{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Čovek rekorda - bez sumnje najbolji igrač van NBA lige
InShane

Godinama unazad važilo je gotovo uvreženo mišljenje da je Miloš Teodosić u zenitu karijere bio najbolji igrač van NBA lige. Malo ko je zaista mogao da se meri sa srpskim čarobnjakom koji je na svakom koraku pravio čuda, dok su video snimci njegovih poteza upotpunjavali mozaik klupskih i reprezentativnih uspeha. Odlukom da leta 2017. stavi tačku na epohu uveseljavanja širokih narodnih masa na evropskoj košarkaškoj sceni i ode pravo u Holivud (čitaj: Los Anđeles Kliperse), Teodosić je otvorio vrata za vanvremensku eksploziju slovenačkog vunderkinda Luke Dončića, kome je u samo godinu dana pošlo od ruke da pokupi apsolutno SVE individualne i timske nagrade na raspolaganju! Amerikanci bi to nazvali - One of a kind (Jedinstven). Posle sezone kakva se na Starom kontinentu ne pamti, prelazak u Dalas bio je jedini logični izbor. Tamo je, uostalom, brzo pronašao sebe u društvu najboljih i započeo transformaciju u, bez preterivanja, najboljeg kontinentalnog igrača svih vremena, što je zvanje koje ga čeka onog trenutka kada okači patike o klin. Posle Lukinog odlaska preko bare na ovoj strani ostala je praznina koju je neko trebalo da popuni i pokaže da Evroliga nije samo razvojna sredina za NBA, odnosno da kvaliteta i dalje ima. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će veliko breme na svojim leđima poneti Šejn Larkin

Da ne bude nikakve zabune, Šejn Larkin je tokom vremena u Baskoniji dokazao da mu ovdašnji stil prija i da u njemu tinja plamen koji samo čeka pravi momenat da zapali sve. Tako je i privukao veliku pažnju Barselone, kasnije i nekoliko NBA klubova, a poziv Denija Ejndža, podmazan određenim garancijama, nije mogao da odbije... Ali, koliko je zaista ljudi verovalo da bi neko posle turbulentne sezone u Bostonu s potpuno nejasnom ulogom mogao da postane najveća zvezda igre pod obručima van granica Sjedinjenih Američkih Država? Iz ove perspektive deluje kao dobra prilika da se nametne pitanje zašto najbolji igrač Evrolige nije mogao da se pronađe u NBA, ali to nije tema ovih redova. Možda je dovoljno samo zahvaliti Bredu Stivensu što nije iskoristio Larkinove kvalitete na pravi način. Jer da jeste, sve siromašnija evropska košarkaška pozornica ne bi dobila ovakav dar i mogućnost da vidi majstora iz Ohaja na delu.

Podsetimo, Boston je tokom sezone 2017/18 bio nakrcan zvezdama poput Kajrija Irvinga, Gordona Hejvorda, Ala Horforda, Džejsona Tejtuma i Džejlena Brauna, zbog čega je pred start prvenstva bio u probranom krugu ekipa koje mogu potencijalno da ugroze nikad jači Golden Stejt. Kako su povrede uzimale danak tokom godine (Hejvord, Irving, Smart, Tajs...) tako je Stivens morao više da se oslanja na klupu gde su pravi uticaj na igru sve više imali Teri Rozir, Markus Moris i Aron Bejns. Šejna Larkina je mladi šef struke često zaobilazio uprkos lošem zdravstvenom stanju u timu... U ono malo vremena kada je stvarno dobijao šansu znao je da pokaže svoju pravu vrednost. S izraženim “clutch“ instiktom (da pogađa odlučujuće šuteve), umeo je da bude neko na koga tim može da se osloni bez pardona, ali to mu nije omogućilo da pusti korene i postane važan šraf u Bostonovom mehanizmu... Zato je Larkin i odlučio da napusti Boston i vrati se u Evropu kako bi nastavio dalji rast i razvoj, pa je ubrzo potpisao ugovor s Efesom vredan 1.800.000 dolara. Bio je to momenat koji je, ispostaviće se ubrzo, vratio veru u košarku na ovoj strani Atlantika...

Šejn Larkin je spasao evropsku klupsku košarku i dao njenim poklonicima razlog da iz sedmice u sedmicu nestrpljivo čekaju novo kolo Evrolige! Bivši student univerziteta Majami beleži NBA izdanja, role kakve se ovde zaista retko viđaju i zajedno sa Vasilijem Micićem najzaslužniji je što je Efes u poslednjih godinu i po dana najkonstantniji tim elitnog takmičenja i njen vicešampion, odnosno na tronu Turske. Jučerašnjim izdanjem protiv Olimpijakosa sa 40 poena i 10 trojki Šejn Larkin potvrdio je još jednom da mu u ovom trenutku nema ravnog i da s punim pravom nosi etiketu - Čovek od rekorda

Odakle početi? Da li od one, po mnogo čemu jedinstvene erupcije protiv Bajerna ovenčane sa 49 poena - rekord Evrolige po broju poena igrača na jednoj utakmici -, indeksom 53 - peti najbolji učinak igrača na jednoj utakmici -, gde je izjednačio i rekord takmičenja po broju ubačenih trojki u jednoj utakmici (10 - isto koliko i Endrju Gaudlok)? A, ne treba zaboraviti da je prvi u istoriji Evrolige kome je od ruke pošlo da četiri puta zaredom bude izabran za igrača kola (od 18. do 21. runde), odnosno da je sinoć po drugi put u karijeri ubacio 10 dalekometnih hitaca, što u Evroligi nikada niko nije napravio... Takođe je rekorder prošlogodišnjeg Fajnal fora u svojoj Vitoriji gde je tokom polufinala protiv Fenerbahčea ubacio 29 poena, što je rekord završnog turnira. Jednostavno, u ovih 18 meseci igra košarku života i dobro je što to čini baš ovde, jer je sve manje istinskih asova koji svojim igrama podižu adrenalin na tribinama ili kraj malih ekrana kao što to radi Šejn Larkin. Zato jeste i statistički najkorisniji igrač takmičenja s prosekom od 25,76 indeksnih poena - drugi Nikola Mirotić sa 22,46 – i najbolji strelac sa 22,2 poena - iza je Aleksej Šved sa 21,42 poena u proseku -.

Ali, da li ste znali koliki je put prošao Šejn Larkin kako bi postao to što jeste danas? Predispozicija da bude uspešan nikada mu nije manjkalo. Sin je člana Kućne slavnih pošto je njegov otac Beri jedan od najboljih bejzbol igrača svih vremena. Njegova sestra Sajmber je poznati tekstopisac i umetnica. Njegovi stričevi su ostavili traga u različitim sportskim granama – od košarke, preko bejzbola, do američkog fudbala. Sa takvom osnovom, uspeh je bio neminovan. Ali...
“Još kao mali pokazao je želju da loptu ima kada se lomi meč, stalno je vežbao šuteve iz nemogućih situacija za pobedu. On je manijak posvećen samo radu, radu, radu, radu, radu. Kao otac, ali i bivši sportista osetio sam da u njemu leži nešto posebno još u ranom dobu, kada je imao pet, šest ili sedam godina. Gledati stvari koje je on tada radio i vežbao sa sedam godina, a sada ih radi besprekorno sa 27, to je nešto apsolutno neverovatno“, izjavio je Šejnov otac Beri tokom snimanja dokumentarnog filma s nazivom INShANE.

Uz fanatičnu posvećenost za mesto pod košarkaškim suncem, Šejn Larkin je tokom života vodio žestoku unutrašnju borbu s neurotskim poremećajem poznatijim kao opsesivno-kompulzivni poremećaj. O tome je u petodelnoj emisiji za ESPN svojevremeno izveštavala novinarka Džeki Makmulan tokom koje se bavima mentalnim zdravljem sportista i njihovim problemnima. Jedan od gostiju bio je upravo Šejn Larkin, koji je do detalja govorio o svojoj borbi s OKP. Larkin je objasnio kako je borbu s ovim poremećajem pokušao da dobije uzimanjem medikamenata, ali da je njegovo telo zbog toga trpelo mnogo. Antidepresivi su ga dovodili u stanje ošamućenosti, odnosno da je bez energije za svakodnevni rad, što je drastično počelo da utiče na karijeru. Zbog toga je krenuo težim putem i prestao sa ispijanjem lekova, ali to je kod njega izazivalo velike krize.
“Bio sam previše smiren, umrtvljen. Jednog dana sam rekao mami da više ne mogu ovako, pošto mi je jedan saigrač rekao da bi upotreba lekova mogla ozbiljno da mi utiče na karijeru“.

Kada je doneo tako radikalnu odluku, propraćenu odlukom da napusti privatni univerzitet DePol još pre starta prve godine njegova majka Lisa, zabrinuta kako bi ukidanje lekova moglo da utiče na njegov OKP, dobijala je napade panike, što dodatno pogoršavalo Šejnovo stanje. Zato se često vraćao kući kako bi na grupnim terapijama pokušao da se izbori s ozbiljnim problemom. Posvetio se meditaciji i vežbama opuštanja kako bi anksioznost doveo pod kontrolu bez upotrebe lekova. Ubrzo je prešao na univerzitet Majami, kako bi bio bliže kući...

Njegov otac Beri pokušao je da mu pomognem tako što bi se prema njemu ophodio s čvrstim stavom, ali nije pomagalo... Šejn je od malih nogu bio opsednut pranjem ruku... U razgovoru za ESPN Larkin je priznao da je njegova nemogućnost da se odupre unutrašnjim porivima i Berijevom izazovu da prestane sa preteranim pranjem ruku dovelo da brojnih problema... Ovako je objašnjena njegova svakodnevnica:
“Šejn bi se probudio, otvorio oči, seo na ivicu kreveta i gledao kako mu se život pretvara u izmučenu verziju 'Dana mrmota'. Uhvatio bi se za daljinac, prebacio na Sports Centar i čekao da neko izgovori njegov broj. Ima osam godina i svakog jutra pokazuje nepredvidivo ponašanje. Dok počinje da se sprema za školu, imao je ritual koji bi nekada trajao svega nekoliko minuta, nekada čak satima, zavisno od broja za taj dan. Na televizijskom ekranu ugledao bi Reja Alena. Saznaje da je Alen postigao osam trojki noć ranije. Tako mu sinapse šalju poruku da je broj za taj dan – osam.

'Tada bih znao – moram da operem ruke osam puta', rekao je Larkin za ESPN. Pošto bi ruke prao do iznemoglosti, Larkin bi onda došao do ormana kako bi izabrao odeću za taj dan. U slučaju da mu šorts ili majica padnu na pod ili dotaknu tepih, odmah bi taj deo odeće bacio u korpu za veš i izabrao nešto drugo, s tim što bi prvo morao do kupatila kako bi oprao ruke. Osam puta.

Odatle Larkin pokušava da doručkuje u kuhinji koja je leglo potencijalnih bakterija. Dok hoda prema stolu u širokom luku zaobilazi prepreku u vidu sudopere, u kojoj se nalaze nakvašen sunđer, prljavo posuđe i mnogo vode... Dok kreće prema izlaznim vratima u nameri da opet ne zakasni na autobus za školu zaskače ga kućni pas i počinje da mu liže ruku. Šejn nema drugog izbora, već ponovo mora u toalet... I tako propušta još jedan dan škole jer su mu dlanovi toliko ispucali da se stvara osip i pojavljuju tragovi krvi“.

Kasnije je priznao da nije smeo da dotakne dugme od lifta, niti slavinu da zatvori vodu, jer je sve video kao izvor bakterija i prljavštine. Međutim, snagom uma uspeo je sebe da dovede u taj stadijum da je o svemu vodio računa, izuzev kada bi izašao na košarkaški teren.
“Da, mogao sam da istrčim na parket gde se momci diraju ispod pazuha, čačkaju nos, a onda diraju loptu i da mi to uopšte ne smeta. Igrao bih košarku satima, držao loptu, a onda otišao na hamburger i da uopšte ne operem ruke. Uopšte nisam video smisla u svemu tome“, priznao je Larkin.

Šejn Larkin je živi dokaz da ništa nije nedostižnu uz pravo stanje uma. Zbog toga je naučio kako da se prema životu ophodi s mnogo poštovanja, da u svaki dan ulazi sa novom željom za dokazivanjem, što ga je dovelo do zvezda. Ali, ovo izvesno nije kraj. Njegova sledeća meta je pokoravanje Evrope, a posle - ko zna... Kvalitet mu daje za pravo da sanja najlepše snove i kroji budućnost onako kako je sam zamislio. Vasa Micić i on su na dobrom putu da uz laskavu titulu evropske “Braće Spleš” dodaju pehar šampiona Evrolige.

Važno je samo da borba ne prestane...

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_msport)
Foto: ©AFP, Shutterstock

Najnovije vesti


×