{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Real Madrid je, vredi to posebno istaći, verovatno i jedini klub koji zaista proživeo iskustvo najbliže pričama za decu. Bajkama
Realovski

„Bila je ovo mnogo teška godina, ali mi smo od starta prihvatili to i ušli u borbu. Znali smo kako da porastemo, bez obzira na loše dane... Da smo u decembru rekli da ćemo ući u finale Evrolige, navijači bi nam verovatno rekli da smo potpuno ludi. Onda kada niko nije verovao, mi smo verovali“.

Ovim rečima Pablo Laso sumirao je utiske novinarima u sali za konferencije posle više od pola časa izlaganja, prethodno i skoro jednočasovnih razgovora s brojnim televizijskim kućama. Posle svega izgovorenog Pablo Laso je od pripadnika medija koji su u sitne sate ostali u pomoćnom objektu Štark arene dobio iskreni i topli aplauz čestitke.

Pablo Laso je, baš kao i njegov tim, prešao igricu i pokorio Evropu. Nedugo pošto je španski stručnjak ispraćen na veliko slavlje koje je uveliko trajalo u Realovoj svlačionici, pročula se jedna prilično zanimljiva konstatacija.

Od bolničke postelje, do zvezda.

Teško da bi u manje reči preciznije mogla da se opiše sezona Kraljevskog kluba, koja je na početku delovala tako izgubljeno posle svih trauma sa povredama, da bi bila završena Desimom. Takav zaokret u istoj sezoni nikada dosad nije viđen. Ali, gigant iz Madrida je to uradio. Težim putem. Onako, Realovski.

Real Madrid je, vredi to posebno istaći, verovatno i jedini klub koji zaista proživeo iskustvo najbliže pričama za decu. Bajkama.

Serhio Ljulj je bio odsutan gotovo devet meseci zbog kidanja prednjih ukrštenih ligamenata desnog kolena, Ognjen Kuzmić ju je posle samo dve utakmice u sezoni istu završio zbog identične povrede na levom kolenu. Gustavo Ajon je bio odsutan četiri meseca zbog ozbiljnih problema sa levim ramenom. Entoni Rendolf je pauzirao preko mesec i po dana usled povrede desnog stopala i još tri sedmice zbog iščašenja ramena. A onda se povredio i vickasti Fakundo Kampaco povredio i nije ga na terenu bilo preko dva meseca zbog hroničnih bolova u levom kolenu, zbog koje je morao na operaciju. Nije ga bilo u kompletnoj četvrtfinalnoj seriji protiv Panatinaikosa i na teren se vratio pred Fajnal for. Na sve to i Rudi Fernandez je bio van stroja tri sedmice zbog problema sa stopalom. Džefri Tejlor je bio odsutan nešto više od dve sedmice zbog bolova u mišiću, dok je Trej Tompkins morao po hitnom postupku nazad u Sjedinjene Američke Države zbog ozbiljnih problema u porodici.

Lako je biti general posle borbe i davati velika predviđanja, ali teško je zamislivo da bi bilo koji drugi klub na svetu uspeo ono što je učinio Real. Mnogi bi, verovatno, bacili peškir i prihvatili realnost kakva jeste. Ali, ne i Real. Kraljevski klub je bio odlučan da svoju bajku proživi i bori se za srećan kraj.

Iz svih nabrojanih problema Real Madrid je dobio najviše. Ne samo evropsku titulu i priliku da sedi na tronu narednih godinu dana, već i igrača kome se klanja cela Evropa - Luku Dončića.

Možete da ga volite, možete da ga mrze, ali prosto morate da poštujete ono što je sa svojih 19 leta uradio zlatni dečko slovenačke košarke. Objedinio je evropske titule u obe konkurencije, postao najkorisniji igrač Evrope, najkorisniji igrač završnog turnira, član prve postave Evrolige i njena mlada zvezda u usponu. Najmlađi igrač u istoriji košarke kome je tako nešto uspelo. Ostavio je iza sebe crème de la crème evropske košarke poput Dražena Petrovića (21) i Arvidasa Sabonisa (22), Tonija Kukoča (22) i Dina Rađu (22) na listi najmlađih MVP sezone.

Moramo da budemo objektivni i priznamo da mu je priznanje za najkorisnijeg igrača Fajnal fora poklonjeno. Da ne shvatite pogrešno, Luka jeste statistički bio najbolji igrač Reala, ali on je sa svojih 19 godina postao toliko dobar da mu partije na F4 u Beogradu nisu bile iz repertoara - najboljih. Jednostavno, on je već pokazao toliko boljih i kvalitetnijih utakmica, da je sada izgledalo kao da se nije previše namučio. Igrao je na momente prelepu košarku, ali ne tako ubedljivu kao prethodnih meseci, kada je na svojim leđima izneo najveći teret. Zato i treba skinuti kapu.

Prema našem, ali i mišljenju mnogih kolega prisutnih na završnoj konferenciji, MVP je trebalo da bude Fabijen Kozer, momak zanimljive košarkaške priče. Previše nizak u juniorskim danima, da bi odjednom porastao „kao iz vode“ i dodao čak 20 centimetara i tako došao do sadašnje visine.

Ne samo da je bio Realova žila kucavica kad god je ekipi bilo potrebno da je neko pokrene. I u finalu, i u polufinalu. Ubacio je 17 poena Fenerbahčeu, otvorio je Realovu seriju trojki pogotkom preko ruke, koja je već u prvoj četvrtini najavila pobedu. Pokazao je vrhunsku igru u trećem kvartalu, u svim aspektima. Izdržao je sav pritisak najbolje odbrane Evrope (koja, opet, nije bila u svom elementu). Da nije promašio ona dva slobodna bacanja u finišu - imao bi savršenu utakmicu. U polufinalu je fantastično otvorio CSKA i pogodio dva jako bitna šuta, a u tandemu sa Dončićem potpisao je kapitulaciju moskovske Armije.

Ali, to je samo pokazatelj s koliko ideje je Real igrao ovaj završni turnir. Koliko je tim bio spreman da žrtvuje sebe i svoje kvalitete zarad sveukupnog rezultata. O tome je govorio i Pablo Laso. Pričao je, na primer, o Serhiju Ljulju i njegovih pet ličnih grešaka, činjenici da je tako nešto napravio kao prva zvezda tima i bio spreman da se stavi u službu tima kako bi se zaustavio Bobi Dikson. Ili značaju Edija Tavaresa, zbog koga su mnogi kritičari negodovali kada je dolazio posle Kuzmićeve povrede, misleći da nije kadar vredan dresa Reala. Postoji ta, zanimljiva priča, koju je kasnije i Tavares sam potvrdio, da sa 18 godina nije znao da igra košarku, niti da rukuje loptom pravilno. Danas je, eto, evropski šampion koji je ovosezonskog člana prve petorke Jana Veselog smestio u zadnji džep, a Ahmetu Duveriolu i Džejsonu Tompsonu očitao lekcije iz udžbenika vrsnih centara. Pričao je Laso o svakom igraču ponaosob, od Felipea Rejesa koji sa 38 godina i dalje igra vrhunsku košarku i ima dovoljno snage da se tuče pod košem sa mlađima i jačima od sebe, do Treja Tompkinsa koji je ove sezone postao izuzetno važan čovek rotacije i neko ko može da pokrije više pozicija bez problema. Upravo je Tompkins iskoristio jedan od Kozerovih promašaja (možda i faulirao Melija, ali ko će ga znati) i ubacio ključne poene na kraju.
„Morali smo da se adaptiramo uslovima igre, da prihvatimo sve probleme i nastavimo da radimo. Nismo imali drugog izbora. Mentalitet celog tima olakšao nam je posao i bilo nam je lakše da napravimo nešto senzacionalno. Srce za igru imate ili nemate, a ja iskreno smatram da ga moji igrači imaju. Uvek su ga imali i pokazali su kako igra tim sa velikim srcem“, sipao je reči hvale ponosni Laso.

Ako govorimo o prekretnici sezone, nema onog ko neće na kalendaru pokazati dan prve četvrtfinalne utakmice Evrolige protiv Panatinaikosa u Atini i one bruke koju je Real pretrpeo. Priznao je to i Laso, ta prva utakmica, ta šamarčina od Nika Kalatesa i društva u zelenoj opremi, naterala je Real ne da promeni igru, već mentalitet.
„Izgledali smo kao da smo se onesvestili, a onda nas neko šamara da nas vrati u život. To je Panatinaikos uradio. Zamislite kako je bilo meni da gledam sve ono na uvodu utakmice. Oni brzo povedu 10:0, ja uzmem tajm-aut. Razmišljam šta bih, vraćamo se na teren, a oni povedu sa 20:0. Znate zašto mi je bilo teško? Zato što problem nije bio u kvalitetu košarke, nego u mentalitetu ekipe. Kada sam uspeo da ubedim tim da to promene, shvatio sam da možemo mnogo. Dobili smo drugu utakmicu i vratili se u Madrid, gde smo dobili Ljulja i sve je bilo mnogo lakše“.

Glavni krivac Realovog uspeha je Pablo Laso. Čovek koga su kritičari preterano osporavali kao trenera nedovoljno dobrog za klupu Reala je od dolaska u Madrid uzeo čak 14 titula u 20 finala, od mogućih 28! To je isti broj pehara kao u 25 godina pre Lasovog dolaska na klupu. Odnosno više nego u prethodne 22 godine, kada je doneto ukupno deset titula čak i pored toga što je Real poslednjih 15 meseci bio bez uspeha. Od kupa u Vitoriji februara prošle godine. Dve Evrolige, tri ACB titule, pet kupova, tri Superkupa i jedan Interkontinentalni pehar. Primer prave stabilnosti!

Zato i ne čudi što je već odjeknula vest da će Laso od Florentina Pereza biti nagrađen novim, višegodišnjim ugovorom. Laso je u 533 utakmice kao trenera Reala zabeležio 410 pobeda, odnosno 76,9 odsto uspešnosti.

Upitan da kaže da li je finalnu utakmicu dobio fenerovski ili realovski, Pablo Laso je samo kratko objasnio kvalitete Fenerbahčea, sve pojedinosti utakmice koje je Real morao da ispuni u obe faze igre kako bi pobedio i onda na kraju, onako šmekerski, dodao:
„Bila je ovo realovska pobeda“.

Malo kome može da bude žao što je tako. I ako je, verovatno, bilo više onih koji su navijali za nestvarni Žalgiris, ili Fenerbahče zbog Željka, Kaline, Gudure, Bate...

Kruna se vratila kući.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: MN Press, Star Sport

Najnovije vesti


×