{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Od dinastije Patriota ostao je on – njen kreator, arhitekta, i čovek u čije često surove, i teško objašnjive metode, cela bostonska javnost mora da nastavi da veruje. Prebogata karijera do sada će biti na najvećem mogućem ispitu.
In Bill We Trust
Bil Beliček (©AFP)

Dve decenije Bil Beliček i Tom Brejdi bili su najpoznatiji „trener-igrač“  duo u američkim sportovima, a možda i šire.  Dve sportske ikone natprosečne inteligencije i nezabeležene radne etike, čijem su se kontinuitetu uspeha divili svi - od sportskih legendi Majkla Džordana, Kobija Brajanta, LeBrona Džejmsa, do američkih predsednika Džordža Buša Mlađeg, Baraka Obame i Donalda Trampa (koji su bili domaćini Patriotama tokom ceremonija posete šampiona Beloj kući, obaveznoj tradiciji svih timova koji osvoje prsten), više nisu zajedno. Sada kada je Brejdi odlučio da „digne sidro“ i otisne se put Tampe nakon ravno 20 godina, na kormilu Nju Inglanda ostao je čovek koji je redak primer potpune autonomije u američkim sportovima. Iza njega, kao glavnog trenera, je šest Superbol trofeja, 43 nastupa u plejofu, potpuna dominacija u AFC istok diviziji, te AFC NFL konferenciji. Kreator je nečega što je već godinama nedostižan san za mnoge američke franšize, u svim sportovima – sistem održivog, i kontinuiranog uspeha u seleri kep eri. Franšiza koju vodi konsenzusno se smatra timom koji predstavlja zlatni standard u svetskom sportu. Iako je to jako teško zamisliti, pred njim je, nakon svega što je ostvario, neviđeni izazov – pobeđuj, i osvajaj, bez Brejdija.

U SAD postoji kolokvijalni termin koji se naziva „koeficijent vruće stolice“, odnosno metrika kojom novinari i analitičari pokušavaju da utvrde koji glavni trener bi u predstojećoj sezoni, u slučaju loših rezultata, mogao da dobije otkaz, a ko je bezbedan, čak i da stvari ozbiljno krenu po zlu. Svi treneri, u svim popularnim sportovima u SAD, otprilike se kreću između lestvice „hladno“ (što označava da je trener bezbedan i da će vlasnici imati strpljenja za loše rezultate) i „vruće“ (što znači da je otkaz faktički kovertiran i čeka prvi poraz). Svi, sem njega. Za Bila Beličeka uvedena je specijalna kategorija, takozvani „ice-cold seat“, iz izuzetno prostog razloga - ne postoji trener koji uživa veće poverenje vlasnika neke franšize.Ne postoji scenario u kojem bi Beliček dobio otkaz.

Robert Kraft, vlasnik Nju Ingland Petriotsa i Nju Ingland Revolušna, te poznati filantrop (minule nedelje je poslao klupski avion u Kinu, kako bi transportovao 1.300.000 zaštitnih maski za medicinsko osoblje u Njujorku i Masačusetsu), odavno je „ključ u ruke“ za sve sportske operacije predao američkom strategu hrvatskog porekla, jednoglasno smatranim za najvećeg trenera u istoriji američkih sportova. To u praksi znači da Beliček (istovremeno i trener i generalni menadžer, što je retkost u svetu NFL-a) prema svom nahođenju i svojim principima sklapa roster, troši milione dolara familije Kraft namenjenim za budžet tokom sezone i trenira igrače tako da je konstantno u vrhu borbe za Superbol. Kompleksne regulative NFL-a tako su „naštimovane“ da nijedan tim ne bi trebalo da bude previše dominantan, niti previše inferioran, u odnosu na ostatak lige, kada posmatramo ozbiljniji vremenski period. Beliček je, zajedno sa Brejdijem, taj narativ potpuno pobio i Patriote postavio na vrh ka kojem gleda svaka sportska franšiza u SAD. Gleda, i nada se da će zauzeti njihovo mesto.

Da priča o autonomiji jednog trenera ne bi završila kao još jedno generičko slovo na papiru, jedan slikovit primer bi trebalo da pokaže koliku slobodu i poverenje zapravo Beliček uživa – Robert Kraft ima pet sinova, a to su Džonatan Kraft, Daniel Kraft, Džošua Kraft i Dejvid Kraft (njegovi biološki potomci, sa pokojnom suprugom Majrom Kraft). Peti „sin“ je, pogodili ste, Tom Brejdi. Naravno, u ovom svetlu Brejdija figurativno smatramo delom porodice Kraft, a to činimo zbog toga što glavni među njima, Robert, nesumnjivo neguje specijalan odnos prema Brejdiju. Samo zbog njega je bio spreman da prekrši pokoje interno pravilo ustanovljeno sa trenerom, i umeša se kad smatra da je situacija vanredna. Zbog njega je pristao da dovede u tim, i plati, problematičnog Antonija Brauna. Zbog njega je odlučio da Garopolo mora da ode, iako je po svim parametrima bio idealan kandidat za budućeg kvorterbeka i lidera franšize. Zbog njega je pristao da Brejdijev poslednji ugovor sa Patriotama bude takav da franšiza nema pravo da ga taguje ili trejduje, što se smatralo previše popustljivim potezom kluba poznatog po čvrstoj strukturi ugovora, koja važi za sve. Njegovoj majci je, u znak divljenja što je uspela da savlada kancer u godini u kojoj je Nju Ingland osvojio Superbol protiv Atlante, na poklon dao čuveni Superbol prsten, sa 283 dijamanta. I mada je bilo potpuno nezamislivo, u bilo kom scenariju, da se Brejdi penzioniše u nekoj drugoj uniformi, Kraft je, iako je mogao, odlučio da se ovaj put drži po strani. Verovao je sudu Bila Beličeka da Nju Ingland ne treba da se obaveže na višegodišnju vernost najvećoj zvezdi ovog sporta, jer je procenio da ima mlađih opcija koje bi za isto ili čak i manje novca mogle u bliskoj perspektivi da isporuče ono što Brejdi isporučuje sa 42 godine. Na celoj teritoriji SAD ne postoji nijedan primer sličan ovom i zato je Nju Ingland franšiza koja je uzor svima drugima, čak i uz sve negative koje se za njih vezuju.

U seleri kep eri, koja timove de-facto ograničava u nameri da stvore supertim (nešto što su Golden Stejt Voriorsi svojevremeno uspeli da urade u NBA ligi), i od njih konstanto traži da pametno biraju i razvijaju mladi talenat (uz neizbežno veliku fluktuaciju u rosteru svake sezone), Beliček je od Nju Inglanda napravio dinastiju koja je pobila niz NFL rekorda. Beliček konstantno bira pri dnu prve runde drafta (zato što stalno dolazi do samog kraja takmičenja, a u NFL draft sistemu ne postoji lutrija koja bolje plasiranom timu teoretski može da obezbedi pik u samom vrhu), gde su elitniji koledž prospekti već pokupljeni od strane konkurenata. Konstantno od odbačenih veterana drugih timova pravi Nju Inglandove zvezde, u skladu sa poznatom sportskom mantrom: “One man’s trash is another man’s treasure“. Konstantno uspeva da ubedi igrače da igraju ispod svoje realne tržišne cene, u zamenu za borbu za prsten.

Međutim, Beličekov krut pristup i sistem rada nije za svakoga, u šta su se mnoge zvezde uverile na teži način. Podno zidina Gillette stadiona niko nije siguran: kada Beliček proceni da je tvoje vreme prošlo, da ne doprinosiš kao što si nekad doprinosio, imaš dve opcije – smanjenje plate i uloge u timu ili vrata (u praksi, trejd u drugi tim ili otpuštanje). Ne postoji čovek u američkim sportovima koji tako hladnokrvno, i beskompromisno, donosi nepopularne i teške odluke, koje na kraju po pravilu uvek ispadnu dobre po tim. Da li možete da zamislite bilo koga ko bi DžejmsuDjurentu, Hardenu ili Janisu komandovao na takav način da im ostaje samo da pognu glavu? Da li bi Majk Traut, trenutno najveća bejzbol zvezda, momak koji je potpisao ugovor vredan 430.000.000 dolara, a u karijeri nema plejof pobedu, mogao ikada da ode iz Los Anđelesa? Da li možete da zamislite bilo koga ko bi se nosio sa pritiskom javnosti i navijača u slučaju da se na surov način reši svoje superzvezde? Bostonska javnost, jedna od najzahtevnijih i najozloglašenijih u svetu sporta, plašila se scenarija Brejdijevog odlaska, vodila je svojevrsnu kampanju, ali Bil nije popustio – slušao je svoj sud, svoj rezon, i nastavio po sistemu koji ga je i načinio najvećim.

Beliček je karijeru izgradio na šokantnim trejdovima koji su zvezde tima, onda kada bi se previše izdigli iznad tima (ili jednostavno želeli platu  veću od one koju im je Beliček namenio, kako ne bi ugrozio sklapanje ostatka rostera) slali u druge sredine. Ko prati NFL dobro pamti slučajeve kao što su Logan Menkins, Majk Vrejbel, Ričard Simour, Rendi Mos… Zemlja se tresla i kada su vrata pokazana superstarovima kao što su Čendler Džouns (poslednji igrač Patriota sa 10+ sekova u sezoni) i Džejmi Kolins, koji je za primer svima 2016. trejdovan u najlošiju franšizu, Klivlend Braunse. Šuškalo se tada da je Kolins tražio “platu Vona Milera” (tada najplaćenijeg defanzivnog igrača, superstara Denver Bronkosa) od 115.000.000 dolara, a kao odgovor je dobio brzopoteznu selidbu u podrum NFL-a. Nakon svakog ovakvog zemljotresa, odgovor je bio jedan te isti: “We are doing what we think it’s the best for the team”. Radimo šta je najbolje za tim. Garopola, pak, ne možemo svrstati u ovaj šablon, jer je Bil tada zapravo želeo Džimijem da zameni Brejdija, ali je u jednom od retkih momenata inače mirnog broda iz Foksboroa, Kraftov intervencionizam zatalasao okean.

Kada god se sportska javnost pitala kako je za neki tim najbolje da se reši određene zvezde, na izuzetno važnoj poziciji u timu, odgovor je uglavnom dobijala kroz još jedan Beličekov patent – “sistem sledećeg”. Igrač koji je do tada bio u senci, preuzima novu ulogu, dobija svu potrebnu pomoć stručnog štaba, i obezbeđuje rezultate koji su zacrtani. Ovo takođe važi i u situaciji kada se neko od nosilaca povredi – nema panike, fokus se prebacuje na sledećeg igrača u nizu, a ako to zahteva adaptaciju određene napadačke, ili defanzivne šeme, to će se i uraditi. Beliček je sklon mnogim nekonvencionalnim potezima – Stivena Nila, amaterskog prvaka u rvanju, bez dana staža u fudbalu potpisao je kao garda, i kao rezultat dobio tri Superbol titule. Na ugovor od nedelju dana potpisuje nekog od slobodnih kvortrebekova, samo da bi na treningu maksimalno dobro imitirao rivala za predstojeći meč.

 Često ga prati zao glas da je škrt, i da igračima nudi ugovore manje od realne tržišne vrednosti, mada praksa pokazuje i drugačije – Devin Mekorti i Rob Gronkovski su godinama imali ugovore koji su, za njihove pozicije, bili najjači ugovori u ligi. Kornerbek Stefon Gilmor je 2017. godine potpisao na pet godina i 65.000.000 dolara, kao izuzetak od gore pomenutog pravila. Da je njegovo dovođenje i toliko plaćanje bilo uspešno, pokazuje Superbol titula (pretprošle sezone) i nagrada za odbrambenog igrača godine (prošla sezona). Beliček plaća top novac za top talenat, samo što to u proseku čini ređe nego ostale franšize. Prosto gledano, održava rigidan, ali uspešan sistem u kojem nijedan igrač nije iznad kluba, i klub nikada ne paniči kada sklapa roster. Ako propadne jedna opcija, okrenućemo se drugoj. 

Kada smo kod njegovih medijskih nastupa, Beliček je apsolutni kralj podijuma. Već decenijama je u Americi odomaćen izraz „death stare“, odnosno brutalno leden pogled ka novinaru koji pokuša da postavi provokativno pitanje. Ono što pripadnik sedme sile pokušava da upotrebi kako bi trenera stavio u kranje nelagodnu poziciju, vraća se kao bumerang. Sa kamatom.

Sa druge strane, ako ga pitate nešto dubokoumnije, kao što je, recimo, njegova omiljena tema, specijalni tim, ili najbolji NFL defanzivac svih vremena, Lorens Tejlor, dobićete unikatno istorijsko predavanje od preko 1.000 reči.  Detalj po detalj, šta svako treba da radi na terenu, razlike između tehnika, zašto preferira levonoge pantere, kako zadaje asistentima da prate smer u kojem duva vetar... Uvek kontroliše situaciju, nikad ne dolazi nespreman i nikada se ne da prevariti. Ne krije da je veliki prijatelj predsednika SAD Donalda Trampa ali ne dozvoljava da politika dominira konferencijama, čak i kada su se u svlačionici Patriota viđali kačketi „Make America Great Again“.

Jedna konferencija se, ipak, u Americi izdvaja u odnosu na sve druge – bila je to 2014. godina i utakmica u prajm tajmu, u okviru Monday Night Football spektakla (u NFL, u svakom kolu, po jedan par igra četvrtkom i ponedeljkom, a ostali u nedelju), kada je Kanzas Siti deklasirao Patriote rezultatom 41-14. Petriotsi su tada imali skor 2-2, nepouzdanu odbranu i slabu ofanzivnu liniju. Svi su već videli kraj dinastije, a razna teška, i provokativna pitanja, nizala su se pred Beličekom. Odgovori su legendarni, i uvek su bili isti: “We are on to Cincinnati“. Sledeće pitanje, isti odgovor. Viralne su postale njegove Sinsinati repllike (koje su se i minule sezone vratile na velika vrata, s obzirom na to da je zvaničan raspored u jednom kolu spojio Nju Ingland i Sinsinati), a kako je kasnije pojasnio u dokumentarcu „Do Your Job“ (Radi svoj posao), to je bio njegov način da okrene sledeću stranicu i fokus prebaci na naredne obaveze. Ne očajava se zbog poraza, kao što se ni ne oduševljava prilikom trijumfa. Sledeći protivnik su bili pomenuti Sinsinati Bengalsi, a sezona se završila Superbol titulom, u istorijskom finišu u kojem je Malkom Batler, tada nedraftovani ruki, presekao loptu na jednoj jardi od end zone, u najkontroverznijoj napadačkoj akciji u karijeri Pita Kerola.

Beliček je, po svemu, jedinstven tip, i mada mu je priroda takva kakva jeste, u svetu fudbala ima izuzetno mnogo uspešnih konekcija. Neke sežu iz mornarice, u kojoj je njegov otac služio i bio trener tamošnjeg NFL tima, pa preko Klivlenda, Njujork Džajantsa (da li ste znali da, po tradiciji, Nju Ingland i Njujork Džajantsi uvek međusobno igraju poslednji predsezonski duel i tako već preko 15 godina), do svih ostalih franšiza u kojima rade njegovi bivši učenici (više o tome kasnije). Jedan od njegovih najboljih prijatelja je Nik Sejben, najpoznatiji i najplaćeniji NFL koledž trener, koji kormilari univerzitetom Alabama. Rendi Mos je poslednji deo svog govora tokom prijema u Kuću slavnih posvetio Beličeku, javno mu se izvinivši što zajedno nisu uzeli titulu, iako su 2007. godine bili jedini tim u novijoj istoriji lige koji su regularni deo sezone završili neporaženi.

Kada smo se dotakli Njujorka, na drugu tamošnju franšizu, Džetse, koji su divizijski rival Nju Ingland Petriotsa, Bil ima poseban pik. Već je istorijski podatak da je Beliček bio trener Džetsa samo jedan dan, nakon čega je u spektakularnom veleobrtu poslat upravo u Nju Ingland, u sasvim sigurno najpoznatijem trejdu u istoriji lige.Taj trejd je, inače, jedan od poslednjih primera trejda u kojem je jedan tim drugom, kao deo kompenzacije, poslao i novac, što je u suprotnosti sa načinom na koji timovi u “našem” fudbalu jedni od drugih kupuju igrače. Iako vam to on nikada neće priznati, sijaset poteza tokom karijere Bila Beličeka kao da su striktno upereni ka destrukciji Džetsa, koje ne štedi ni na terenu, ni van njega (vidimo se u “Spajgejtu” kroz nekoliko redova). Do prošle godine, i trejda Demarijusa Tomasa, Džetsi su bili jedina franšiza u ligi sa kojom Beliček kao trener Patriota nijednom nije trejdovao. Iako na prvi pogled unutar-divizijski trejdovi nemaju puno smisla, jer tim nema razloga da kroz taj vid transakcije jača svog direktnog konkurenta, Beliček je kroz istoriju umeo da razmenjuje pikove i igrače i sa Bafalom, i sa Majamijem. Kratkih rukava ostajali su jedino Džetsi.

Kao briljantan fudbalski um revolucionalizovao je ligu nemali broj puta, svojim kreativnim napadačkim i defanzivnim šemama.  Čuveni “spread offense” u kojima je čak i raning bekove stavljao spolja, kao da su vajd risiveri, muke je zadavao defanzivnim koordinatorima rivala, koji nisu uspevali da se brane od novonastale pojave. Od niskih, fizički inferiornih, ali brzih, okretnih i preciznih hvatača poput Velkera, Amendole i Edelmana, napravio je legende. Poziciju fulbeka, uspomenu na old-school fudbal, vratio je na velika vrata aktivno integrišući razarajuće blokere u sve faze napada (Džejmsa Develina, sadašnjeg fulbeka Patriota, čak ni njegova gospođa nije imala na fantaziju, jer nije verovala da će uspevati da postiže i po dva tačdauna po meču). Najsmeliji je u primeni “zero blitza” u koji pošalje po sedmoricu, osmoricu igrača na protivničkog kvorterbeka, u “pass rush” situaciji  (tipičan primer ove defanzivne šeme možete pogledati OVDE). Tokom karijere je preferirao levonoge pantere, jer su protivnici uglavnom naviknuti da vraćaju pantove desnonogih igrača, čija degažiranja imaju drugačiji, „normalniji“ smer obrtanja lopte. Nakon što su njegovi levonogi specijalci napravili „haos“ u ligi, tako što je skočio broj grešaka prilikom vraćanja panta, timovi su masovno krenuli da kopiraju ovaj princip. Od svih svojih igrača zahteva raznovrsnost i sposobnost da, kada zatreba, igraju van svojih pozicija i inicijalnih zadataka. Isključivo veruje old-school metodama, i nikada ne dozvoljava igračima da treniraju u dvoranskim uslovima, koji su bazična infrastruktura milijarderskih američkih franšiza – ako je mećava napolju, po mećavi se i trenira, zato što će ista ta mećava biti prisutna i tokom same utakmice, tako da igrači moraju biti pripremljeni. Ako se očekuje kiša, na treninzima su obavezne kofe vode u koje se lopte potapaju, da bi igrači vežbali kontrolu iste, i izbegli potencijalne famblove tokom utakmice. Autoritet demonstrira i tako što, tokom treninga, usled greške nekog od igrača, ceo tim zajedno sa pomoćnicima, od kojih su neki i stariji od njega, mora da trči kaznene krugove.

Kao motivator i psiholog pribegava kreativnim metodama, kada proceni da su neophodne. Мaja 2018. godine okrenuo je jedan telefonski broj, i na timskom sastanku pojavio se specijalni gost. Beliček je imao običaj da dovodi kul goste, iz raznih sfera, da pričaju na temu uspeha, odricanja i velikog rada. Tog dana, u salu je ušetao niko drugi, do Kobi Brajant. Za 45 godina, koliko je tada bila dugačka karijera Bila Beličeka, priznao je da nikada nije video grupu motivisaniju, koncentrisaniju i zainteresovaniju za nečije predavanje. Posle Kobijeve tragične smrti, ESPN je objavio specijalne detalje ove posete. Kada se timski gledaju snimci utakmica radi analize, nikada se ne ističu, niti hvale, dobri potezi. Vaš je posao da igrate dobro i da primenite sve ono što vežbate na treninzima, inače ni ne biste bili deo tima. Igrači su ovakav tip skupova proglasili „loulajt“ sastancima (nasuprot „hajlajtsima“, koji obično predstavljaju najzanimljivije i najbolje nečije poteze), na kojima Beliček do detalja objašnjava igračima šta su loše uradili i šta i kako moraju da poprave, čak i ako je taj potez doveo do tačdauna. „Loulajt“ sastanci su obavezni i kada tim deklasira protivnika, jer ne smete da poletite i pomislite da će naredni meč sam po sebi biti završen identičnim rezultatom. Jedini je čovek koji je smeo pred skup od 50 odraslih momaka da izvede najveću legendu lige, Toma Brejdija i govori mu kako određeni pas koji je protivnik presekao može da kompletira svaki dečak iz bilo koje bostonske srednje škole (Šon Pejton je tako nešto pokušao sa Druom Brisom i nije uspeo). Brejdiju je posebnu „žicu“ umeo da nalazi zadirkujući ga kada god bi se on, ili njegova supruga Žizel Bundšen, našli na naslovnici GQ magazina. Bes izazvan diranjem gde se ne dira, Brejdi je kanalisao na treninzima kompletirajući pasove u skoro perfektnim procentima, ostajući satima nakon završetka timskih obaveza. Veličina njega kao trenera je i u tome što, kao psiholog, svakom igraču ume da priđe na poseban način, analizira ga, i primeni specijalan način motivacije – ono što gura Brejdija, nije guralo nekog drugog igrača, i obratno. Međutim, na kraju dana, svi su bili na istim talasnim dužinama, znali su šta su im zadaci, i izvršavali su ih dovoljno dobro da tim kontinuirano bude glavni konkurent za osvajanje Superbola.

Beliček ne toleriše kašnjenje, i od igrača zahteva da maksimalno poznaju svog protivnika. Kevin Folk, čuveni raning bek Patriota, u tekstu za The Players Tribune 2017 godine, opisao je kako je u papučama, po bostonskoj ciči zimi, trčao na najvažniji timski sastanak – subota pre utakmice. Sekund kašnjenja na taj sastanak značio bi kraj njegove karijere, jer zna da Beliček to ne prašta. Ozloglašeni su njegovi kvizovi gde igračima proverava da li znaju ko su roditelji protivnika, u koju su školu išli, šta su imali iz geografije, i zašto su uhvaćeni u nekom prestupu na koledžu. Sve sa jednim ciljem – upoznaj svog protivnika.

Topla strana Beličeka, naravno, postoji, i koliko god on bio strog i zahtevan trener, zna da je svima porodica na prvom mestu. Nejt Solder, dugogodišnji levi tekl Patriota, istakao je da se niko prema njemu nije ljudskije odneo od samih Beličeka i Krafta, kada je njegovom tada tromesečnom sinu Hadsonu ustanovljen tumor na bubrezima. Solder igra na daleko najvažnijoj poziciji u ofanzivnoj liniji, kada pričamo o desnorukim kvorterbekovima – to je takozvana „slepa strana“, jer kao levi tekl, on štiti svog plejmejkera od nadolazećih defanzivaca sa suprotne strane. S obzirom na to da se svaki kvorterbek prirodno naginje na stranu svoje jače ruke, nema dovoljno dobar periferni vid ka suprotnoj strani. Tu je od neprocenjivog značaja protektor „slepe strane“, što je Solder Brejdiju bio gotovo čitavu deceniju. Tokom nezamislivo teške situacije u kojoj se njegov sin tada nalazio, Solder je redovno imao dozvolu Beličeka da propušta timske aktivnosti kako bi išao sa sinom na tretmane, a Kraft mu je plaćao hotel pored najelitnije bostonske pedijatrijske ustanove. Propuštanje treninga i aktivnosti tako bitnog igrača, naravno, nije nešto što pogoduje vrhunskom sportskom timu, ali porodica je uvek ispred svega, i Beličeku to nikada nije bilo upitno.

Poseban testament njegovom vanserijskom radu može da posluži niz trenera i menadžera koji su iz Patriota prešli u druge franšize, na najviše trenerske pozicije. Trener Detroita, Met Patriša, dugogodišnji je Beličekov asistent i bivši defanzivni koordinator. Brajan Flores, sadašnji šef struke Majami Dolfinsa, godinama se starao o Nju Inglandovim lajnbekerima. Majk Vrejbel, legendarni lanjbeker Patriota sa početka dvehiljaditih, već dve sezone vodi Tenesi Tajtanse. Bil O’Brajen, strateg Hjuston Teksansa, bio je ofanzivni koordinator Tomu Brejdiju. U vruću stolicu slavnih Njujork Džajantsa ove godine je seo Džo Džadž, prvi koordinator specijalnog tima posle Džoa Harboa (trener Baltimora) koji se okitio titulom glavnog trenera. Sve na Beličekovu reč, i preporuku. U NFL je sasvim normalno da asistenti prelaze u druge timove kao glavni treneri, jer se potpuno podstiče napredak u karijeri svakog pojedinca. Iako svaki odlazak asistenta ostavlja ogromnu rupu u trenutnom timu, Beliček je uvek uspevao da nađe način da to prevaziđe. Minule sezone je već pretrpanoj task listi pridružio i dužnosti defanzivnog koordinatora. Iako Patriote nisu otišle do Superbola, jasno vam je ko je imao najbolju odbranu u ligi.

Kao i većinu ljudi tako istaknutog profila, i Beličeka kroz karijeru prate kontroverze. Dva sasvim sigurno najpoznatija skandala su čuveni „Spajgejt“ i „Deflejtgejt“. Prvi skandal potvrdio je krivicu Patriota i njihovih asistenata koji su špijunirali klupu Nju Jork Džetsa (slučajnost? Ne bismo rekli) kako bi čitali njihove signale pre pozivanja akcija. Beliček i Nju Ingland su kažnjeni maksimalnim novčanim kaznama te 2007. godine. Drugi skandal, ipak, ostavio je daleko veće posledice po franšizu, iako suštinski krivica nikada nije do kraja dokazana. Naime, u sezoni 2014, u finalu konferencije između Pejtriotsa i Koltsa (Nju Ingland pobedio ubedljivim rezultatom 45-7), ustanovljeno je da su u prvom poluvremenu utakmice lopte bile izduvane, odnosno pritisak u njima je bio daleko ispod granice dozvoljenog. Sve je počelo kada se tadašnji lanjbeker Koltsa, Dekvel Džekson, požalio klupi nakon što je presekao jednu loptu, rekavši da ona deluje izduvano. Tokom poluvremena su sudije, na čelu sa Klitom Blejkmenom, utvrdili da je određen broj lopti zaista izduvan i sve su ih doveli u stanje normale. Ono što nikada nije dokazano je da je bilo ko iz osoblja Nju Inglanda namerno izduvao ove lopte kako bi tim imao prednost (izduvanije lopte se daleko lakše, i bolje, bacaju i hvataju) – utvrđeno je da njihov pritisak jeste ispod minimuma, ali je nejasno da li je pritisak u njima opao tokom same utakmice koja se igrala po izuzetno hladnom vremenu.

Nakon detaljne istrage, Patriote su kažnjene oduzimanjem pika prve runde drafta 2016 godine, a Brejdi je dobio suspenziju od četiri utakmice. Te iste sezone se Brejdi okitio petom Superbol titulom, u epskom finalu protiv Atlante, izuzetno motivisan da se „osveti“ ligi zbog, prema njegovom sudu, nepravedne suspenzije.

Jedna od Beličekovih ozloglašenih metoda nije baš ilegalna, ali nije baš ni etički ispravna. Tokom godina prebogate karijere, stari trenerski vuk, sa neverovatnim osećajem za svaki detalj, primetio je da mlađi asistenti protivničkih timova umeju da zaborave delove plejbukova ili skauting izveštaja, negde u odajama stadiona kada dođu na gostovanje. Zaboravljeni sadržaj lako dospe u ruke protivnika, čime se unapred stvara ogromna taktička prednost. Ovo suštinski nije ilegalno, jer jedan tim nije odgovoran za to kako se drugi odnosi prema svojim internim stvarima. Etički bi bilo da se izgubljena stvar prijavi, i vrati (bez gledanja u sadržaj), ali Beliček je nepažnju svojih protivnika želeo brutalno da kazni. Kasnije su timovi podmetali lažne plejbukove kako bi testirali da li Beliček nastavlja da traži izgubljeno blago.

Veliki je protagonista čuvenog fenomena kojim mlađe igrače čuva u timu od konkurencije. Svake godine, prvog septembra, timovi su u obavezi da svoje rostere od 90 igrača „skrate“ na 53, koliko ulazi u regularni deo sezone (svake godine u to vreme preko 1.100 igrača širom lige ostane bez posla). Otpušteni igrači postaju slobodni agenti i nisu plaćeni tokom sezone sve dok ne potpišu za novi, ili možda i stari, tim. Ipak, ne moraju svi da budu otpušteni, već neki bivaju stavljeni na listu povređenih, sa mogućnošću da se nekad u sezoni vrate i inicijalno se ne računaju u grupu od 53 aktivna igrača. Skraćivanje rostera sa 90 na 53 timovima pravi određene izazove, jer treneri nisu voljni da se odreknu svakog igrača koji je tako vredno trenirao tokom priprema, ali moraju iz taktičkih razloga. Još gore po njih, otpušten igrač prolazi kroz nešto što se zove „vejver sistem“, u kojem timovi, po redosledu po kojem biraju na draftu, pravom prvenstva biraju da li žele otpuštenog igrača nekog tima da dovedu kod sebe. Na taj način dosta mladih, talentovanih igrača, silom prilika završi kod nekog od konkurenata, čak i direktnih divizijskih rivala.

Da bi Beliček izbegao gubitak najtalentovanijih igrača koji ne mogu da uđu u inicijalnih 53 zbog žestoke konkurencije i činjenice da na svakoj od pozicija tim mora da bude dovoljno popunjen, i one najlakše povređene, koji bi bili spremni da se vrate u stroj kroz nedelju ili dve dana, stavlja na specijalnu listu povređenih, namenjenu igračima koji tako automatski završavaju sezonu. Na ovaj način, tim ih „čuva“ godinu dana, jer ih želi u timu, i žrtvuje jednu godinu njihove karijere, zarad budućeg doprinosa. Stavljanje igrača na ovu listu, sa ciljem da ne odu u neki od protivničkih timova, fenomen je u Bostonu poznat kao „Foxboro Flu“ (Foksboro grip), i dešava se svake godine u isto vreme.

O ovoj temi bismo mogli još ovoliko, ali je već vreme da zaključujemo sa nekoliko reči. Bil je arhitekta ove dinastije, čovek koji je u najtežem, i napopularnijem američkom sportu postigao ono što je delovalo nemoguće – da decenijama dominira, u sistemu koji svim franšizama garantuje identične uslove za rad. U tome je imao ogromnu, nemerljivu pomoć Toma Brejdija, bez kojeg će sada morati da nastavi. Javnost u Bostonu odavno je uvela termin „In Bill We Trust“, kao podršku i pokazatelj da se čak i njegovi najradikalniji potezi ispostave kao ispravni. Sada će, kombinujući sve pomenute i nepomenute principe svog rada, morati da nastavi da bude u vrhu, i izgradi treću verziju dinastije Patriota – prva je početkom dvehiljaditih uzela tri titule, druga je u razdoblju od 2014. do 2020. uzela još tri. Vreme je za nove trofeje, sa nekim novim momcima, koji će biti drilovani u već dobro našpanovanoj mašini.

Piše: Ognjen VUČELJIĆ (Tviter:ovuceljic)
Foto: ©AFP, ©Reuters

Najnovije vesti


×