{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
“Misao da bi neko koga volim mogao da se razboli i umre, a da ja nikada ne bih imao ni šansu da ga vidim jer je kasno? To je istinski moja najgora noćna mora”, piše Danilo Galinari u svojoj ispovesti
Noć koja je zauvek promenila košarku

Posle nekoliko ispovesti iz NBA lige, došlo je vreme da i Danilo Galinari, italijanski košarkaš i čovek koji nosi dres Oklahome, podeli svoje misli sa čitaocima širom sveta.

Ne samo što je poznati NBA igrač, već je i Italijan po poreklu, a to dodatno daje njegovim rečima težinu u vremenu kada se događa sve ovo što se događa oko virusa korona.

Zato vam prenosimo Galinarijev autorski tekst sa sajt The players tribune.

"Kada sam izašao iz stana i krenuo ka dvorani tog popodneva 11. marta, sve je izgledalo potpuno normalno.

Isti je slučaj i kada sam ušao u Arenu. Kao i bilo koja druga priprema za utakmicu - šutiranje, timsko prolaženje kroz taktiku, masaža, pa kratko vežbanje na terenu. Na oko 40 minuta pre utakmice imamo sastanak i posle toga istrčavamo na parket na utakmicu.

E tada su stvari počele da postaju čudne.

Uvek sam prvi igrač iz obe ekipe koji istrčava na teren i obično kada dođem tamo trojica sudija stoje na istim mestima - jedan na polovini terena, i po jedan blizu svake linije za slobodna bacanja. Ali ovoga puta kada sam istrčao, sudija nije bilo...

Tako da sam znao da se nešto događa.

Čim sam primetio da nema sudija, prva stvar koju sam uradio je da sam pogledao u Krisa Pola. A on je stajao na oko šest metara udaljenosti... i gledao pravo u mene. Imali smo obojica sličan izraz lica. Dvojica smo najstarijih igrača. Igrali smo na mnogo utakmica, mnogo ih videli. Ali nikada nismo izašli da igramo utakmicu, a da sudije nisu bile na terenu. Tako da smo samo stajali tamo i pitali se: ´Šta se dođavola ovde dešava?".

Okrećem glavu na drugu stranu i vidim svu trojicu trenera da pričaju za zapisničkim stolom sa našim trenerom.

Čudno.

Nekoliko sekundi posle toga, kao da su svi stali sa onim što su radili. Uključujući i navijače. Naši navijači ostaju na nogama dok ne postignemo prvi koš, tako da su svi bili spremni za početak meča. Ali umesto da svi budu glasni, sada je sve bilo nekako tiho. U vazduhu je vladao neki jeziv osećaj. Kao da niko nije znao šta treba da radimo.

Kada smo videli da se sudije domunđavaju sa trenerima, svi smo polako krenuli nazad ka klupama. I sećam se da su svi bili potpuno zbunjeni.

Niko nije znao šta se događa. Uključujući mene.

Ali u isto vreme, znate šta? Mogu iskreno da vam kažem šta je bila prva stvar koja mi je u tom momentu pala na pamet...

Virus korona.

Ja sam iz Italije. Moja zemlja se bori sa COVID-19 više od mesec dana u tom momentu. Tamo su se već tada zaustavili svi sportski događaji. Pa sam pomislio da se nešto sada događa i ovde.

Niko nam ništa nije govorio, i nijedan od mojih saigrača nije imao iskustvo sa tim šta virus radi ljudima, kao što sam ja to znao. Kada su nas poslali u svlačionicu, mislim da niko nije razmišljao o onome o čemu sam ja razmišljao. Bili su potpuno zbunjeni. Ta scena je bila nešto što nikada nisam video u životu. Naša dvorana je uvek glasna tokom utakmica, ali dok smo odlazili sa terena, bilo tako da ste mogli mušicu da čujete.

Nazad u svlačionici, delovalo je kao da čekamo čitavu večnost da saznamo o čemu se radi. Sedeli smo i pričali. Posle minut ili tako nešto, rešio sam da progovorim.

"Momci", rekao sam, "virus, čini mi se da se ovde radi o nečemu što ima veze sa tim. Virusom korona“.

Čim sam završio rečenicu, mnogo igača mi je postavilo pitanje. Stajao sam u sredini svlačionice i dobijao pitanja od svakoga.

Momci su hteli informaciju. I za početak mi niko nije delovao uplašeno.

A ja? Ja sam zapravo... bio uplašen.

Znao sam šta se događa u mojoj zemlji i imao sam taj osećaj. Tako da sam definitivno bio zabrinut i uplašen, ali sam i ja pre svega želeo da čujem o čemu se radi.

Stajali smo tamo, ali i dalje nismo znali da li je utakmica odložena ili šta? Neki od saigrača su još pokušavali da se zagreju. Neki su se istezali, neki su išli nazad do teretane. Mislili su i dalje da ćemo igrati.

Posle nekog vremena došao je trener Donovan, okupio nas i rekao nam je da će utakmica biti otkazana.

Trener nam je još rekao da je jedan od igrača Jute testiran na virus korona. Ali nam isprva nije rekao ime igrača. Rekao nam je da su svi navijači otišli, da je nama dopušteno da se istuširamo, ali da ne možemo da napustimo svlačionicu.

Posle tuširanja, trener nam je rekao da je Rudi Gober igrač koji je testiran pozitivno i da, jedan po jedan, izmerimo temperaturu i da nam provere da li imamo prehladu. Kada smo sve to uradili, konačno smo dobili dozvolu da odemo.

A kod kuće je postalo još luđe.

Otprilike svako koga poznajem me je zvao ili mi je slao poruke da pita o čemu se radi. Nikada nisam video da mi baterija od telefona dođe od 100% do 0% tako brzo. Pala je na nulu za manje od sat vremena.

Previše stvari odjednom. I tako sam ostao budan do tri ili četiri sata ujutru, nadajući se da ću dobiti neku vest od našeg tima, od NBA lige.

A onda su u to neko vreme svi počeli da se bude u Italiji, pa mi je telefon postao još luđi. Ali ti ljudi kod kuće, porodica i prijatelji, nisu me pitali šta se događa.

Oni su znali sve o tome.

Živeli su to nedeljama.

U poslednih mesec i nešto dana, kada god bih video poziv iz Italije, pokušavao sam da se ohrabrim.

A moj telefon je mnogo zvonio tih dana.

Jutro posle toga, dobili smo vesti da treba da ostanemo kod kuće, u karantinu, i da sačekamo rezultate testova. Moj je bio negativan, ali sam sve do tada bio u karantinu. Tako da je suštinski moj jedini kontakt sa spoljnim svetom bio moj TV i telefon. Proveo sam više vremena na telefonu nego ikad u životu.

Kada god bi  se neko ime iz Italije pojavilo na ekranu, u mojoj glavi su se pojavljivale brojne loše stvari. Mogu da vam ispričam mnogo tužnih priča. Stvari za koje nikada nisam ni sanjao da ću ih čuti.

Pre nekoliko sedmica mi je zazvonio telefon i video sam da me zove najbolji prijatelj od kuće. Rekao mi je da je njegova baka, žena koju sam dobro poznavao, umrla, i da je to posledica virusa. Imala je 80, ali pre ovog virusa je bila u odličnom stanju.

Iznenada, dobila je virus. Potom je otišla u bolnicu. A normalno posle tog momenta porodica nije mogla da ode da je poseti. U Italiji ne možete da odete da obićete one koji su u bolnici. Ne daju vam da uđete da stvari ne bi postale još gore.

Ima smisla to, naravno. Ali u isto vreme, to je jako, jako teško za porodice koje su volele one koji su se razboleli. To je situacija koja slama srce.

Kada je baka od mog prijatelja umrla, porodica nije mogla ni da je vidi poslednji put, da se oprosti. Bolnice odmah pošalju tela na lokacije kojima se ne sme prići. Ne žele da bilo ko prilazi tome blizu, tako da i ne govore njihovim porodicama gde su odneli tela.

Možete li da zamislite koliko teško to može da bude?

Neko koga ste znali i voleli tokom celog svog života jednostavno... nestane. Zauvek. Eto tek tako.

A ta situacija se događa mnogim porodicama u celoj Italiji. Ako jednom imate roditelja ili voljenu osobu koja je pogođena virusom i ona završi u bolnici, postoji realna šansa da ih možda nikada više nećete videti.

Kada smo ja i moja porodica u pitanju... na neki način, čudno je to reći, imali smo sreće do sada.

Osećam se srećno što to mogu da vam kažem danas, jer dok sada, dok vam ovo pišem, niko iz moje porodice nije bolestan. Svi smo OK.

Ipak sam i dalje veoma zabrinut. Moj otac i brat su u Denveru gde vode restoran koji tamo posedujem, tako da je mama bila sama u karantinu u Italiji proteklih mesec dana. To me brine. Uveravam sebe da će biti OK, ima sreće, živi u velikom stanu sa terasom koja joj dopušta da uhvati malo vazduha. Definitivno je moglo da bude i dosta gore od toga. Ima toliko mnogo porodica koje žive u tako malom prostoru da su zapravo kao zatočeni. Ljudi se muče emotivno i mentalno u takvom okruženju.

I nije lako to uraditi kada je oko vas toliko patnje. Ona je svuda. Čitam nove priče svakoga dana i to me čini jako tužnim.

Dolazim iz severnog dela Italije i to je onaj deo koji je najviše pogođen virusom. Tako da poznajem mnogo ljudi koji su pogođeni, ljudi koji imaju virus, ili čiji voljeni imaju virus. Znam i doktore i specijaliste koji su zatvorili svoje privatne poslove kako bi otišli u bolnice i tamo pomagali. To je moja zemlja, moja regija, tako da sam u kontaktu sa mnogima tamo i pričaju mi svi šta vide. Znam šta se događa u kućama, na ulicama, u bolnicama, sa policijom, sa vojskom, i to je jako, jako - jezivo!

Jedan od najboljih prijatelja mi je hirurg i pomaže u jednoj od bolnica koja se muči sa nedostatkom namirnica i kreveta za bolesne ljude. Kaže mi da je situacija mnogo gora od onoga što se vidi na TV-u. Previše je ljudi i to je ogroman problem, tako da ljudi umiru od virusa dok drugi u istoj bolnici umiru od drugih boleesti jer nema dovoljno doktora i kreveta. Ako polomite kuk, ili imate problem sa slepim crevom, nema mesta za vas. Nećete dobiti medicinsku pomoć.

Tako da bilo koja ozbiljna povreda ili bolest može da bude opasna po život.

Znajući sve to, a sve vreme sam ovde u SAD, zaista se osećam nemoćno. Voleo bih da sam tamo da mogu da pomognem. U najmanju ruku bih voleo da sam pored majke, ili sa bakom i dekom, koji su u osamdesetim godinama i veoma su ranjivi od ozbiljnih zdravstvenih bolesti ako se budu inficirali.

Misao da bi neko koga volim mogao da se razboli i umre, a da ja nikada ne bih imao ni šansu da ga vidim jer je kasno?

To je istinski moja najgora noćna mora.

I dok sam bio u karantinu poslednje četiri sedmice, trudio sam se da radim šta je moguće da ostanem pozitivan i da podržim one kojima je to potrebno.

Pored toga što sam bio u kontaktu sa porodicom i prijateljima, jedna od stvari koja mi je zaista pomogla da sve ovo prevaziđem jesu grupni četovi i pozivi. To što sam mogao da vidim lica mojih saigrača, da ih pitam kako su, da možemo da se podržavamo... to je bilo zaista prelepo, nešto što mi je bilo potrebno.

Na tim video-pozivima, bilo je suštinski kao kada igramo utakmice. Jer Kris Pol, taj čovek... on nije samo naš lider na terenu. Imao je ulogu lidera i u tim razgovorima. Postavio je način funkcionisanja i brinuo se da sve teče.

Pored toga, nas dvojica smo imali razgovore skoro svakoga dana. On je neverovatna osoba. Zaista jeste. Kada su stvari u Italiji postale baš loše, rekao mi je da želi da pomogne mojoj regiji i lokalnim bolnicama. Ne mogu dovoljno da mu zahvalim na tome. Italija ima velikog, velikog prijatelja u Krisu Polu, to mogu da vam kažem. To je nešto zaista posebno.

Ja se trudim da učinim koliko mogu i ovde u Oklahomi i u Italiji. Radim sa odeljenjem zdravlja ovde kako bih obezbedio nekoliko hiljada testova za ovu regiju, kao i maske i druge potrepštine za bolnice koje su im jako potrebne. Takođe, blizu Milana pokušavam da pomognem izgradnju nove bolnice koja će obezbediti krevete za one koji su bolesni.

Čak i u ovim veoma retkim i duboko teškim vremenima, i dalje verujem svakim svojim vlaknom mog tela da ćemo proći kroz ovo.

Znam to. U to nema sumnje u mojoj glavi.

Tako bih poručio svima u SAD-u, mojoj kući gde sam usvojen: Hajde da budemo pametni i da ostanemo kod kuće. I da istrajemo.

I naravno, voleo bih da se obratim direktno i Italiji. Mojoj zemlji. Mom narodu.

Svako ko me poznaje zna da sam veoma pozitivna osoba. Da sam optimista. Takođe, neko sam ko voli svoju zemlju svim srcem, i ko iz prve ruke zna znagu i otpornost Italijana.

Suočavamo se sa teškim momentom, sa virusom korona. To je užasan protivnik. Ali ovo nije ni izbliza koliko smo mi snažni.

Mi. Ćemo. Pobediti.

Zajedno.

Svi smo potrebni. I neće biti lako. Ali ćemo pobediti.

Govorim porodici i prijateljima da sada više nego ikada moramo da se držimo zajedno i da brinemo jedni o drugima. To će nas odvesti na „drugu stranu planine“.

U vremenima kao što su ova, sportisti deluju toliko nevažno, nebitno. Ali se na neke načine i dalje vraćam lekcijama koje sam naučio u sporu.

U igri koju igram da bih zarađivao za život, u košarci, najbolji timovi su oni koji se ne povuku kada se suoče sa velikim nevoljama. Oni su napravljeni od indicidualaca koji jedni drugima čuvaju leđa do kraja i koji se bore čak i u najtežim situacijama.

A kada je sve lako? To nije specijalnost velikih timova. Lako je biti veliki kada je sve lako. Ali kada postane teško... tada iskaču pravi šampioni.

I iskreno, poznavajući istoriju naše zemlje, i znajući saosećanje, ljubav i posvećenost naroda u Italiji, mogu bez ikakvog oklevanja da kažem da smo mi istinski veliki tim.

Bićemo jači od svega.

Sve se sada menja. Prošli smo kroz toliko toga i ne možemo da znamo koliko će loše biti ubuduće. Nije ovo nešto što ćemo savladati sutra, ili sledeće nedelje. Ne znamo koliko će biti potrebno.

Ali ako nešto znam onda je to...

Da ovo neće trajati doveka.

I dok sedim i pišem ovo mogu iskreno da kažem da vidim svetlo na kraju tunela. Verujem da ćemo kao zemlja okrenuti list.

Imam toliko divljenje prema ljudima iz moje zemlje i kako se sa svime nose u ovom momentu. Mi smo veliki, veliki tim.

Tako da, narode u Italiji, da završim moje obraćanje tako što ću reći da ste prava inspiracija za mene.

Šaljem vam svu moju ljubav, Danilo Galinari".

FOTO: Reuters

Najnovije vesti


×