{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Vlado Šćepanović, Kolašinac kojeg će zbog kosih očiju – to mu nije nimalo smetalo da isprati trajektoriju lopte van negdašnje linije 6,25 – nazvati Japanac, bio je idol svih nas klinaca u gradu koji je nekoliko godina, od 1995, pa do dve hiljade druge, treće, živeo za košarku
PRELAZZI: Japanac
""

Sigurno negde po manjim, starijim halama po Balkanu i dalje postoje takve stolice. Bile su krte i prljavo žute (iako je Budućnost igrala u plavim dresovima, i tek će posle, kada sam se odselio i kada me košarka više nije toliko zanimala, staviti logično-plave), i bilo je na njihovom prednjem delu – onom što viri ispod guzova, kad me već vučete za jezik – sasvim dovoljno prostora da se ispod rukohvata zavuku prsti, stolica povuče i onda naglo pusti.

Oštro kao pucnjava, dugačko kao rafal.

Devedesetih je Sportski centar “Morača” mirisao na znoj, temperatura bi se dva sata pred utakmicu podigla na čak i za Podgoricu nepodnošljivih pedesetak stepeni, vazduh bi postao toliko težak da bi lopte već na zagrevanju, zakleli bismo se, sporije putovale kroz vazduh, ali ništa nije imalo taj ukus lokalnog, niti toliko zabavljalo nas klince, kao zvuk koji bi pravile te prelako lomljive stolice kada bi umeo da je “pukneš”, a da ti ne povredi prste.

Nije se tada niko ni odvažio da izmeri decibele u sali na obali reke, ali garantujem da su išli preko onih, navodno bolnih 120, sve zbog tih ludih stolica.

Išli bismo svakog drugog vikenda na košarku, u doba prvog velikog tima u Podgorici – postojao je, pre njega, i jedan veliki tim u Titogradu, onaj koji će desetak godina ranije u velikoj Jugoslaviji, sa mladim Paljom, braćom Ivanović i Jadranom Vujačićem biti čak treći! – i prvobitnog stvaranja istinske košarkaške publike u manjem od dva oka u glavi Savezne Republike.

Išli smo jer smo osećali da se događa nešto veliko (mada nismo razmišljali da je iza svega bila neka druga priča; da je KK Budućnost bila više politički nego čisto sportski projekat, iako je onaj koji je tada bio premijer, a premijer je bio i doskora, igrao i voleo košarku; bilo je to, na duge staze, podizanje samosvesti naroda i guranje prsta u ono veće oko, neka vrsta pripreme za referendum o kojem se već više nije ni šaputalo), jer su tu igrali lokalni momci koje bi naša starija braća znala iz grada, neko je već s njima išao u školu ili igrao basket u Njegoševom parku – Pajović, Vukčević, Radonjić, Saša Ivanović – ali u stvari smo išli, gurali se za karte, gurali se na ulazu, skapavali od žeđi bez džeparca, ostajali bez glasa, i redovno dodatno silovali one jadne stolice, sve zbog njega.

Vlado Šćepanović, Kolašinac kojeg će zbog kosih očiju – to mu nije nimalo smetalo da isprati trajektoriju lopte van negdašnje linije 6,25 – nazvati Japanac, bio je idol svih nas klinaca u gradu koji je nekoliko godina, od 1995. pa do dve hiljade druge, treće, živeo za košarku.

Mogli smo navijati – a neki i jesu, zaista – za neke druge klubove, čak i za one s kojima bi se Budućnost tukla u plej-ofovima tih sezona; pa ipak, svako je hteo da bude Šćepo na terenu iza osnovne škole, kasnije iza gimnazije, svako se upisivao kod Gorana Rakočevića u školu košarke nadajući se da će makar prići momku koji je iz Gorštaka kao dečak stigao šezdesetak kilometara južnije i postao ljubimac Crne Gore.

Za početak, pošto će kasnije biti ljubimac mnogih...

Imao je i za šta: otkako je sa tek dvadeset godina doneo prvi trofej Budućnosti, u onom mitskom Kupu Jugoslavije u Nikšiću s proleća 1996. – proveriću tačan rezultat, ali sećanje mi kaže da je bilo, otprilike, 287:275 protiv Partizana; milion koševa i milion trojki, od kojih je on dao tri četvrtine, a ostatak Gašo Pajović i Vulje VukčevićVlado Šćepanović prestao je da bude tajna sve punije “Morače” i postao javno dobro sviju nas.

Taj će status dodatno zacementirati kada Budućnost, pojačana momcima sa strane, koji su našli odlično uhlebljenje u Podgorici (od Tomaševića i Rakočevića do Harisa Brkića, Milenka Topića i Vlade Kuzmanovića; oni bi se možda i menjali, ali Radonjić, Pajović i Šćepo bi bili konstantni), počne da dominira YUBA ligom, pa kada Japanac zaigra za reprezentaciju Jugoslavije, prvo na Svetskom prvenstvu 1998, a potom i tri godine kasnije na Evropskom, u Istanbulu.

Finale turnira 2001. protiv domaćina utakmica je koja ga je vinula među velikane jugoslovenske košarke. Uvek je bilo tih važnih mečeva kada ne ide glavnim zvezdama, pa se pojavi neko sa strane, na kojeg većina dotad i nije obraćala pažnju, i izraste u diva. Gledali su svi u Peđu Stojakovića među hiljadama razularenih Turaka, dodatno osokoljenih koševima Kutlaja, Turkoglua i Bešoka, ali onda se pojavio momak koji je navikao da bude najbolji na visokim temperaturama.

Vlado Šćepanović dao je 19 poena Turcima, preokrenuo utakmicu i na kraju, na samom kraju, zakucao ih potpuno sam, mada nismo mogli ni da sanjamo da će taj koš označiti poslednju evropsku titulu za naš nacionalni tim, evo već petnaest predugih godina.

Zašto ga, i pored činjenice da je sa Partizanom na proleće 2002. srušio trogodišnju vladavinu “svoje” Budućnosti, nije bilo među Karijevim putnicima za Indijanapolis, ostaje misterija; no tamo je bilo šta je bilo, i ne treba to kvariti ničim...

Taj Vlado je u nedelju, 13. novembra, čuli ste sigurno, uzeo 42. godinu života i u isto vreme podneo ostavku u istoj toj Budućnosti.

Poput Željka Obradovića ili, bolje, svog ortaka Dejana Radonjića, prvi posao bio mu je ozbiljan i to na klupi “plavih” u “Morači”, mestu mnogih trijumfa; i čak sam i ja, kojeg odavno više ne zanimaju rezultati postignuti u toj dvorani, ove sezone sa mešavinom sete i ponosa pratio šta radi “Šćepova Budućnost”.

Ponosa utoliko većeg što je trenerski početnik – mada nikako naturščik, jer onaj ko je proveo toliko vremena u svlačionici sa Garom Brajovićem, Polijem Bojanićem, Mutom Nikolićem (s kojim neće uvek biti u savršenim odnosima), Bošom Tanjevićem, Duletom Vujoševićem, Željkom Obradovićem, i još mnogima, nikako ne može biti diletant, niti imati bilo šta drugo sem potpunog razumevanja igre – imao sedam pobeda zaredom u Jadranskoj ligi, istina ne i preterano dobar start u Evropi...

A onda je Vlado otišao, eto, baš na rođendan, očigledno neopozivo kao što njegove trojke nisu mogle da budu opozvane ni branjene; okej, ne moraju ni trojke, može i onakav šut kao preko šest ruku za titulu Partizana protiv Hemofarma – i nisam ga ni tada kada je bio crno-beli išta manje voleo, naprotiv, jer je to i dalje bio naš Japanac, majstor, šampion, za koga god da igra...

No kao što to više nije ona “Morača” žutih stolica, niti ono vreme kada su braća Đukanović i Danilo Mitrović ulagali milione da sastave i za evropske prilike ozbiljan sastav, ipak mi i te godine, takve kakve su bile, zbunjive i prevrtljive, izgledaju bolje od ove u kojoj Šćepo odlazi posle jednog poraza, bez pravog objašnjenja.

Bilo je i u to zlatno doba onih koji su videli dalje, pa nisu voleli Budućnost iz političkih razloga, ali ta je politika – ili smo mi bili samo idealisti? – delovala kao da makar ima jasnije interese. Od prvobitnih pobednika tranzicije izgleda da je gora samo druga generacija tih pobednika, ona nalik na hobotnicu, gde je svaki pipak priča za sebe, od politike, preko privrede, do sporta.

A stvorenje je sve gladnije i sve neumesnije.

Tako je otišao, naprasno, i Igor Jovović, iako je Budućnost pre dve sezone bila na prvom mestu, i jednako se tada pričalo – i jednako nije bilo zvaničnog saopštenja – da je posredi u stvari sukob struke sa predsednikom kluba Draganom Bokanom.

Slično je ovo i onome sa Zvezdom i Robertom Prosinečkim, koji se odvažio da u kokuzna vremena dođe u klub koji voli; potrošen je, na brzinu i jeftino, iako je njegova krivica za rezultate bila minorna.

I svi koji se sećamo žutih stolica, trojki u Istanbulu, trojki u Nikšiću, šuta protiv Hemofarma, visokog luka sa omiljene pozicije sa strane, nadamo da će se Japanac što pre vratiti se uz teren, s nekom boljom upravom, u nekom boljem klubu – a biće poštovan gde god da ode – gde se pitaju basketaši a ne razni bokani, pa da se decibeli opet umnože, pa da temperatura skoči na pedeset i kusur.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: MN Press)

×