{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Čudesni slučaj Zvezdinih gostovanja

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 77
Ili kako je Crvena zvezda došla u situaciju da bolja izdanja pruža kad ne igra u Beogradu
Čudesni slučaj Zvezdinih gostovanja

Godinama unazad važilo je nepisano pravilo da je Efes u evroligaškim okvirima daleko opasniji kao gost, nego kada igra pred svojom publikom. Razlog za tu sterilnost Sinan Erdem Doma bili su rezultati koji često nisu bili u skladu s očekivanjima i uloženim sredstvima, realnom snagom rostera. Zbog toga je interesovanje naroda bilo slabo. Prošle i pogotovo ove sezone ta slika se značajno izmenila pošto je Ergin Ataman uspeo da posloži mozaik, što je Efes dovelo do toga da s zvanjem aktuelnog vicešampiona Evrope ove sezone igra još kvalitetniju košarku, a da čuvena dvorana u Istanbulu ne bude “sigurna kuća“ za goste koji bi da uzmu lake bodove.

Rangiranjem klubova na tabeli u odnosu pobeda i poraza kod kuće i na strani u dosadašnjih dvadeset i po rundi, dolazi se do zaključka da je Efes opet sasvim logično ispred konkurencije najviše iz razloga što uz dobar kontinuitet pred svojim navijačima i skor 9-2 drži tradiciju kada igra daleko od kuće, gde ima samo jedan poraz u devet utakmica. Poređenja radi, iza Efesa na tabeli gostovanja su Barselona sa 7-4 i CSKA sa 6-4, dok Real ima 5-5, a onda Panatinaikos 4-5, Zenit 4-6, Crvena zvezda 4-6, Makabi 4-7, Valensija 4-8 i tako dalje...

Tesnim jučerašnjim porazom u Blaugrani od Barselone Crvena zvezda ušla je u niz od tri neuspeha, ali i prekinula mini-seriju od dva brejka. Logično, jer pobedi u Blaugrani ne mogu da se nadaju ni daleko kvalitetniji sastavi evropske košarkaške scene, a kamoli Crvena zvezda razjedinjena zbog povreda (Stratos Perperoglu, Dejan Davidovac, Marko Jagodić Kuridža, Filip Čović), virusa (Branko Lazić, probleme u prethodnih sedam dana imali i Vladimir Štimac, Kevin Panter...)  i administrativnih problema (Majkl Odžo)...

Zbog toga je donekle i postojala osnovana sumnja da bi u srcu Katalonije mogla da doživi sudbinu Makabija (96:73) ili Fenerbahčea (89:63), ali takav je scenario Crvena zvezda izbegla. Daleko od ubedljivog poraza, igrom koja je imala dobru energiju, kontinuitet, smisao, odbranu, rotacije igrača, odnosno sveukupno hrabrim izdanjem bez preteranog respekta Zvezdini košarkaši držali su se stoički više od 38 minuta. A, da je prst sudbine samo malo “dotakao“ onu loptu koju je Lorenzo Braun poslao iz izbačaja na obruč kod rezultata 83:80, na minut i deset sekundi do kraja, možda bi Zvezda imala realnu šansu i za prvi, istorijski trijumf u Blaugrani. Ovako, posle defanzivnog skoka Nikole Mirotića i asistencije Malkolma Dilejnija Pau Ribas je trojkom na isteku napada u prah pretvorio nadanja crveno-belih i eventualnih “-1“ pretvorio u “-6“.

Pogled na tabele, domaćini i gosti

S konačnim rezultatom 86:82 u korist domaćina, usledila je reakcija zvezdaške javnosti, koja je s ponosom prokomentarisala hrabru partiju igrača Dragana Šakote. I dok lice utakmice govori jednu priču, njeno naličje otvorilo je potpuno novi pogled na situaciju u kojoj se Crvena zvezda nalazi. Ako se vratimo na drugi pasus ovog teksta i pogledamo skor klubova na tabeli gostovanja i vidimo Crvenu zvezdu na čvrstoj sedmoj poziciji, a samo jednim klikom na tabelu rezultata domaćina slika je potpuno drugačija. Zvezda je pri dnu liste sa skorom 5-6. Isti broj pobeda imaju Fenerbahče i Olimpijakos uz po utakmicu manje, dok su iza Zvezde samo Alba (4-5 uz dve utakmice manje), Žalgiris (3-7 uz utakmicu manje) i Zenit (3-8). U daljem prevodu, lošiji učinak imaju dve od tri ekipe koje nisu baš poznate po jakom domaćem terenu u evropskim okvirima, niti je atmosfera na utakmicama Albe i Zenita toliko vatrena kao, primera radi, kada igraju Crvena zvezda i Žalgiris koji je u dosadašnjem toku sezone značajno podbacio iz brojnih razloga. U istom rangu su dva bivša šampiona Evrope, koji se nalaze u delikatnoj poziciji, svako na svoj način, ali za razliku od Zenita i Albe imaju veliku i, pre svega, vrlo glasnu navijačku bazu, koja zna da pravi razliku na utakmicama. 

Šta se dogodilo sa Crvenom zvezdom i gde je nestala ona prepoznatljiva snaga domaćeg terena koja je kosila najmoćnije klubove Evrope? Kako je i zašto iščezla atmosfera koja je godinama bila na najboljem glasu širom kontinenta? Energija koja je u nekima budila opravdani strah, a kod nekih dodatni motiv kada istrče na parket u gostujućoj opremi ili kada treba da potpišu ugovor sa Crvenom zvezdom? Kako se došlo u situaciju da su predmeti fokusa sve više stvari koje nemaju direktne veze sa košarkom?

Iako je, logično, dve najbolje evropske utakmice (Himki u Pioniru i Bajern u Areni) odigrala pred svojim navijačima, Zvezda je na većem uzorku bolja izdanja pružala izvan Beograda. Mečevi u Milanu, Lionu, Kazanju (Zenit nije igrao u Sankt Peterburgu zbog zauzetosti dvorane) ili Kaunasu (čak se ekipa dobro držala u Tel Avivu, Istanbulu, Atini, uprkos promenjivoj igri i konačnom rezultatu) imali su svoju problematiku i svaki slučaj bio je tema za sebe, ali zajednički elementi za sve te pobede u gostima jesu smirenost u odsudnim momentima, jedinstvo kolektiva i bolji izbor šuteva. Nešto što je, primera radi, nedostajalo protiv Asvela, Baskonije, Žalgirisa i Albe u Beogradu. 

Ključna reč je - pritisak. Sve je evidentnije da Crvena zvezda igra rasterećeno na strani, samim tim i prikazuje bolja izdanja, jer ne nosi na leđima pritisak javnosti i zaista velikih očekivanja. Školski dokaz je sinoćnji duel s Barselonom. Zvezda je i pored svih kadrovskih problema izgledala mnogo bolje protiv najskupljeg tima u Evropi, nego protiv Žalgirisa i Albe prošle sedmice. Gde je kvaka?

Sa prosekom od blizu 11.000 gledalaca Zvezdine utakmice su u TOP 5 najposećenijih u Evroligi dosad - ispred samo Panatinaikos, Baskonija, Efes i Žalgiris - ali čini se da konekcija između navijača i kluba nije više jaka kao nekad... Situacija je prilično kompleksna,obe strane nose deo odgovornosti, ali do danas nisu preduzeti gotovo nikakvi koraci da se nesuglasice ostave u prošlosti.

Da bi se bolje razumela suština problema, moramo da se vratimo na početak. Posle vraćanja trofeja namenjenog šampionu Jadranske lige, novog ulaska u evroligaško društvo i prelaznog roka koji je na papiru izgledao kao iz bajke, očekivanja u delu zvezdaške javnosti porasla su do nerealnih visina, toliko da se na momente najviše pričalo o tome ko će biti protivnik na Fajnal foru i s takvim mislima dolazilo se u dvoranu...

S prvim znacima krize, smenom Milana Tomića i jednomesečnom potragom za dugoročnim rešenjem, gde je Andrija Gavrilović uspeo malo da trgne ekipu, pritisak je postajao sve veći. Naviknuta na uspehe iz najslavnijeg perioda novije klupske istorije pod komandom Dejana Radonjića, Zvezda je publiku razmazila stalnim podizanjem lestvice za stepenicu više, od momenta prvog osvajanja regionalnog takmičenja i Superlige, do proslave triple krune na Malom Kalemegdanu u junu ili odlaska u četvrtfinale Evrolige...

Detalj s utakmice protiv Olimpijakosa

Suštinu problema (većine) ljubitelja košarke u Srbiji nedavno je jako dobro objasnio Nikola Jokić, nadovezavši se na reči selektora Igora Kokoškova da bi “neke zemlje zbog petog mesta na svetu pravile paradu, a da se u Srbiji to smatra neuspehom“.
“Ja uvek kažem, Srbija je zemlja koja ne voli (toliko) košarku, mi volimo da pobeđujemo i u tome je najveća greška među nama, ali to je na neki način i dobra stvar, jer želiš da pobediš“.

Takva je, otprilike, mantra i dela navijača Crvene zvezde. Kada je evropska sezona otvorena sa sedam poraza u uvodnih devet rundi, te nepovoljnim rezultatima protiv Budućnosti u Beogradu i Krke u Novom Mestu u ABA ligi, odnosno Primorske u četvrtfinalu ABA Superkupa u Zagrebu, činilo se kao da su sve lađe otplovile. Iako je sezona bila tek u povoju.

Gledanost je počela da opada, do te  mere da ni dvorana "Aleksandar Nikolić" protiv Valensije nije mogla da se napuni kao obično (zvanično 6.087 gledalaca). Na meču s Olimpijakosom, gde postoji bratska bliskost navijačkih grupa, u Štark Areni jedva je pobrojano 8.076 gledalaca. Kako je tada upisana prva od četiri uzastopne pobede u daljem periodu (Zenit, Bajern, Asvel), odnosno četvrta recka u rasponu od šest kola (Žalgiris, Valensija, Armani, pa porazi od Baskonije i CSKA), počeli su da se vraćaju navijači, usput se probudila i neka uspavana energija, ali sve je ponovo otišlo u drugu vrstu ekstrema, na drugi kraj skale... Od očaja zbog loših rezultata, do histerije i nove ofanzive na F4 ili što bolju poziciju u TOP 8. A, onda su se dogodili porazi od Žalgirisa i Albe koji su opet probušili balon euforije koji je, eto, već nekoliko puta krpljen...

S takvim promenama u raspoloženju, stavu i razmišljanju vremenom su se nakupili i problemi druge vrste, što je dodatno uticalo da se sve više oseti jaz između kluba i navijača. Nakon poraza od Barselone u Pioniru desio se onaj “dok sam ja kapiten niko nikoga neće prozivati“ momenat kada je Branko Lazić stao u odbranu Filipa Čovića posle verbalnog napada manje grupe navijača. To nije bio trenutak kada je sve puklo, već su samo svi primetili da je slon u sobi... To nezadovoljstvo je u narednom periodu bilo direktno usmereno ka Filipu Čoviću, što je dovelo do toga da mu se zviždi svaki put kada primi loptu i da se na tribinama pojave transparenti poput “tata kupi mi klub“. Isti je bio direktan odgovor na reči prvog čoveka Crvene zvede Nebojše Čovića tokom jedne od vanrednih konferencija za novinare, kada je jasno poručio nezadovoljnim pristalicama da Filip “nije privilegovan“ iako mu je sin.
“Svi igrači u Zvezdi su moja deca i njihove porodice su i moje porodice. Znam ja da se svašta piše da bi se ogadilo svima i da bi Filip napustio Zvezdu. E, pa, neće moći. Vi nastavite da selektirate nove plejmejkere. Napravite svoje klubove pa dovodite koga hoćete u svoju kuću“, izjavio je tada Čović, upirući prstom na pojedince koje je označio da podrivaju atmosferu, čak i da su oni “ubačeni elementi sa strane“.

Iz te, toliko puta pomenute, utakmice sa Olimpijakosom izrodio se novi incident, sukob grupe navijača sa Filipom Čovićem, posle čega je Branko Lazić izašao pred novinare i jasno rekao: “Ovo je poslednji put da igramo u ovim uslovima pred našim navijačima“. Najavio je tada još jednu vanrednu konferenciju na kojoj su nekoliko dana kasnije ceo tim i stručni štab stalu u javnu odbranu svog plejmejkera i pozvali navijače da se sukob okonča.

Konferencija na kojoj je tim stao u odbranu Filipa Čovića

I taj apel jeste urodio plodom. Delimično jer je Filip Čović izvan rostera zbog povrede, mada nezvanično postoje indicije da je na lično insistiranje sklonjen iz tima dok se prašina ne slegne. Ali, prošle sedmice, tačnije nakon izgubljenog meča od Žalgirisa, odnos grupe navijača i igrača ponovo je razvodnjen.
“Hteo bih da kažem nešto povodom onih koji hoće da psuju. Znam da je teško u ovom trenutku i da niko ne voli da gubi, pogotovo mi igrači i ne treba niko da nas još psuje. Pogotovo ne da nam psuje majku ili ne znam tako nešto. Ja to prvi neću da pustim i imaću problem sa svakim ko to bude hteo da uradi. Ti koji neće da gledaju i što psuju, ne dolazite u halu“, govorio je tada Vladimir Štimac i dodao:
"Kad pobedimo sve je OK i najbolje, a kad se izgubi onda hajde svi da skaču na nas. Dajemo srce za Zvezdu, a kad izgubimo nama je najgore, a još treba neko da nam skače po glavi. Opet, hvala onima koji su došli danas podrže, ispravićemo šta treba da se ispravi, ali neke stvari se neće tolerisati, sigurno".

Iz svega toga došlo se u situaciju da se stvori novi skup nezadovoljnih pristalica, koje su se tada na društvenim mrežama okomile na čoveka kome je Zvezda u krvi... Samo dva dana kasnije klub se našao na tapetu Evrolige zbog otvaranja fronta s arbitrima, pa je ubrzo stigla nova drakonska novčana kazna. Klub se i tim povodom oglasio i izneo podatke da je na kazne svojih navijača uplaćeno preko 220.000 evra, a samo ove sezone već preko 80.000 evropskih novčanica. Tada je iz kluba postavljeno pitanje - kako da se igra Evroliga, kada neodgovorno ponašanje pojedinaca utiče na finansijsko stanje i stabilnost?

Stanje nije alarmantno, jer se radi o nekoliko izolovanih slučajeva. Ali, moglo bi da postane ako se nešto ne preduzme. Pomenuti konflikti počeli su sve više da utiču na ostale koji Zvezdu vole i tako doveli sve u trenutnu poziciju. Pred Crvenom zvezdom tek su one najvažnije sedmice i meseci, od Niša i Kupa Radivoja Koraća, preko završnice Jadranske lige i Evrolige, do plej-ofa i Superlige...

Zvezda ima vremena da sve loše rezultate obriše i da se zaborave nesuglasice “unutar porodice“. Jer, da bi Crvena zvezda bila i ostala konkurentna, mora da dobije prepoznatljivu energiju s tribina i pomoć navijača. U suprotnom, ovo bi mogla da bude sezona s košmarnim krajem...

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_msport)
Foto: MN Press, Star Sport

Najnovije vesti


×