{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Za Sema Klejtona i “Cool Runnings” – šta nas je naučio bob sa Jamajke

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 2
Sem Klejton nije video Igre, niti smo mi videli njega, pa mu zato ni ime nismo znali do 17. aprila; i sport i filmovi su takvi da si jednog dana na putu ka zvezdama, a da te drugog nečije makaze izrežu iz kadra i možeš samo da ubeđuješ slušaoce da si to bio ti
PRELAZZI: Za Sema Klejtona i “Cool Runnings” – šta nas je naučio bob sa Jamajke

Ko bi rekao da i u ovom dobu, u ovom trenutku, vesti tako sporo putuju? Kao da svi znaju sve, i svi se informišu svuda, pa ima onih koji će vas lako ubeđivati u potpuno sulude stvari, da se ne bavimo sada novoizniklim teoretičarima zavera i njihovom maštom zaraznijom od virusa. Pa još ako u naslov može da se stavi ono “korona”...

A eto, trebalo je dvadeset dana da prođe pa da saznamo za jednu smrt, takođe izazvanu ovim zlom što je promenilo ceo svet za samo stotinjak dana.

Da je neko drugo vreme, da su one lenje sedmice kada se dobra priča svećom traži, možda bi bilo drugačije. Ovako, informacija da je poslednjeg dana marta ove godine od posledica kovida-19, na Jamajci preminuo Sem Klejton Džunior, nesuđeni učesnik Zimskih olimpijskih igara u Kalgariju 1988, stigla nam je kao da je poslata golubom pismonošom...

Sem Klejton nije video Igre, niti smo mi videli njega, pa mu zato ni ime nismo znali do 17. aprila; i sport i filmovi su takvi da si jednog dana na putu ka zvezdama, a da te drugog nečije makaze izrežu iz kadra i možeš samo da ubeđuješ slušaoce da si to bio ti.

No priča o drugarima i kolegama Sema Klejtona toliko je zapravo divna, toliko nevina, toliko dirljiva i toliko neophodna baš u ovakvom trenutku da mu niko ni za života, a kamoli sada, kada ga je ova pošast odnela u 59. godini, nije oduzimao zasluge, makar ga ne bilo ni na velikom ekranu, ni na našim malim televizorima, ni na onom kanadskom ledu.

Klejton je bio pridruženi član i jedan od glavnih inicijatora i inspiratora one čudesne priče o prvom plasmanu jedne tropske nacije na Zimske olimpijske igre, ovekovečene u legendarnom “Cool Runnings” (kod nas na brzinu prevedenog kao “Ledena staza”) Džona Turteltoba, specijaliste za nešto što bi ciničniji mogli da nazovu “dečjim” filmovima.

Diznijev “Cool Runnings” je, baš kao i sijaset drugih s kraja osamdesetih i početka devedesetih, jedan od onih filmova koje možete gledati kad god naletite na njih; onih što u svoj “feel good” faktor upliću i humor, i nevinost, i zabavu, i avanturu.

A pre svega nostalgiju...

Danas će, posebno u onim medijima koji neguju preteranu političku korektnost, zameriti “Ledenoj stazi” i na negovanju rasističkih predrasuda, no to će videti samo onaj ko baš želi da vidi...

Cepidlake će napomenuti i da je bilo previše razlike između onoga što se u Kalgariju stvarno dešavalo i onoga što je zabeležio celulouid, te da su režiser i scenarista bili previše ekonomični sa istinom, uključujući i imena glavnih junaka i preteranu ulogu onog Jenkija; no potka je bila tačna, a ponekad je sve što ti je potrebno samo realnost.

Ukratko, četvorica (a računajući Klejtona – petorica) momaka sa Jamajke, ostrva večitog leta i rastarafijanizma, smisle da se plasiraju na ZOI u bobu, iako nikad u životu nisu stali na led, omirisali sneg, niti su znali šta su to sanke.

Bilo je to svega četiri godine pošto su se u Sarajevu održale 14. Igre, poslednji veliki jugoslovenski događaj, poslednji veliki miting naroda i narodnosti koji nije bio obeležen nacionalizmima, već samo ponosom. Na tim se Igrama, nama značajnim i zbog Jureta Franka, koji je osvojio prvu medalju za Jugoslaviju na ZOI, pojavio Lamin Geje, prvi crnac na skijama, preteča kvarteta sa Jamajke.

“Cool Runnings”, sećate se, završava kao neki holivudski san u pomalo iskrivljenom ogledalu: miljenici publike nisu pobedili, ali su podsetili šta sport može da znači (ili šta je značio pre nego što je ogrezao u ovoliki novac i surovost?).

Sem Klejton, ponavljamo, nije ni na Igrama ni u filmu, ali je u “stvarnosti” on bio jedan od prva četiri Jamajčanina koja su proklizala po snegu; da nije bilo njega, setili su se ovih dana, kada je obavest napokon uspela da se probije kroz okeane loših i tužnijih informacija, ne bi bilo ni kvarteta u Kalgariju, ne bi bilo ni Holivuda...

Njih četvorica zvali su se Devon Heris, Dadli Stouks, Majkl Vajt i Kris Stouks, Dadlijev stariji brat koji je upravo zamenio Sema Klejtona. Okupio ih je pokojni Hauard Sajler (u filmu ga je tumačio jednako pokojni, dragi debeljko Džon Kendi, u jednoj od svojih poslednjih uloga), koji se takmičio u bobu pod zastavom Sjedinjenih Država na Igrama 1972. i 1980; nisu imali preterano dobar – mada nisu imali ni najgori – rezultat u prva dva spusta, a onda su se, gledali smo to, u trećem prevrnuli i poneli svoj bob preko linije finiša.

Jamajčani nisu bili “čudo za jednu noć”: samo ih na tri smotre posle Kalgarija nije bilo u makar jednoj kategoriji u bobu, a u Pjongčangu su se takmičile čak i Jamajčanke. Sam Klejton je, kaže dalje njegova biografija, nakon što je gurnuo svoje olimpijske snove pod led, postao muzički producent, vrlo uvažavan u pojedinim krugovima.

Iako film koji emituje gotovo dečji idealizam, “Cool Runnings” je osuđen da ipak bude protkan tragedijama: od prerane smrti Džona Kendija do, evo, činjenice da koronavirusu nije odoleo ni jedan od ljudi koji su iz potaje uticali na čitavu tu dogodovštinu.

Pre nekoliko sedmica, kada je sve ovo krenulo, MOZZART Sport vam je za razbibrigu ponudio neke jako dobre filmove o sportu i takmičarskom duhu; nije mi tada, priznajem, ni na pamet pao “Cool Runnings”, možda mu nije bilo mesto među svim tim ozbiljnim igranim i dokumentarnim dugometražnim uradcima.

Ali prva stvar koju sam uradio kada je, sa dvadeset dana zakašnjenja – uprkos tome što se tako mogao vezati i za odurnu “koronu” – stigla vest da je preminuo Sem Klejton Junior, nesuđeni učesnik Zimskim olimpijskih igara u Kalgariju 1988, bila je da pronađem “Cool Runnings” i ponovo ga pustim.

Ne zato što je nostalgičan i sladak i smešan (ma šta pričali oni koji ga gledaju iz perspektive skoro pa treće decenije 21. stoleća), već jer je, zapravo, priča o svima nama i o ovom vremenu.

Jer ne čini li vam se malo kao da smo, kolektivno, bili loši – mada ne i najgori – u prve dve trke, a onda smo se pred kraj treće prevrnuli? I hoćemo li, kao Klejtonovi ortaci, umeti da ustanemo i krenemo napred pešice i dostojanstveno; i hoće li, još važnije, to biti vredno aplauza?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Najnovije vesti


×