{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ne zbog svega što je bilo, već zbog onoga što dolazi. Ne dobijaju se Ameri svaki dan
Važno je

Eto, da nam je neko rekao da ćemo biti nezadovoljni u danu kada smo tukli Amerikance na Svetskom prvenstvu pomislili bismo da se najeo bunike. Ali, događa se. U životu i sportu je sve moguće. Reče Sale onomad - ako neko mora da dobije Ameriku, neka to budemo mi. I jesmo, samo malo kasno. Francuzi su već odradili posao, a mi nismo svoj.

Kažu neki - nebitno je. Revijalna utakmica. Nije baš tako. Važno je. Zbog igrača, zbog svih nas. Ne dobija se Amerika svaki dan. Poslednji put smo je tukli 2002. I jedini do sada sa NBA igračima. Ovo je drugi.

Ko zna kada će biti treći... U kakvim će sastavima ubuduće dolaziti. Možda jačim, možda jednako osakaćenim. To ne možemo da znamo.

Zato iako boli poraz od Argentine, moramo barem malo da proslavimo. Imamo razloga. Četvrtina u kojoj se 12 NBA igrača zaustavi na sedam poena... Slika u prenosu na kojoj stoji 32:7. Zar to nije ono što nas pokreće, što uzburkava naš košarkaški DNK?

Zar nisu svi ovi igrači odgajani na plazmi mleku i pobedi nad Amerima u Indijanapolisu? Zar to nije zvezda vodilja i košarkaški vazduh koji se diše? Ej, pobediti Amere. Pa to je bio cilj, sve svja svakom igraču u našem timu pre polaska u Kinu. Čak i posle neuspeha, mora da postoji barem mali deo naše svesti koji će biti zadovoljan današnjom pobedom.
"Dobili smo šamar od Argentinaca. Ništa, glavu gore, hvala narodu. Nije lako ni vama, ni nama. Za jedno pet do deset godina ćemo biti svesni šta smo mogli da uradimo. Samo da izvučemo pouku iz ovoga i imamo stvarno lepu budućnost", rekao je Nemanja Bjelica posle meča.

Najviše možemo biti zadovoljni zbog svega što sledi. Utakmica sa Argentinom se neće ponoviti. A nove borbe uskoro slede. Ako ništa, biće ih lakše vojevati posle ovakvog trijumfa. Nije to lek da potpuno ukloni bol nastalu posle četvrtfinala, ali jeste dovoljan da pruži ubrzanje i da novu energiju. Da sadašnji igrači ostanu na okupu, da ih ne napusti zajedništvo, a i da neki novi klinci koji dođu imaju ideju da ti Ameri nisu nepobedivi.

Neka pitaju Bogdana, Vasu, Nemanju, Joku, Milutinova... Oni će ih dočekati. I preneti im to znanje. Kao što su oni učili od Bodija, Milana, Vlade Divca, Jarića. Nisu uspeli u Kini, ali su dobili one koje je najteže savladati.

Zalog za budućnost.
"Dobro je bilo. Na neki način smo se odužili. Ne može se onaj poraz ispraviti, ali eto makar smo doneli neku sreću našem narodu i nama. Prethodna dva puta smo izgubili od njih, nije to ta ekipa, ali ne može svaki dan da se dobije Amerika. Ne kažem da ih mi ne bi dobili (u finalu), ali oni ne bi ovako sigurno otvorili utakmicu. Ne znam šta bi bilo kad bi bilo. Uživali smo, morali smo da pronađemo motivaciju. Da se zaboravi to što desilo", rekao je Bogdanović.

Hranimo se već dugo pomenutim Indijanapolisom - i tek ćemo. Ova pobeda je dodatna nada iako nija ona u finalu kakvu smo očekivali. Nada da ih možemo sustići. Put je dugačak, ovo je teško saplitanje posle kojih će kolena biti krvava. Ali, gotovo nije. Tu smo. Ćeraćemo se. Kako reče Duško Savanović - ima nas koliko ljudi u jednoj zgradi na Menhetnu. Ali danas smo mi pobedili. Neka to zapamte.

A pamtićemo i mi. Jer, ne dobijaju se Ameri svaki dan. Setiće se oni ove utakmice kada bude trebalo. A taj dan će neumitno - doći.

FOTO: FIBA Basketball

Najnovije vesti


×