{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Džo Stramer, šal Šahtjora i samba u gradu Staljina

/ Izvor: mozzartsport
Komentari: 6
Klub-beskućnik protiv Atalante za plasman u nokaut fazu Lige šampiona
PRELAZZI: Džo Stramer, šal Šahtjora i samba u gradu Staljina

Valjda su samo najposvećeniji fanovi ispratili onaj poslednji deo karijere velikog Džoa Stramera, frontmena Kleša i jednog od najvažnijih muzičara dvadesetog veka, koji je pank muziku za ruku izveo iz besomučnog drljanja, jer tek sa njim će ona istinski postati umetnost, a ne tek puka provokacija. Zvali su ih „The only band that mattered“, i zaista nijedna grupa pre ni posle njih kao da nije bila toliko važna.

Ali mnogo posle Kleša i nešto pre nego što će otići da prebira po nekim drugim žicama, Stramer je sa nekoliko prijatelja osnovao bend Meskaleros. Poput nekih srednjovekovnih minstrela, putovali su svuda po svetu, krali bi utiske i zvukove i tkali ih u muziku, na kraju je „Joe Strummer and the Mescaleros“ bio više eksperiment kako sve pomešano može da zvuči, nego prava grupa sa strofama i refrenima.

I tamo, na poslednjem pravom albumu – jedan će izaći posle „Vudijevog“ odlaska – negde pred kraj, bila je ta pesma.
Šahtjor Donjeck“.

Dugačka i setna, nije izgubila na aktuelnosti ni sada, dve decenije kasnije. Bila je to priča o izbeglici, migrantu, koji pokušava da se dokopa Velike Britanije, plaćajući mutnom tipu da ga ovaj prošvercuje u kamionu bez vazduha i svetla.

Junak te priče je, pripoveda nam Džo Stramer, sin nekog Ukrajinca koji je svojevremeno pobegao u Jugoslaviju, a sada i njegov potomak mora na jednosmerno putovanje.

Nesrećnik nema ništa, u tuđinu, u novi život, ide praznih ruku. Sem jednog malog detalja: šala fudbalskog kluba Šahtjor Donjeck koji mu je ostao od oca. Nije to samo šal, poručuje pesnik, to je zastava slobode oko njegovog vrata...

Pomalo je, ako znate ko je autor pesme, čak i jasno zašto je priču počeo tamo daleko na istoku Ukrajine, ne bi li je preko Balkana smestio u snove u kojima se (i dalje, u 2001. smo godini, i još nije porušen) naziru one dve kule starog Vemblija, kao simbol novog života.

Džo je voleo radnike i rudare, mora da je znao šta znači „šahtjor“ i sve verzije te reči na istočnoslovenskim jezicima, a Donjeck je bio tek zabačeni, prljavi, garavi grad što je na uglju nastao i od uglja živeo. I osnovao ga je neki industrijalac iz Velsa, videvši šansu za dobru zaradu i na Istoku, u doba kada su svi osvajali Zapad.

Njegov fudbalski tim bio je isti takav, i u trenutku kada nastaje pesma, Šahtjor Donjeck je klub bez ijedne titule prvaka, sa dva Kupa Ukrajine i duplo više, ali nekada davno, kup-trofeja u Sovjetskom Savezu.

A danas? Šta bi, često misli krenu na tu stranu, šta bi Džo Stramer mislio o svemu što se, baš u vreme kada je on završio poslednju turneju na ovoj planeti, počelo događati u Donbasu?

To je, da se ne ljuti čak ni takav velikan, to je priča koju ni on ne bi mogao smisliti; čak ni, eto, u tim godinama kada se, taman kao pod uticajem meskalina, moglo činiti da ništa nije nemoguće. Ali da će jedan takav grad, iz kojeg se beži ako su vam mila pluća i ako nemate naročitu želju da se budite i da živite sa crnim prstima, zamirisati na kafu, na sambu, da će turobno mesto, makar u širokom prečniku oko njegovog stadiona, zaličiti na karneval, to je veliko čudo fudbala i malo čudo biznisa.

A to što je isti klub preživeo još jedan rat, i sada kao izbeglica, kao Stramerov pomoćni bend, luta zemljom i kontinentom tražeći malo sreće i mršteći se na sažaljenje koje mu nude, to je malo čudo fudbala i veliko čudo života.

Nije da gazda Rinat Ahmetov nije imao novca, ali imaju ga mnogi drugi još više, pa ne urade nešto što može da im popravi imidž, ne osmisle nešto o čemu će se pričati i godinama nakon najvećih uspeha.

Sve je počelo još u leto 2002, nakon što je Šahtjor osvojio prvu titulu. Ahmetov će verovatno zauvek pričati da je to bilo proviđenje, manir vrhunskog biznismena, ali možda se, i lepše bi bilo da je tako, sve dogodilo slučajno. Tada je iz Brazila, za tek nešto više od milion evra, doveden izvesni Brandao; kockice su se poklopile kada je na klupu seo Mirčea Lučesku, poliglota i čovek koji uživa u mešanju različitih pasoša, stilova i jezika u svojoj svlačionici taman koliko je i Džo Stramer u melanžu muzičkih pravaca.

Dotad su mladi Brazilci uglavnom preko Portugalije ili Španije stizali u Evropu, putanjom obrnutom od njihovih predaka. Borili su se sa nostalgijom u koliko-toliko kontrolisanim uslovima i spremali se da osvoje kontinent nakon što se priviknu na njega; odjednom, neki Rumun ih je na tečnom portugalskom ubeđivao da je ukrajinska liga – mnogi od njih nisu čuli za Ukrajinu! – prava odskočna daska. Bilo je dosta i do novca, trebalo je šuški da se pristane na zimu u Donbasu, ali mnogima su se kockice složile poput zelene i žute boje na zastavi domovine.

Stigao je Matuzalem, kojeg je Mirčea znao iz Italije, stigli su Žadson i igrač solidnog znanja i savršenog imena, Elano, Brandao je dobio društvo i ponovo počeo da trese mreže, a Ahmetov i Lučesku nisu mogli da dođu sebi od sreće.

Na vrhuncu svoje, pardon, na vrhuncu brazilske moći, rudarski će sinovi i kćeri na novosagrađenom stadionu moći da gledaju igrače kao što su Fernandinjo, Luiz Adrijano, Žadson, Ilsinjo, Vilijan (sve vreme je, no to je već jedna druga priča, kapiten bio i ostao Darijo Srna, treći i najdraži sin Rinata Ahmetova). U proleće 2009, nakon trijumfa nad najstarijim znancem, Dinamom iz Kijeva, Šahtjor je u finalu poslednjeg Kupa UEFA – naredne sezone već će nositi ime po kojem ga i danas znamo – savladao Verder iz Bremena.

Znajući koliko je Liga šampiona, hm, naklonjena Istoku, bilo je teško očekivati da bi se san o pravom pokoravanju Evrope ikada mogao ostvariti, sve i da je sve kasnije bilo kako treba. Šahtjor nije uspeo da dobaci dalje od četvrtfinala najvažnijeg takmičenja niti da ponovi uzbuđenje od pre ravno deceniju, ali jeste nastavio da angažuje i da prodaje Brazilce: Daglasa Kostu, Bernarda, Freda...

I tako do danas. Svemu uprkos.

Da, Šahtjoru i zastavi slobode oko vrata onih retkih navijača koji još imaju sreću da prate svoj klub, u Harkovu ili u Zagrebu ili u Bergamu ili bilo gde u Evropi, dogodio se rat. Romantičniji su možda mislili da će zlo imati obzira prema uspehu, da će se nesrećna zemlja možda i rasparati, ali da će jedan od njenih najvećih PR-osmeha ostati netaknut; takvi neka ostanu romantični, treba nam takvih ljudi čak i ako nikada ne budu u pravu.

Bilo je već u prvim danima sukoba – ovo svakako nije mesto za pisanje o vansportskim uzrocima i posledicama tog žarišta – mnogih koji su proricali da će ovo značiti veliki kraj projekta započetog te 2002. ili 2004, da će Brazil biti proteran iz Donjecka. Pričali su i da je dotad svemoćni gazda Rinat Ahmetov u nemilosti ovih, pa onih, pa i jednih i drugih, da će Šahtjor na koncu nestati brže nego što se pojavio, da će polako zamreti i ta luda priča o momcima čija je prva velika škola, prva životna stanica posle plaže i mora i favele i sunca i preplanule kože prve devojke, bio grad koji se nekada zvao po Staljinu.

Mnogo je šta drugačije, da, i mnogo je manje nade u toj zemlji; umesto nje, kao i uvek kada se dešavaju promene, kao i uvek kada su ljudi suočeni sa nepoznatim i sa strahom od njega, i mržnja i rasizam su pomolili svoju krezavu, ružnu gubicu (protiv čega je, pre nekoliko nedelja, glas na sred utakmice digao iskusni Tajson, onaj što je zamalo završio u Milanu prošlog leta). Samo što se jedna stvar, eto, kao za inat, nije promenila.

Evo njih i dalje, bez poraza u prvenstvu, a što je važnije, igraju i večeras, u šestom kolu Lige šampiona. Igraju ne samo da bi se pojavili, igraju za pobedu i prolaz, za proleće u Evropi, klub-beskućnik, tim-vagabund i njegova četa Brazilaca, kao i uvek u ovom veku.

Ukoliko Šahtjor u Harkovu savlada Atalantu – ko će, doduše, biti siguran sa provincijskom princezom, sposobnom da bljesne ako ustane na desnu nogu i da se samo ne pojavi ako joj tako dune? – pa možda čak i ako bude nerešeno, a Dinamo tamo ne bude nervirao Gvardiolin Siti, eto ponovo njih u osmini finala Lige šampiona, eto dokaza da nije kraj brazilskoj revoluciji, da ni rat ni nedaće ne mogu da prekinu tu vrhunsku priču.

Ukoliko Šahtjor u Harkovu savlada Atalantu, to će verovatno biti s aromom sambe: četiri od šest strelaca dosadašnjih golova za klub u Grupi C su Brazilci (uz jednog Izraelca, mladog Manora Solomona, i na mnogo različitih nivoa legendarnog Konopljanke), a o devetnaestogodišnjem Teteu, koji je rasplakao Zagreb pre mesec dana, već se govori kao o zlatnoj poluzi koja će uveliko isplatiti 15.000.000 evra koliko je koštao.

I kakvu li bi pesmu o tome, i o Brazilcima koji mirišu na ugalj, o modernim migrantima koji ne moraju da plate sumnjivom tipu da ih švercuje u kamionu bez vazduha i svetla, samo ako umeju da igraju fudbal, i o šalu oko vrata koji se smeje i ratu i zlu, danas ispevao Džo Stramer?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

LIGA ŠAMPIONA - 6. KOLO

Sreda

GRUPA A

21.00: (1,18) PSŽ (7,75) Galatasaraj (13,0)
21.00: (3,45) Klub Briž (3,50) Real Madrid (2,10)

GRUPA B

21.00: (1,38) Bajern (5,00) Totenhem (7,75)
21.00: (1,55) Olimpijakos (4,00) Crvena zvezda (6,25)

GRUPA C

18.55: (4,40) Dinamo Zagreb (3,70) Mančester Siti (1,80)
18.55: (2,65) Šahtjor (3,30) Atalanta (2,65)

GRUPA D

21.00: (1,15) Atletiko Madrid (7,50) Lokomotiva Moskva (20,0)
21.00: (2,15) Leverkuzen (3,45) Juventus (3,35)

Utorak

GRUPA E

Napoli – Genk  4:0 (3:0)
/Milik 3, 26, 38p, Mertens 74p/

Salcburg – Liverpul 0:2 (0:0)
/Keita 57, Salah 58/

GRUPA F

Inter – Barselona 1:2 (1:1)
/Lukaku 44 – Perez 23, Fati 87/

Borusija Dortmund – Slavija Prag 2:1 (1:1)
/Sančo 10, Brant 61 – Suček 43/

GRUPA G

Benfika - Zenit 3:0 (0:0)
/Ćervi 47, Pici 58pen, Azmun 79ag/

Lion - RB Lajpcig 2:2 (0:2)
/Auar 50, Depaj 82 - Forsberg 9pen, Verner 33pen/

GRUPA H

Ajaks - Valensija 0:1 (0:1)
/Rodrigo 24/

Čelsi - Lil 2:1 (2:0)
/Abraham 19, Aspilikueta 35 - Remi 78/

FotoReuters

 

Najnovije vesti


×