nikome nije padalo na pamet da iz nekih drugih razloga otkaže igranje za nacionalni tim. Bez obzira na rizik od povreda pošto i mi imamo klupske karijere od kojih živimo. Istina, bilo je nekog materijalnog profita od igranja za reprezentaciju, ali tek kada se dogura baš daleko i kada se osvoji neko komercijalno takmičenje poput Svetske lige. Ali nikada nismo ulazili u reprezentativne akcije s razmišljanjem o materijalnom dobitku. To dođe tek kasnije... Ako osvojiš neku medalju.“

Imaš 34 godine, u odbojci se igra i do 40. Mogao si da juriš plasman na Olimpijske Igre....
„Odluka je donesena posle dugo razmišljanja, presekao sam jer nemam za čim da žalim u karijeri“. 

Zvuči kao da si snove ispunio?
„Kad smo kao klinci odrastali, uvek smo gledali košarkaše i ostale sportiste kako se penju na balkon Skupštine. To mi je bio san. Ostvario mi se kada smo osvojili Evropsko prvenstvo 2011. u Beču. Potom mi je bio san bio da se pojavim na Olimpijskim Igrama i da osvojim neku medalju. Jedan deo se ispunio u Londonu 2012, drugi nažalost nije.“

„NIKAD SE NISAM LJUTIO U REPREZENTACIJI“

Rosić sa saigračima iz reprezentacije

A ovako ljudski i prirodno gledajući, bilo je razloga i da možda odustaneš. Da digneš ruke. U nekoliko situacija si prolazio cele pripreme i otpadao sa spiska zbog specifičnosti pozicije.
„Kada sam ušao u reprezentaciju, ilbero je bio Vasa Mijić. Otpao sam sam sa spiska za Olimpijske Igre 2004. godine u Atini jer je on još bio tu. Onda je 2005. bila dilema između mene i Marka Samardžića, on je isplivao, ja sam imao i nekih sitnijih povreda. I morao sam to da prihvatim. Tada su pravila bila takva da je samo jedan libero mogao da se skida. Bilo je situacija da sam otpadao, ali nije bilo ljutnje. Roditelji su mi usadili da su igranje i ljubav prema reprezentaciji nešto najbitnije i nešto posebno. To je najveća čast koja može da postoji u sportu. Nisam odustajao, znamo sam da će da dođe mojih pet minuta i došlo je posle 2008. godine.“

Na jedan momenat moramo da te podsetimo. Prvensto Evrope pre dve godine. Bio si startni libero, išlo je sve glatko do polufinala i pred taj meč je selektor Nikola Grbić odlučio da promeni libera i zameni te Majstorovićem u polufinalu protiv Nemačke. Taj meč se pamti. Vodili smo 2:0 i izgubili 2:3. Propuštena je sjajna šansa da se borimo za zlato.
„To je tako u sportu. Ja sam tada igrao u Nemačkoj i ta utakmica je bila posebna za mene. Ispostavila se kao najveći šok u karijeri. Bez obzira na to što je to bila neka nepravda, svaki trener ima pravo na svoju odluku i na kraju najveću odgovonost. Ta utakmica je bila veliki šok za mene, možda i za ekipu, ali to je sport i idemo dalje. Neven je tu utakmicu odigrao sasvim solidno i ko zna da li bih ja tu nešto promenio i da li bi doneo više energije ili kvaliteta. Na kraju, sledeći dan je bilo biti ili ne biti u borbi za bronzu i morali smo da zaboravimo šta se juče desilo. Nismo se predali i osvojili smo medalju.“

To ti je bio najteži poraz u karijeri?
„Nije. Poslednja utakmica za reprezentaciju mi je bila najteža. Prošlog leta. Igrali smo za bronzu na SP i završili kao četvrti. Uvek se dešavalo da uzmem medalju kada dođem do borbe za nju, ali prošlog leta nismo uspeli protiv Amerikanaca.“

A najlepši momenat u karijeri?
„Najlepši je osvajanje Evropskog prvenstva u Beču 2011. godine. Proslava s ljudima ovde u Beogradu je bilo ostvarenje sna.“

Kada si bio najbolji? Tačnije, kada si bio najzadovoljniji sobom?
„Teško mi je da to sada odlučim... Ne znam. Možda 2012. Ili 2017. kad smo uzeli bronzu. Kad igraš toliko dugo, postoje padovi i usponi, ali mora da se drži nivo. Nije to lako, ali mislim da sam uspeo i da sam zato bio toliko dugo tu. Svaki trening, svaka utakmica ili takmičenje nose sa sobom emotivna pražnjenja i tu treba biti jak i ostati na nivou.“

„AKO LIBERO ZAKAŽE, ONDA NE MOŽEŠ NIŠTA“

A kako si uopšte završio kao libero?
„Krenuo sam kao talentovan primač. Bilo je medalja, uspeha, bio sam lider Partizana i reprezentacije u tim mlađim selekcijama... I negde sa 15 godina sam prešao na libera. Na juniorskom prvenstvu sveta u Iranu sam bio izabran za najboljeg na toj poziciji. Ubrzo sam ušao u seniorsku reprezentaciju i ostao libero ceo život. Kada sam bio klinac, nisam sebe doživljavao samo kao libera i nisam mogao da shvatim da postoji samo odbrana bez napada. Bilo mi je teško u početku da se pomirim s tim jer u odbojci je osvajanje poena ono što je najatraktivnije.“

Libero je neopevani heroj u odbojci. Pod svetlima reflektora je moć korektora, svestranost primača, genijalnost tehničara, gracioznost srednjaka, a libero je taj koji ostaje u pozadini.
„Korektori imaju još veću odgovornost. Od njihove igre i napada zavisi svaka ekipa. Ako je on ispod nivoa, teško je to nadoknaditi odbranom.“

A šta ako libero zakaže?
„I to ume da bude nezgodno“, skromno će Rosić.

Na to se nadovezuje Anastasijević dok gađa Nikolu kesicama šećera.
„Ako libero zakaže, onda ne možeš ništa“, kaže mašina za osvajanje poena i jedan od najboljih na svetu.

A kada on to kaže, red je da ga saslušamo detaljnije...
„Bez libera, nemaš prijem, a bez prijema nemaš napad. Evo ti naš primer iz Peruđe. Nismo mogli ništa da osvojimo dok nam nije došao najbolji italijanski libero Kolači. Sreća pa smo u reprezentaciji imali dobrog libera. Mislim na Nevena , a-ha-ha…“, ne može Bata, a da ne podbada dugogodišnjeg saigrača i prijatelja.

Nikola je ozbiljniji deo ovog tandema. I pokušava da nam objasni specifičnost pozicije na kojoj je proveo karijeru i koja je nepravdeno potcenjena.
„Ne stvarno, posebna je pozicija. Svaka greška je vidljiva. Nema prilike da se iskupiš. Ako ti poremete prijem, onda nema ni napada. I onda je libero uvek na udaru. Moraš da primiš dobro ako želiš napad. Fizički to nije naporna pozicija kao što je korektor ili ostali igrači koji imaju dosta skokova. Ali mentalno treba da budeš jak jer je specifična pozicija.“

Čiji servis je bilo najteže primiti?
„Vilfredo Leon, definitivno. Ima i snagu, a lopta mu se ne rotira preterano. To je najgora kombinacija. Užasno jak sevis, a udara loptu nekako pravilno. Izdvojio bih još servis Musergskog kad je bio u top formi. Kod takvih servisa gledaš da lopta samo ostane u polju.“

A ko je najbolji libero kojeg si sreo?
„Brazilac Seržo. To je čovek koji najviše traje, najviše medalja je uzeo. Najbolji libero svih vremena“.

Kad smo kod Brazilaca jedno vreme je tvoja generacija imala kultne okršaje sa njima. Da li su ti oni bili najteži protivnik?
„U tom periodu, jesu. Morao si da odigraš savršenu utakmicu i opet je bilo pitanje da li ćeš da ih pobediš. Poslednjih godina su se pojavile mnoge dobre selekcije, a nama su najteži bili Francuzi. Tek na poslednjem SP smo uspeli da ih pobedimo 3:2. Dosta dugo su nas peglali gde su stigli. Ne zna zašto, ali imali su nešto što nama ne odgovara.“

„NE VIDIM GDE MOŽE BRŽE I JAČE OD OVOGA“

Servis je postao fundamentalni element u odbojci poslednjih godina. Nekada je bila raznovrsnija igra...
„U današnjoj odbojci se mnogo toga polaže na servis. Sada se servira neuporedivo jače. Promenom lopte 2008. godine je usledila velika promena za odbojku kao sport. Danas se više ne zna ko servira bolje, jače, nezgodnije...“

Utisak je da odbojka dostiže neke fizičke limite. Da današnja ženska liči na mušku pre 15-ak godina.
„Ne vidim gde može više i jače od ovoga. Sve više se polaže na napad. Maltene, nema više pravih primača kao što su bili ranije. Danas svi napadaju. Kad neko pogodi servis od 130 na sat, nema tu prijema, nema tu odbrane... Ranije je bilo taktičkog nadmudiravanja. Danas se igra se dosta brže. I u ženskoj odbojci se ubrzava.“  

Jedno od „prokletstava“ tvoje pozicije što nisi mogao da budeš deo najjače lige na svetu. Objasni...
„Za moju poziciju je bilo specifično i teško naći dobar u klub u inostranstvu. U Italiji, koja je najjača, imate limit stranaca i niko neće da to mesto koristi na libera. Eventulano, jedan strani libero godišnje je igrao u Italiji. I to Grebenjikov u poslednje vreme. Ranijih godina su se mesta stranaca uglavnom trošila na korektore, primače i ostale pozicije.“

I tako te je put preko Partizana i Budvanske Rivijere odveo u Švajcarsku, pa Nemačku i na kraju Rumuniju.
„Najlepše mi je za život bilo u Luganu. Divan grad, kao iz bajke. Nemačka je imala svojih prednosti, ali za srpski mentalitet nije bila dovoljno dinamična. Profesionalno mi je najbolje bilo u nemačkom Fridrishafenu jer je to i danas jedan od najbolje organizovanih klubova u Evropi. Ja sam uvek tražio klubove koji igraju u Ligi šampiona i lige u kojima nema limita stranaca.“

I na kraju si završio u Rumuniji koja nije odbojkaška sila, ali ulaže u klupsku odbojku.
„Rumunija sve više i više napreduje. A za naše ljude i mentalitet je izuzetno lepa za život. Slični smo. Dinamični. Pre par godina je Rumunija napravila dobar zakon o sportu, svaki klub se finansira iz lokalne uprave. Slično kao u Nemačkoj i ostalim zemljama Evropske unije. Sve bolji stranci dolaze u Rumuniju. I u žensku i u mušku odbojku. Prevazišli su Nemačku i došli do nivoa Francuske.“

Zvučiš kao da ćeš da završiš karijeru u Rumuniji. Nije te povuklo da to uradiš u Srbiji?
„Nije, jer mislim da ne bih sebe mogao da dam sebe maksimalno. Ovde imam dosta drugih stvari i obaveza koje bi mi skretale pažnju. Ovde želim da se bavim nekim drugim stvarima. Ne bih želeo da narušavam sliku o sebi koju sam tako dugo gradio.“

ZVEZDAŠ U PARTIZANU

Nikola Rosić i Bojan Janić

Čak ni u Crvenoj zvezdi? Poznato je da si veliki zvezdaš, a u Srbiji si igrao samo za Partizan.
„Jeste, zvezdaš sam. To je od malih nogu tako. Dok sam bio ovde, išao sam na skoro sve moguće utakmice. Prvenstveno fudbal, pa onda i basket. Igrao sam i fudbal u Zvezdi kao klinac, ali sticajem okolnosti sam odbojku počeo da igram u Partizanu koji je prvi došao u moju školu.“

I dok si igrao u Partizanu, nisi krio da si zvezdaš. Ne baš tipična situacija za naš sport.
„Odbojka nažalost nije toliko popularna u našoj zemlji. Smatra se kulturnim sportom gde nema tenzija. Dosta nas smo prijatelji između sebe. Ima ih dosta koji igraju u Zvezdi, a navijaju za Partizan ili obrnuto. Bojan Janić je bio obrnut primer od mene. Čak smo nas dvojica imali i problema zbog toga. Kao mladi smo bili popularni, a igrali smo u klubovima suprotnim od onih za koje navijamo. Bilo je dosta tekstova o tome po novinama i onda su nas navijači malo prozivali sa tribina. Bilo je nekih manjih neprijatenosti, ali u odbojkaškim granicama.“

Kažeš da odbojka nije popularan sport u Srbiji, ali bilo je vremena kada ste punili Arenu, igrali nezaboravne utakmice, a u Novom Sadu odbojkaši i danas imaju status miljenika.
„Da, Novosađani nas uvek ispoštuju. I Niš. Beogrrd ima puno sadržaja, sportova i ljudi imaju mogućnost da biraju da li da dođu na odbojku. Sve im je već viđeno, dosadno, itd. Međutim, odbojka je sport koji dugi niz ima tradiciju i rezultate. Treba to da čuvamo i negujemo. Ljudi bi to trebalo da shvate.“

U Italiji je odbojka vezana za manje gradove. Misliš li da je i u Srbiji rešenje nešto slično? Svedoci smo da su dvorane bile pune u Staroj Pazovi, Lajkovcu, Novom Pazaru, Užicu...
„Italija je velika zemlja. Ali ne verujem da je rađeno planski. U Italiji u većim gradovima prednost imaju skuplji sportovi poput fudbala i košarke, a u manjim gradovima je odbojka. Italija je vratila stari sjaj i ima ozbljna ulaganja u odbojku u poslednje vreme. Osim možda dvojice igrača i par Rusa, svi najbolji na svetu trenutno igraju u Italiji. Što je NBA u košarci, to je Italija u odbojci.“

Koje bi onda bilo rešenje za oporavak klupske odbojke?
„Baza svakog kluba treba da budu mlađe selekcije. Svaki ozbiljan klub treba da ima svoju bazu i izvor mlađih kategorija. Da bi se jurio rezultat, mora da se kupi poneki igrač, ali iz baze dolazi glavna snaga. Potrebna je maksimalna posvećenost trenera koji rade sa maldima. E onda više ni budžet nije toliko presudan.“ 

Imali li tu bazu? Ima li talenata?
„Nažalost, mislim da neke stvari u Srbiji moraju sistemski da se promene u mlađim selekcijama. Ženska odbojka je u velikom usponu. Tu smo najdominantniji na svetu. Umnogome zbog ove naše generacije koja je ekstremno dobra. Odbojka apsolutno najbolji sport za razvoj ženske dece. Prirodnom selekcijom se dolazi do talentovane dece. Ima klubova koji veoma dobro rade, ali i klubova koji gomilaju decu, a dugo nisu izbacili dobrog igrača. To bi moglo da se digne na viši nivo. Sad bolje pratim situaciju zbog kampa i mislim da imamo ozbiljan problem. Baza u muškoj odbojci opada jer deca idu u fudbal i košarku koji su popularniji. Selekcije u poslednje vreme ne mogu da nam se plasiraju na velika takmičenja, što se ranije nije dešavalo.“

KAMP ZA BUDUĆNOST

Rosić u dresu reprezentacije 2010. godine

Kad si već pomenuo kamp, to je nešto što što poslednjih godina zauzima posebno mesto u tvom životu i karijeri. Sa Batom Atanasijevićem okupljaš decu iz svih krajeva sveta. Ovog leta u Vrnjačkoj Banji.
„Ovo nam je četvrta godina da organizujemo internacionalni kamp. Našli smo destinaciju koja zadovoljava sve naše kriterijume i nadam se dugoročnoj saradnji. Izuzetno mi je zadovoljstvo da radim  sa decom. Sa jedne je strane naporno i odgovorno jer dosta dece nam dolazi iz inostranstva. Dosta stvari se organizuje u hodu. Treba voditi računa o svemu da bi se postigao kvalitet. Naša ideja pre četiri godine je bila upravo da deci prenesemo stvari koje smo prošli i koje nismo prošli u našim ranim karijerama. Da im se maksimalno posvetimo i da nauče od nas.“

Kako deca reaguju na vas kao poznata odbojkaška imena?
„Batu deca obožavaju. Pogotovo deca koja dolaze iz Italije samo zbog njega da bi ga videli i proveli vreme s njim. Na raspolaganju smo im da nas pitaju za sve iz sfera sporta i života. Ima i stidljive dece, pa sa svakim morate da pronađete zajednički jezik. Veliko zadovoljsvo nam je što imamo decu koja su sa nama od prvog kampa i vraćaju se svakog leta.“

Koliko je za vas sve to novo? Kao odbojkaš si navikao da brineš samo o sebi i odbojkaškim stvarima. Sada je tu mnogo više obaveza.
„Kao sportista imaš svoj zadatak u uhodanom sistemu ponašanja i življenja. Ovde je stvar potpuno drugačija jer treba da brineš o tolikoj deci. Treba da im se posvetiš, da ih naučiš. Treba i o trenerima da vodiš računa i da ne sumnjamo u njih. Birali smo ih i po ljudskim kvalitetima da bi sve funkcionisalo kako treba. Dosta je drugačije u odnosu na igračku karijeru. Kada biramo trenere za kamp, gledamo i trenerske i ljudske kvalitete. Bata i ja biramo zajedno, dogovaramo se oko svega. Imamo limitiran broj dece i određen broj trenera koji rade samo kod nas i potpuno su posvećeni. Izuzuetno smo zadovoljni sa trenerima. Imamo trenere koji su afimirsani kod nas u radu sa mlađim kategorijama, ali i trenere koji rade po ozbiljnim klubovima u inostranstvu.“

Kamp je samo jedan od puteva koje si ucrtao posle igračke karijere. Postao si i menadžer?
„I tu smo Bata i ja konektovani. Preko Baneta Mitrovića, čoveka koji je igrao sa mnom u Partizanu. On je agent Bati, Podraščaninu i još nekima u reprezentaciji. Tako sam i ja preko njega počeo da ulazim u menadžerske vode. Volim ljude, volim komunikaciju, imam kontakte svuda po svetu jer sam dosta dugo u odbojci. Pokušaću da pomognem našim mladim igračima i da im pomognem u razvoju karijera. Vidim sebe da mogu dobro da radim taj posao.“

A van odbojke? Šta te ispunjava?
„Volim da pogledam sve sportove kad imam vremena. Najviše fudbal jer je otac bio fudbaler. Volim i Evroligu u basketu, to mi je jedno od omiljenih takmičenja. Volim i da slobodne vreme provodim s prijateljima. Sad konačno imam vremena. Supruga se nekad i ljuti, ali šta da se radi.“

Za kraj,  kako bi izgledao idealan tim kroz karijeru Nikole Rosića?
„Uf, teško mi je da izaberem...“

Hajde pokušaj. Kreni od primača.
„Bojan Janić i... Nikola Kovačević. Dizač je naravno Nikola Grbić. Bata je korektor. I još srednjaci... Neka budu Podraščanin i Gagi Stanković. Ovo je malo više emotivan izbor jer sam s njima proveo veći deo karijere. Ima tu još mnogo dobrih igrača, ali neka bude ovako.“

Foto: STAR SPORT

×