{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

INTERVJU - Dušan Kecman: Čuvena trojka u Zagrebu - do poslednjeg detalja

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 16
Ušli smo u 2020. godinu, a u razgovoru za bivšim košarkašem Partizana prisećamo se te čuvene sezone od pre 10 godina i naravno pogotka koji će svakako ući u istoriju kao jedan od najdramatičnijih i najneverovatnijih u istoriji srpske i regionalne košarke
INTERVJU - Dušan Kecman: Čuvena trojka u Zagrebu - do poslednjeg detalja

Tri, dva, jedan - koš uz zvuk sirene za titulu. Tako to ide, tako se sanja. Samo što je kod Dušana Kecmana bilo drugačije. Imao je 0,6 sekundi. Ali njemu je i to bilo dovoljno.

Dešava se često da igrač u različitim sportovima ostane upamćen po jednom potezu, primera je mnogo. Đorđević je imao trojke, Maradona onu čuvenu Božju ruku, Printezis koš za Evroligu, Van Basten volej, a Kecman ima i imaće zauvek trojku u Zagrebu iz 2010. godine protiv Cibone.

Ušli smo u 2020, u aprilu će biti punih 10 godina od te trojke, i to nam je bio povod da sednemo sa Dušanom Kecmanom i porazgovaramo o toj trojci do poslednjih detalja, ali i generalno o njegovoj karijeri na koju sada može da gleda sa određene vremenske distance.

Od samih početaka, preko tri mandata u Partizanu, Panatinaikosa, Željka Obradovića i osvajanja Evrolige, do čuvene sezone 2010, i one trojke koja će ostati urezana kao jedan od najneverovatnijih poteza ikada izvedenih u košarci na našim prostorima. Pa i šire.

Nije to iznenađenje šta je sve uspeo u karijeri, s obzirom od kakvih je Kecman majstora učio i koga je gledao kao klinac na Fontani.
"Tada su igrali čuveni igrači Đorđević, Paspalj, Željko Obradović, Milenko Savović, posle je došao i Danilović. Njih sam gledao u Hali sportova. To je bila prepuna hala u svakoj utakmici. Kada sam mogao išao sam s bratom da gledam. To je bio prvi podrstrek da treniram, a ja sam počeo relativno kasno. Drug mi je trenirao i ja reko ´Hajde da me povedeš, hoću i ja´. Igrali smo i basket u kraju, non-stop, besomučno, zimi, leti, po kiši, snegu. To je bilo neverovatno. Uvek se znalo pravilo, gledaš svaki mogući termin, a kada dođu stariji... Pomeraš se i gledaš", priseća se Kecman u razgovoru za MOZZART Sport.

JOJ, KAKO BI BILO LEPO DA JEDNOG DANA ZAIGRAM U PARTIZANU

Ako nam je matematika dobra, imao si 15 godina kada je Sale Đorđević dao onu trojku u Istanbulu protiv Huventuda 1992. godine. Kako se sećaš te trojke, da li si gledao prenos?
"Gledao sam, kako ne. Gledao sam kod kuće utakmicu i naravno odmah sam počeo, i to ne samo ja, već svi moji vršnjaci, da oponašam tu Saletovu trojku. To je bila neizmerna radost. To samo kažeš ´Joj, kako bi bilo lepo jednog dana kada bih i ja zaigrao u Partizanu´. I taj motiv te vodi. A nemaš garancije da ćeš bilo šta uraditi u košarci, treba biti realan. Sada je sve drugačije. Majka mi je uvek govorila, što se kaže u glavu mi je ´kljucala´  - ´Ti sine prvo završi školu, pa fakultet, a ovo posle ćemo da vidimo´. Sa svog današnjeg stanovišta, kao roditelja, to je maksimalno ispravno", kaže Kecman koji je redovno završio elektrotehničku školu Nikola Tesla.

Sale, amigo…

Put je Kecmana naveo u Partizan i to tri puta. Koja je paralela između ta tri iskustva?
"Prvi put sam došao u Partizan 2002. godine, imao sam 24-25 godina, dosta iskustva. Bila je to ekipa Vujanić, Krstić, Ostojić, Čanak, Haus je stigao kao stranac. Bila je to dobra ekipa. Igrali smo Evroligu, falila nam je pobeda za TOP 16. Otišao sam u inostranstvo i vratio se 2006. iz Ukrajine. Pamtim da sam imao malo opterećenje jer ipak te ljudi malo drugačije gledaju i očekuju više, bolje. Tada smo prvi put otišli u TOP 16 Evrolige, bio je to neviđeni uspeh. Bio je to korak više. Naredne sezone smo otišli u četvrtfinale Evrolige, a ispustili smo dobru šansu da se plasiramo na Fajnal for protiv Tau Keramike. Neverovatna sezona".

A SVE JE MOGLO POTPUNO DRUGAČIJE DA IZGLEDA…

Treći put je bila treća - sreća. Čuvena sezona 2009/2010, kojoj će ove 2020. godine biti desetogodišnjica. Kecman ju je svakako obeležio brojnim dobrim potezima.

Kako se sklapao tim za tu sezonu? Kako je izgledala atmosfera u klubu? Da li je iko mogao da pretpostavi da će te sezone Partizan igrati na Fajnal foru?

Kecman nam priča da je ekipa mogla dosta drugačije da izgleda.
Bio sam tada na pripremama reprezentacije za Evropsko prvenstvo u Poljskoj i potpisao ugovor s Partizanom tokom priprema. Pre mene je potpisao Dejan Milojević, vratio se u Partizan, ali posle 15 dana nije mogao zdravstveno, valjda koleno, da izdrži, i rekao je ´Više neću da igram košarku´. Treba da se traži nova četvorka. U planovima je bio povratak Milta Palasija, govorilo se da će on da dođe. U međuvremenu dolazi Aleks Marić na preporuku Šćepe, igrao je s njim u Granadi…

Kada se pogleda taj tim na papiru, objektivno malo ko je mogao da pretpostavi da će ta ekipa igrati na Fajnal foru Evrolige.
Dosta novih igrača. Imaš igrača kao što je Marić, ne znaš šta da očekuješ. E sada ovako. I mi dobijemo poziv da odemo u Ameriku da odigramo dve utakmice protiv Denvera i Finiksa. Da ne bismo bili samo četiri-pet dana, klub organizuje i dve prijateljske utakmice zbog dijaspore. U tom momentu treba da se priključi Milt Palasio, ugovor je već potpisan. Zbog nekih administrativnih problema nije mogao da dođe, i Dule kaže ´ne možemo više da čekamo, ući ćemo u sezonu s ovakvim timom´. I izgubimo mi prvo kolo od Cibone u ABA ligi. Kreću priče kako će se dominacija Partizana prekinuti, nije to to... Potom dolazi Roberts, a posle i Bo Mekejleb, igrač iz Turske, ali niko ti ne garantuje kako će igrati na vrhunskom nivou.“

Priča nam Kecman kako je u prvom delu sezone bilo dosta problema, kako je Partizan jedva pobeđivao, da je u jednom momentu bio na šestom-sedmom mestu. Da je gubio utakmice od Zagreba, Zvezde, ali da je odlučujuća utakmica bila ona protiv Olimpijakosa u Beogradu. Posle toga Partizan diže samopouzdanje, formu, prolazi u grupu, a zatim stiže do Makabija i onog čuvenog četvrtfinalnog obračuna.

I sa ove tačke, svakako je u svim tim uspesima verovatno i najveću ulogu imao Duško Vujošević. Kako je izgledao rad s njim?
Generalno, Dule je vremenom, a posebno u saradnji s profesorom Koprivicom, Dule je promenio malo doziranje igrača, pripremu, koliko treba da se opterete. Prihvatio je to i počelo je da donosi rezultate. Dule je imao neviđeno poverenje u profu Koprivicu. Sjajan tandem. Te 2010. bio je profin đak Vlada Radonjić kondicioni trener, i nastavio je taj pravac, tu ideju. Dule je bio fleksibilniji, promenio se. Radilo se jako kvalitetno, posebno sa mlađim igračima što je njegov trejdmark.“

Je li istina ono što se pričalo za lektire i treninge u šest ujutru posle poraza?
Jeste. Dule je vodio računa o mlađim košarkašima. Kako da budu bolji košarkaši, ali i bolji ljudi. Davao im je knjige po odabiru njihovog karaktera i afiniteta. Da idu u pozorište. Po tome je specifičan.“

Tada je Kecman imao 32 godine. Kaže da su se svi igrači toliko dobro družili, zajedno sa strancima, da se i danas o tome priča u košarkaškim krugovima.

Pre Zagreba bio je Makabi. Potpuno luda utakmica i partija Kecmana u Izraelu gde je šutirao sedam od devet za tri poena.
Sigurno u Evroligi jedna od mojih najboljih partija u Evroligi i to u takvom momentu. To je bio brejk. Mi smo bili ekipa koja je jedina dobila Barselonu. Imali smo osnova da se nadamo. Makabi je bio ozbiljna utakmica. Oni kako se plasiraju u četvrtfinale, navijači pokupuju sve karte za Fajnal for. Ta utakmica nije dobro počela jer smo prvo poluvreme gubili s 21 poenom razlike. Kada je neki igrač bio u dobrom ritmu igralo se na njega. Oni su nas potcenili. A u tim situacijama kreće nesigurnost. Mi smo to osetili.“

Potom je usledila Arena. Kažu igrači iz te generacije da su znali da Partizan ide u Pariz još na zagrevanju prve utakmice.
Pa jeste, to je bila neviđena euforija u gradu, ta šansa nije smela da se propusti. Bilo je neverovatno posle druge utakmice. Slavlje na terenu, cela ta energija. Sreća ljudi koji su tu godinama dolazili, navijali, bodrili nas. To je stvarno bila velika stvar. Sa ove tačke gledišta kada pogledaš, u ovom sistemu Evrolige, pitanje je da li će neka naša ekipa da bude ponovo blizu Fajnal fora. Kao autsajder smo otišli na Fajnal for, malo i te velike poremetili...“, kaže Kecman i ističe da je taj Fajnal for bio odigran kao da su ga svi igrači igrali već po tri puta.

Ali, tu se dogodio Čildres i sve je palo u vodu.

ČUVENA TROJKA: DULE OBLAČI SAKO, SPREMA SE. IGRAČI - SVI GLAVA DOLE. A ONDA…

Vratimo se ipak na Zagreb i ono što nas najviše interesuje. Kako je izgledala cela atmosfera pred meč sa Cibonom?
Već smo znali da je Zagreb domaćin i da će biti u Areni. Blaga prednost je domaćina u takvim situacijama, a Cibona je bila jedina ekipa koju te sezone nismo pobedili. Sa svima smo imali pozitivan skor, osim sa njima. Izgubili smo obe. Imali su dobru ekipu, i dva dominantna igrača u Tomasu i Gordonu. Ništa, igrali smo to finale jako dobro, držali kontrolu utakmice. Samo nekim promašenim slobodnim bacanjima smo ušli u produžetak. Utakmica takva da dva igrača daju 90 odsto poena u Ciboni. I ništa, onda sama završnica, znaš i sam…”, priseća se Kecman kroz osmeh.

Svaki detalj nas interesuje.
Slobodna bacanja Robertsa… Promašuje oba u ključnom momentu.“

Šta si pomislio u tom momentu?
Jaoj, da li je moguće, sad moraš da braniš, igraš na gostujućem terenu. Ekipa koja je u naletu, stigli su rezultat, euforija. I ništa. Sećam se da smo Jan i ja pokušali da kao udvojimo Gordona koji je uhvatio loptu, on je dodao do Tomasa, ovaj Bogdanoviću, Bogdanović šutira onako visoko se pružio i odjedanput - neverica u sekundi. Ti dobijenu utakmicu tako, sad, izgubiš.“

Kako je to izgledalo iz tvog ugla, s parketa?
Ja sam trčao nazad, da. Kako je prebacio ovaj mene i Veselog, mi sada trčimo u odbranu. Kako je Bogdanović šutnuo, ja sam bio tu negde između centra i linije za tri poena. Kreće već euforija, ludnica. Vidiš klupa naša, Dule oblači sako, sprema se. Igrači svi glava dole. Vidiš govor tela, gotovo, to je kraj.“

Ali nije bio kraj…
U momentu ja pogledam na sat gore, ostalo 0,6 sekundi do kraja utakmice. Sudija pokazuje da treba lopta da se izvede, vidim one ljude iz Cibone koji su utrčali na teren, bukvalno slave na parketu. Oni kao, ´hajde, ostalo je vreme´, vraćaju se nešto i onda kreće to. Vidim Rašić stoji iza aut-linije da izvede loptu, sudija drži loptu onako misleći kao ´gotovo je, hajde samo izvedi i da bude kraj utakmice´. Ja u tom nekom momentu vidim svoju šansu da šutnem na koš, tražim loptu i ništa. Sreća pa me je video i dodao mi loptu. Odmah po prijemu šutiram i eto… pogađam.“

Kako je izgledao let lopte iz tvog ugla?
„Kada sam šutnuo video sam da lopta ima pravac ka košu. E sada, da li je u tom momentu dobra jačina ili nije, ali kada je ušla to je bio - muk. Muk. I kreće radost naša na terenu. I tek posle kreću emocije. Kada shvatiš šta se sve desilo. Značenje. Bitnost. Pa da li će priznati ili ne.“

Veliku ulogu u tome napravio je i čovek za zapisničkim stolom koji je lagano mogao da pusti da isteče vreme posle trojke Bogdanovića, ali je zaustavio časovnik na čuvenih 0,6 sekundi.

Ima Kecman zanimljivu anegdotu vezanu za ovog gospodina.
Prošle godine kada smo igrali protiv Cibone u Zagrebu… Prilazi mi čovek i pita me ´Kecmane, ti se mene ne sećaš?´. Ja kažem da se ne sećam. I on mi kaže - ´Ja sam bio delegat i onaj koji je zaustavio vreme´. Kada sam počeo da se smejem, rekoh ´Hvala ti, čestitam ti´. I on se smeje. I kaže mi da je i on zaslužan za taj koš. Tako da je to bilo jako zanimljivo. Sreo sam ga i ove godine tokom Superkupa u Zagrebu. Interesantna priča. Care, hvala ti.“

GLEDAM SALETOVU TROJKU I MISLIM SE - DAJ JA NEKU UTAKMICU OVAKO DA REŠIM

Kada pogledaš sa ove tačke, skoro 10 godina je prošlo…
Meni to kao da je bilo pre dve sezone. Eto, tako. Leti vreme, leti vreme“.

Prisetiš li se toga? To je obeležilo tvoju igračku karijeru.
Taj šut jeste. To je ono što kažem, kada si bio klinac maštao si uvek je bilo tri, dva pa jedan, pa šutiraš trojke. Baš apropo te Saletove trojke. Oponašali smo i pričali daj ja neku utakmicu ovako da rešim.“

Priđu li ti ljudi i danas povodom te trojke, kako je to izgledalo odmah tih dana posle Zagreba? Kecman je tih dana bio medijska zvezda broj jedan u regionu, ne samo u Srbiji.
Svima sam pričao, sve te pobede i sve - ne mogu da kažem da je to samo moje. Bez saigrača ne bih ni mogao da šutnem na koš. To je naša pobeda. U tom momentu nisam hteo da se medijski eksponiram. Svi su zvali, hajde da kažeš... Sve su oči bile na meni, da sam ja najzaslužniji, a nije bilo tako. Jesam ja dao taj koš koji će ostati upamćen, ali zbog poštovanja prema saigračima i ljudima u klubu hteo sam da to bude nešto naše, zajedničko.“

Trudio se da tih dana da ne izlazi previše iz kuće.
Trudio sam se, jer kada izađeš na ulicu odmah, ljudi prilaze. Naravno da to prija svakom čoveku, to je neka satisfakcija, znaš da to što si uradio znači nekim ljudima. I danas mi priđu ljudi i kažu ´svaka čast, ona trojka je stvarno za istoriju´. Sa ove tačke gledišta vidim koliko je ta trojka bila bitna, koliko je upamćena i koliko će se pamtiti.“

Čak su i navijači Zvezde tada čestitali na toj pobedi, verovatno i zato što se igralo protiv Cibone.
I dan-danas mi nekada priđu i kažu - Dule, navijam za Zvezdu, ali svaka čast za trojku u Zagrebu.“

Da li je to bio momenat inspiracije, sreće?
Miks svega. Ja sam takvu trojku dao sezonu ranije u Panatinaikosu. Stalno ponavljam, ništa nije slučajno. Imao sam neki ritual sa Šakotom da svaki trening u Panatinaikosu dođemo malo ranije i izmišljamo neke šuteve. Sa trojke o parket, pa sa tribine, pa horogom sa pola terena, iza leđa, sa celog terena, nogom… I tebi tako to postaje vrsta automatizma. Vremenom ti uđe u rutinu i ti kako uhvatiš loptu imaš osećaj kako da šutneš, da je usmeriš. Posle te trojke sam dao i neku trojku protiv Tamiša u Pančevu. Može da se vežba, ali procenat tih šuteva nije kao da šutiraš slobodna bacanja.“

Da li ti možda smeta što se tvoja karijera često gleda kroz tu prizmu? Ili ti je drago što si učinio jedan takav upečatljiv momenat koji će se pamtiti?
Jeste, svaka asocijacija na mene je ta trojka u Zagrebu, bez obzira što niko ne priča kako sam igrao… Ne mogu protiv toga. Znam šta sam mogao, šta sam uradio. I ovo je nešto što će se pamtiti i to je uspeh. Lepa stvar.“

„NE ZANIMA NAS EVROLIGA, SAMO DA SE POBEDI OLIMPIJAKOS“

A osvojio je Kecman i Evroligu sa Panatinaikosom. Saglasićete se, velika stvar.
Kada pogledam, to mi je kruna što se tiče nekog klupskog uspeha. Igrati u Panatinaikosu, da te trenira Željko Obradović, najuspešniji trener Evrolige svih vremena. To kada pogledaš tu ekipu… Plejmejkeri - Šarunas Jasikevičijus, Spanulis, Dijamantidis. Mislim, tri najbolja plejmejkera u istoriji Evrolige. Onda je tu bio Dru Nikolas, pa Hadživretas, pa Stratos Perperoglu, pa Focis, pa Carcaris, i na petici Batist i Peković. Posle je došao i Gjorgi Šermandini kao mlad igrač. Posle je napravio lepu karijeru, drago mi je zbog toga.“

Kako je izgledala saradnja sa Žocom?
Ma sjajna. Kada pogledaš samo kakva su to imena, možeš da zamisliš karaktere i ličnosti i to sve moraš da uklopiš. Gde svako očekuje da bude nosilac igre, glavna zvezda. A on je ukomponovao da svi budu srećni i da igraju za tim. Stojimo sa Željkom Peković i ja i pričamo. Nismo krenuli dobro sezonu. A on nam kaže - pa da, osvajao sam ja Evroligu i kada sam bio sedmi. Koliko on veruje u sebe i u nas, da tako nešto može i da kaže. I ispostavilo se da je u pravu. On toliko zna košarku, to je toliko pojednostavljeno, ali u sistemu.“

Prepričava nam Kecman događaje sa Fajnal fora u Berlinu. Panatinaikos i Olimpijakos u polufinalu.
Ulaze predsednici, čuvena braća Janakopulos, i kažu nam ´ne zanima nas titula Evrolige, samo da se pobedi Olimpijakos´. Meni ništa nije bilo jasno. Već kada uđeš u finale, moraš da ga osvojiš. Ali to govori o rivalitetu i mentalitetom. Ali, dobro, mi smo navikli, mi koji smo igrali u Partizanu ili Zvezdi.“

Kakav je bio osećaj postati prvak Evrope?
To je kruna karijere. Osvajaš Evroligu sa takvom ekipom. Doček u Atini, dolaze navijači na motorima, prate autobus do Oake, pale se baklje, ne možeš da prođeš. Spektakl.“

Najbolji igrači sa kojima je Kecman igrao i protiv kojih je igrao?
Od stranih igrača uvek je ostavljao veliki utisak Dijamantidis, onda Batist. Jasikevičijus. Onda od protivnika Ljulj, teško ga je bilo čuvati, onda Lengdon, Navaro. Ima ih dosta.“

Kada pogledaš unazad, da li si zadovoljan karijerom koju si imao?
Jesam zadovoljan. Uvek se nosim mišlju šta bi bilo da nisam uspeo u košarci. Onda kažem sebi, svaki dan sam bio srećan što sam imao takav period života. Mnogo toga sam video, naučio. Mnogo brže sazreo, upoznao ljude. Zadovoljan sam, ne bih ništa menjao.“

Kakav je Dule Kecman danas, u svakodnevnom životu?
Najnormalniji, kao što vidiš. Porodica, klinci, tu u klubu oko tima. Srećan sam što sam i dalje u sportu. Lepo mi je.“

Stereotipno pitanje bilo bi - želja za 2020. godinu.

Probali smo da nametnemo Kecmanu jednu takvu ideju - da li bi poželeo Partizanu da opet osvoji ABA ligu košem u poslednjoj stotinki trojkom sa više od pola terena?
A-ha-ha, ako tako mora“, zaključio je Kecman kroz osmeh.

Kecmanova trojka, sveti gral Partizanove košarke. Teško da će se tako nešto skorije ponoviti.

FOTO: Star Sport, MN Press

×