{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Bobijev put preko trnja do zvezda: Govorili su mi da se vratim u selo i tamo igram košarku, sada mi kažu da sam veliki

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 10
Naš košarkaški džin se otvorio o počecima karijere, kao i o tome koliko mu je trebalo da se prilagodi na američki stil košarke
Bobijev put preko trnja do zvezda: Govorili su mi da se vratim u selo i tamo igram košarku, sada mi kažu da sam veliki

Veliki snovi Bobana Marjanovića započeli su samo kao mala nada - žar koji tek treba da postane plamen.

Bobi i dalje može sebe da zamisli kao desetogodišnjaka koji gleda ispred malog ekrana kako srpska reprezentacija osvaja onaj legendarni šampionat 1998. godine, objašnjava u lepoj priči za poznati američki magazin SLAM.
„Hajde, ubaci to slobodno bacanje!“, vikao je tada Marjanović dok je Dejan Bodiroga hladnokrvno ubacivao poen po poen. Priželjkivao je pobedu.

Kaže da je na njih gledao sa velikim poštovanjem, da su oni za njega bili kao zvezde najboljih holivudskih ostvarenja - Saša Danilović, Dejan Bodiroga i ostali stalno su krasili naslovnice dnevne štampe. Ali Bobijev cilj tada nije bio da zaigra zajedno sa njima, jer je želeo da ide korak po korak i bio je prizeman. Znao je da je dugačak put od školskog dvorišta do velikih NBA igrališta.
„Kada sam bio samo malo dete, uvek sam sa roditeljima i drugovima gledao utakmice. Stalno sam govorio ’Pa ovo je neverovatno! Kako oni to rade?’ Košarka je neverovatan sport, neverovatni ljudi su vezani za sve ovo. Tada sam samo želeo da upoznam te košarkaše, da ih dodirnem... ali ne samo na TV ekranu“, šaljivo zaključuje srpski džin.

A sve je počelo u Boljevcu, srpskom selu sa jedva 3.000 duša. Bobi kaže da će jednoga dana napisati knjigu o počecima i da smatra da bi ona sigurno jednoga dana postala bestseler.
„Ovo mogu samo da uporedim sa filmovima o Rokiju. Želim da kada neko pročita tu knjigu da kaže ’Čoveče, kakva priča, želim i ja to da uradim.’ Voleo bih da budem inspiracija za generacije koje dolaze“.

Za Bobana u startu dosta toga se svodilo na to kako prevazići prepreke i čudne poglede okoline. Visina je bila glavna barijera, jer se dosta odvajao od svih i to nije mogao nikako da sakrije, a priznaje da su ljudi nekada umeli da budu surovi.
„Nikako mi nije pomoglo to što sam bio viši od ostalih, drugačiji od svih, naprotiv. Kada su me gledali, videli lice, ruke, uši, svi su mislili da imam neku vrstu bolesti, da nešto sa mnom nije u redu. To mi se nimalo nije dopadalo.“

Svi su ga zamišljali kao grubog džina, koji je uvek želeo da pokaže nadmoć na drugima i da jednostavno bude snažniji od svih. Imalo je istine u tome, ali samo u granicama košarkaškog terena - van njega bi se Bobi ponovo vraćao na staro, jer je uvek imao veliko srce i želeo da pomogne ukoliko je bio u mogućnosti.

A košarka je tada bila samo druga stvar na njegovoj listi želja. Prva je naravno bila škola u kojoj je imao svesrdnu pomoć sestre Vesne, koja je stalno bila tu kada je na tapetu bio neki domaći ili kontrolni zadatak. Tek po rešavanju svih školskih dužnosti, mogao je da se priključi drugarima na školskom terenu, a upravo tamo se pojavila indicija da bi nekada mogao da zaigra na najvećoj sceni.
„Tada smo košarku igrali samo zbog zabave i zezanja. Samo smo mogli da se takmičimo oko toga ko će loptu što više da baci ili ko će pre da stigne do nje. Gledali smo kako je kada šutnemo iz različitih pozicija...“

U tom trenutku u Boljevcu niko nije razmišljao o agentima, novcu ili slavi. Niko nije mogao sebe da zamisli kako visoko leti u dresu Filadelfije ili nekog drugog NBA tima. A danas? Bobi kaže da se dosta toga promenilo.
„Naravno svi će reći: ’Deca uvek sanjaju, žele da odu daleko’, ali ja sam u tom trenutku samo želeo da budem sa prijateljima i da se opustim. U krajnjem slučaju, ovo je košarka, zabava... Tu smo da bismo proveli vreme na lep način. Ali sada se sve promenilo - deca igraju samo zbog novca, zbog popularnosti. Ja sam tada igrao košarku samo zato što su moji najbolji prijatelji bili tamo i voleo sam da provodim vreme sa njima. I sada volim da sebe zamislim u takvoj poziciji - lopta je tu, znači da zabava može da počne“.

Marjanović je sačuvao taj mentalitet. I dalje je prizeman i onaj stari Bobi sa terena u Boljevcu, samo je sada prešao na dosta veću scenu. Ali taj težak put do dresa Filadelfije mu je dobro došao - napadački, igrači Filadelfije sada ne moraju da brinu kada je on na terenu, dok defanzivno uvek pokušava da motiviše saigrače. Deluje da mu to uspeva, jer Siksersi ove sezone imaju sjajne brojke kada je naš as na terenu u fazi odbrane.

Vole često Amerikanci na konferencijama da ga pitaju kako tako lako asistira, ali Boban kaže da tu tajne nema - ili znaš, ili ne znaš.
„Znam da dodam loptu. Vidim da to svi primećuju, ali ja ne vidim ništa posebno u tome. Mislim da si jednostavno rođen sa time, da ne možeš to nikako da naučiš“.

A to je samo deo priče o Bobanu Marjanoviću, čoveku koji korak po korak osvaja i pridobija navijače preko bare, onaj košarkaš koga stalno osporavaju kako nije dovoljno dobar, a on im iz utakmice u utakmicu pokazuje zbog čega je jedan od najboljih. Ima nešto posebno u stilu koji gaji naš džin i to ga definitivno izdvaja od ostalih.

Ali retko ko zna kuda je sve prošao naš košarkaš dok nije došao do mesta na kome se sad nalazi. Kada je došlo vreme za draft, niko ga nije želeo i ostao je da igra u Košarkaškoj ligi Srbije. Dve godine kasnije, seća se kako je sedeo u omanjoj kancelariji u Rusiji dok je nastupao za Nižnji Novgorod i kako mu je čelnik kluba samo predao ispisnicu.
„Bukvalno su mi rekli: ’Ja ne mogu tebe da zamislim kako igraš košarku. Možeš se vratiti u svoje selo’. Znam da me je to jako povredilo“, prisetio se Bobi možda i najtežih trenutaka u karijeri, ali ponovo sa osmehom na licu.

I vratio se i pokazao svima da su se ponovo ogrešili o njega. Lako je došao do laskavog priznanja za najkorisnijeg igrača našeg prvenstva, a onda je usledio veliki poziv - Greg Popovič je insistirao da zaigra za San Antonio Sparse. Bila je tu i jedna prepreka, jer se Boban već vezao za suprugu i malo je prošlo od trenutka kada su dobili sina Vuka.
„Znao sam da za Sparse nastupaju zvezde poput Tima Dankana, Tonija Parkera, Oldridža, Dejvida Vesta, Borisa Dijaoa, Kavaja Lenarda, Denija Grina... Kada pogledate ova imena, kao da zamišljate tim iz snova. Još kada vidite ko im sedi na klupi kao trener... Samo sam rekao supruzi da spakuje kofere i da je vreme da krenemo dalje“.

Uspeh je vremenom došao, a kolika je Marjanović bio zvezda govori podatak da su Detroit Pistonsi ponudli našem asu ugovor vredan 21.000.000 dolara na tri godine. Popovič je insistirao da Boban potpiše za tim sa severa Sjedinjenih Američkih Država, jer je smatrao da je to idealno mesto za nastavak njegove karijere. Ali nije bilo baš tako... Uglavnom je dobijao epizodne uloge i sa klupe podržavao saigrače. Zapravo bio je prvi koji bi skočio kada bi zvezde Pistonsa napravile neki spektakularan potez. Međutim, Bobi nikoga ne krivi i kaže da je uživao u tome. Seća se da je to radio i kada je igrao na školskom dvorištu.
„Znao sam da ću na svakoj utakmici dobiti bar pet minuta da zaigram. Želeo sam maksimalno da ih iskoristim, uvek sam grizao i želeo sam da se dokažem. Pre utakmice sam se stalno smirivao, samo sam hteo da se koncentrišem na igru, da ne razmišljam previše o nekim drugim stvarima“.

Sa novim trenerom u Filadelfiji je brzo izgradio sjajan odnos. Kaže da mnogo toga upravo duguje Bretu Braunu, koji ove sezone sjajno predvodi Sikserse. On je brzo uvideo šta Boban može, a šta ne može da radi. Zbog toga je brzo došao do nivoa na kojem se sada nalazi, a brojke i statistika samo potvrđuju ovu priču. Zna to i stručnjak koji sedi na klupi Filadelfije.
„Boban je jedinstven, jednostavno mu nema ravnog u NBA ligi. Gledao sam ga kako igra pre deset godina i kada sve to uporedim sa ovim sada, deluje neverovatno. Presrećan sam što ga imamo u timu. Embid i on su sjajan dvojac pod košem, dobro je kada imate tako jake igrače u reketu, uvek možete da se oslonite na sigurne poene. Videćemo kako će se sve dalje odvijati u njegovoj karijeri, ali za sada imam samo reči hvale“, izjavio je Bret Braun, trener Siksersa.

Sada je tu, u gradu u kojem je i počela čitava priča o Rokiju Balboi i živi na svega nekoliko stotina metara od poznatog Muzeja umetnosti u Filadelfiji. Nekoliko ga meseci deli i od trenutka kada će ponovo postati slobodan agent i kada će 30 timova krenuti u bespoštednu borbu da ga dovedu u svoj tim. Ali on je već osvojio srca svih navijača koji iz dana u dan pune Vels Fargo Centar na svakoj utakmici i koji se raduju svakom njegovom maestralnom potezu. Veruju da je on ključ koji nedostaje kako bi se kompletirao „Proces“ i kako bi se konačno došlo do šampionskog prstena koji svi sanjaju na Istočnoj obali.

Ali ništa to ne iznenađuje Bobana Marjanovića, heroja sopstvene bajke. On nastavlja da gazi, ne samo na košarkaškim terenima, već i na terenima druge vrste, pre svega onom porodičnom.
„I dalje ljudi vide moju veličinu... Ali sada je drugačije, sada vide koliko sam veliki kao čovek, kao ljudska veličina, nije više samo reč o visini. Veoma sam se obradovao kada me je jedna devojčica posle utakmice zaustavila i rekla ’Veliki si, ali nisi samo visok, nego si veliki kao čovek, imaš veliko srce, ako znaš na šta mislim, sigurno si dobar prijatelj.’ Pošto imam dvoje dece, želim da i oni postanu baš takvi. Veliki, ali prizemni, da ne odlutaju. Želim da i oni budu heroji svoje priče“.

Priredio: Srđan TODOROVIĆ
Foto: Reuters, Star Sport, MN Press

Najnovije vesti


×