{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Pravda za sedam miliona selektora

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 71
Pustite nas da budemo selektori, svih sedam miliona nas, nećemo dugo, to nam malo pripada
PRELAZZI: Pravda za sedam miliona selektora

A kako uopšte preživeti poraz u košarci, onaj koji nam pada najteže?

Treba zavideti ljudima koji mogu da ostanu hladne glave. Da se mene pita, ja bih se najradije šćućurio u mrak, kao prebijena mačka, uz uputstvo “čuvati na hladnom prostoru, van domašaja svetlosti”, i lizao sebi rane narednih godinu dana ili koliko je već ostalo do sledećeg takmičenja.

Iza semafora i statistike ostaje nam bol, gotovo fizička, a ovo ume da boli – i treba da boli! –  više od bilo kog drugog sporta. Jer košarka je naša, čak i kada se ložimo na neke druge sportove, čak i kada pomislimo da smo u nečemu drugom jednako dobri, ona ostaje temelj, kamin oko kojeg ćemo se, i opet ćemo, okupljati da se grejemo pričama o uspesima iz davnina i da stvaramo neke nove.

Zato nam je, i neka se ne ljute ni oni koji će pomirljivo govoriti “Šta sad, momci su dali sve od sebe”, zato nam je dozvoljeno da bes i nemoć pokuljaju napolje kao piroklastični izliv nakon prosutog četvrtfinala protiv Argentine, nakon odlaganja suočavanja sa Amerikom, duela koje smo čekali tri, pet i 17 godina, ceo jedan život.

Onoliko koliko smo se ložili, onoliko miliona stepeni na koliko je bila naštelovana grejalica kada se pojavio najširi spisak selektora Saleta Đorđevića, e toliko je sada u redu otići u minus. Biti tužan, povređen, uvređen, pa kritikovati, pa opsovati glasno.

Ako te ovo nije zabolelo toliko da si ostatak utorka tumarao okolo, sudarajući se sam sa sobom, ako ti ovo nije pokvarilo dan, mesec, godinu, ako te nije nateralo da makar najboljem prijatelju pošalješ poruku koja bi bila nepristojna za citiranje, ili da se, takvo je vreme došlo, izluftiraš po društvenim mrežama, onda verovatno nisi ni sanjao o medalji, niti verovao u nju.

To ne dovodi u pitanje, nemojte da slušate dušebrižnike koji će vas gađati floskulama poput “polako”, “biće” i “oni su ipak naši heroji” – takvi ne samo da ne poznaju sport i njegovu suštinu, a posebno reprezentativni sport, nego ga vrlo verovatno i ne vole, sem na rečima i o velikim takmičenjima – to ni najmanje ne dovodi u pitanje ni patriotizam ni našu ljubav prema momcima koji su nastupali za nas sada i koji će nastupati ubuduće. Niti zahteva, ni pretpostavlja, neki lov na veštice i preturanje po prljavom vešu, što nikada nikome nije dobro donelo.

Škrgutati zubima danima zbog selektora ne znači da zaboravljaš sve ono što je on uradio – ili će i uraditi! – i kao igrač i kao trener, mada će mnogi pokušati da nas dezavuišu onom odbranom o “sedam miliona selektora”.

Bez nas sedam miliona selektora, koji smo vrlo dobro svesni da smo laici i diletanti i da moramo da stanemo mirno pred Saletom, Dudom, Željkom, Karijem, ali koji se uprkos tome ne odričemo ambicije da budemo selektori, sastav Srbije je samo amorfna masa što pukim sticajem okolnosti igra u dresu na kojem piše ime naše zemlje. Sa nama, oni postaju naša produžena ruka, naš ponos, Naši Momci, velikim slovima.

Hvala Svevišnjem, zapravo, što nas košarka toliko zanima i što smo toliko zadojeni njome da bi se kod nas deca mogla uspavljivati zvukom koji pravi lopta kad sa sedam metara bez koske pocepa mrežicu, dobro je što nas ima sedam miliona koji mislimo da smo videli šta ne valja i koji ćemo sanjati, minimum u narednih godinu dana, kako zovemo tajm-aut baš kad treba i onda lomimo Skolu i Kampaca ili kako se već zove taj ovogodišnji Prepelič.

Čitava zgrada jugoslovenske i potom srpske škole košarke – a to nije “škola”, nego i fakultet i doktorat i naučni institut – podignuta je zahvaljujući velikim porazima iz kojih smo naučili da pobeđujemo (od pedesetih godina prošlog veka do jednog tužnog popodneva u Kini), i zahvaljujući iskrenoj kritici koja je uvek značila da ćemo, kada se podvuče crta, pogledati jedne druge u oči, reći šta imamo da kažemo, ne zaboravljajući da smo na istoj strani.

To je nešto naše, taman koliko i one medalje koje smo već stavljali na grudi nacije i doček koji smo zamišljali, jednom kad ono tučemo Amere; i košarka je naša, čak i kada je igramo onako kako nismo navikli.

Jer, da se ne lažemo, nije bilo u našoj kineskoj ekspediciji onog mangupluka koji ti se usadi na svakom malom terenu po Srbiji i šire, nije bilo vica, džeza, onog “mi ni sami ne znamo šta ćemo da igramo”...

Evo, kad smo kod mangupa, pokušaja poente u ovom tužnom pisaniju iz jednog mračnog kutka: to pitomo i pomirljivo “ne treba ih kritikovati” i “setite se samo koliko su nam radosti doneli pre nego što ih pljunete” ne samo da zvuči usiljeno, licemerno i lažno, i ne samo da ide kontra nečega što bi se moglo nazvati mentalitetom ove nacije, a što počinje, mada se ne završava, onim čuvenim inatom; nego predstavlja negaciju našeg košarkaškog gena, u koji mora da bude usađeno – a niko to ne zna bolje od Saleta Đorđevića – ono da si zlatni kada si prvi i da si niko i ništa kada si sve ostalo.

Pustite nas, dakle, i da tugujemo i da budemo besni, da se zavučemo u tminu i da odatle režimo, pustite nas da odbolujemo ovaj srušeni san kako god je nama lakše, pustite ovu košarkašku naciju da iz ljubavi prema ovom sportu i prema svim momcima koji su bili u Kini i koji će ikada obući taj magični dres, u kojem nemoguće postaje moguće (a ponekad, eto, bude i obrnuto), pustite je da psuje i nervira se i bude ubeđena da je moglo drugačije.

Pustite nas da budemo selektori, svih sedam miliona nas, nećemo dugo, to nam malo pripada.

A onda ćemo, teži za jednu tugu i bogatiji za jednu novu nadu, već sledeći put kada se začuje škripa patika po parketu i lopta skoči u vazduh, ponovo voleti košarku i sve igrače sa prezimenom na -ić i mekom rukom koja ti uz to, hteo-ne hteo, sleduje; i iz grla, iz duše, iz svake pore, iz svakog ćoška svakog terena rasutog po Srbiji, opet maštati o pobedi nad Amerima.

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: FIBA

Posluštajte analizu utakmice Argentina - Srbija iz ugla Slobodana Šarenca i Ivana Minića Bureka u podkastu „Iza kineskog zida“...

 

Najnovije vesti


×