{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Basket city je ovo čekao 10 godina! Priča o najlepšem derbiju evropske košarke i Srbima bez kojih to ne bi bilo to (VIDEO)

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 41
Nekada je teže bilo pobediti derbi neko osvojiti Evroligu, kasnije se igrao i u drugoj ligi, a danas je opet događaj za koji živi grad košarke
Basket city je ovo čekao 10 godina! Priča o najlepšem derbiju evropske košarke i Srbima bez kojih to ne bi bilo to (VIDEO)

Mnogo je razloga da se neka utakmica proglasi derbijem. Trofeji. Tradicija. Navijači. Novac. Moć. Popularnost. Kojim i kakvim parametrima se može rangirati veličina nekog derbija? Pogotovo u košarci gde ih nema mnogo.

Derbi je Partizan – Crvena zvezda. Ali uvek u senci fudbalskog. Derbi je Olimpijakos – Panatinaikos. Prečesto u senci vulgarnog. Fali mu nešto gospodsko. Derbi je kada igraju Barsa i Real. Ali opet u senci fudbala i bez dimenzije gradskog rivaliteta. Derbi je danas i kada igraju Efes i Fener. Makar po kvalitetu igre. Derbi je (bio) i kada se sastanu Los Anđeles Lejkersi i Boston Seltiksi. Kasnije Lejkersi i Bulsi, pa čak i Voriorsi i Kavsi. Iako je to kod Amera drugačije.

Ali hajde da ovoga puta presudni faktor bude – lepota.

A sami igrači koji su ga igrali će posvedočiti da je Derbi Bolonje bio najlepši koji su igrali.
„Bez dileme, najlepši derbi Evropi. Igrao sam derbije Real – Barsa, PAOK – Aris, Olimpijakos – Panatinaikos, Efes – Ulker, ali ovaj u Bolonji je nešto posebno. Da se neko ne uvredi, ali publika u Bolonji najbolje poznaje košarku u Evropi. Oni ne gledaju samo zakucavanja, trojke, nagradiće vas aplauzom i za dobru odbranu, rotaciju i nešto što prosečan posmatrač ne vidi. Euforija oko derbija bukvalno traje po 15-20 dana pre i 7-10 dana posle utakmice. Tako je bilo tih poslednjih godina kada sam ja bio tamo. Gazda Fortituda je bio milioner Seranjoli, a na drugoj strani u Virtusu je bio Kacola koji je bio velikan u automobilskoj industriji. Oni nisu zarađivali od košarke, ona im je bila stvar prestiža“, počinje nam priču o derbiju Zoran Savić koji je igrao za oba tima iz Bolonje. 

Šta je to što ga izdvaja?

Evropski je, ali je imao i „Amerike“ u sebi baš koliko treba. Gradski je, ali je znao da bude i nacionalni. Pa i evropski. Dolazi iz fudbalske zemlje u kojoj su ljudi ludi za sportom, ali nikada nije bio u senci fudbala. Dolazi iz bogate regije Emilije, iz gospodskog grada Bolonje. Zbog derbija Virtusa i Fortituda, Bolonja ponosno nosi nadimak „Basket city“. Valjda je jedini grad u Evropi sa takvim nadimkom. I apsolutno ga zaslužuje.

Večeras se posle 10 godina čekanja opet u prvoj ligi igra derbi Bolonje. I to je poseban događaj za Bolonju, Italiju, pa i svakog ljubitelja košarke u Evropi. One starije pogotovo.
Super je što je ponovo derbi. Bolonji treba derbi. To je jedini istinski košarkaški grad u Italiji. Igra se košarka i u drugim gradovima, ali je Bolonja uvek bila jedina gde je to sport broj jedan. Iako su tamo igrali i veliki fudbalski šampioni Bađo, Sinjori, Paljuka… Italiji je potreban Derbi Bolonje u prvoj ligi. Ne znam kako je sada, ali čujem da je velika tenzija. Iz mog iskustva, mogu da kažem da se danima pre i posle meča, u gradu priča o derbiju. Tih 15 dana, nijedna druga tema ne može da bude interesantnija”, kaže nam na Predrag Saša Danilović koji je postao kultna ličnost bolonjskog derbija zahvaljujući igrama u dresu Virtusa.

Da li ste imali neku posbenu tremu pred derbije?
„Ja sam imao tremu pred svaku utakmicu. Pa i prijateljsku. Samo sam se dobro folirao da to ljudi ne vide. I ko god kaže da nema tremu, laže. Ta trema je pozitivna i treba da je bude jer te drži koncentrisanim.“

Virtus znači snagu, muškost, vrlinu. Fortitudo znači odvažnost, moralnu hrabrost, sposobnost suočavanja sa strahom i boli.

Virtusov nadimak je „crno V“ zbog boje dresova i želje navijača da zastraše protivnika tom kovanicom. Fortitudo je F ili „Efe“ kako njegovi navijači vole da ga zovu. Njegovi dresovi su beli, a njegov drugi nadimak je malo strašniji – Akvile. Ili u prevodu Orlovi.

U tim njihovim latinskim imenima ima nešto što ih čini posebnima. Ali Virtus i Fortitudo nikada nisu odigrali derbi sa svojim pravim imenima. Nikada na semaforu nije stajalo samo Virtus – Fortitudo.

Italijani su prvi ukapirali da je klupska košarka neisplativ sport ukoliko nije vezana za državne jasle, velike fudbalske klubove ili velike kompanije. I da treba uraditi sve da privuku novac i sponzore. Tako su i košarkaški klubovi počeli da prodaju imena. Delimično ili potpuno. Zato se Virtus kroz istoriju zvao Knor, Kendi, Granarolo, Bakler, Kinder... Nama je možda najpoznatiji kao Kinder, a danas se zove Segafredo po gigantu u industriji kafe. Kroz istoriju je čak 23 puta menjao ime, imao je 20 različitih sponzora (neki su bile dvaput) po kojima je nosio ime. Virtus Bolonja se zvao samo u tri sezone (1961/62, 1969/70. i 2002/03) u poslednjih 70 godina. Tako je isto i Fortitudo menjao imena otkako je 1966. ušao u prvu ligu. Imao je 26 različtiih imena do danas kada se zove Pompea Fortitudo po kompaniji za prodaju veša, čarapa... 

I opet, uz svu želju, sposobnosti i ideju da se privuku novac i sponzori, to nije bilo dovoljno.

Decenija je trebalo da prođe, pa da se dva košarkaška velikana izvuku iz finansijskih svih problema i muka u koje su se uvalili. I da opet zapale grad tim kultnim derbijem. Igrao se bolonjski derbi i pre dve godine. Ali u drugoj ligi. Nije to to. Iako je hala bila puna.

Ovo večeras je nešto posebno. Ono pravo. Ne baš kao nekad, ali sa osećajem da je možda neka vrsta najave starih, dobrih vremena.

Priču bolonjskog derbija nisu pisali samo Italijani, već i poznati Amerikanci, Evropljani, Jugosloveni, Srbi poput naših sagovornika Savića i Danilovića. Mnogo više Srba je prošlo kroz Virtus za koji su još igrali Paspalj, Prelević, Jarić, Koturović, Jestratijević, Vukčević, a danas su tu Marković i Teodosić. Za Fortitudo su pored Savića i Jarića igrali još Vujanić, Šćepanović, Drenovac, a dublji trag od Srba su ostavili Hrvati i Slovenci. Inače, u oba kluba je kao trener radio legendarni Aca Nikolić.

Bolonjski derbi je star više od pola veka. Prvi je odigran 1966. godine. I odmah da pojednostavimo stvari. Ne zalazeći duboko i detaljno u „praistorijske“ detalje. Virtus je stariji, veći, popularniji, uspešniji. Osnovan pre 90 godina, imao je šest titula prvaka Italije kada Fortitudo još nije bio ni prvoligaš. Ima 15 titula, Fortitudo samo dve. Ima dve titule prvaka Evrope, Fortitudo nijednu.
„Italijanska košarka je uvek slovila za sport malih gradova iako su Milano i Rim imali jake klubove. Međutim, imali su i jak fudbal, a navijači u Italiji dolaze da te gledaju ako se boriš za titulu. Tako su istoriju italijanske košarke pisali klubovi iz manjih gradova poput Kantua, Varezea, Skavolinija, Benetona, Vortusa, Fortituda... A Bolonja se tu izdvojila kao Basket Siti. Sad je tamo napravljen i muzej košarke. To je grad koji živi za košarku. Od običnih ljudi, preko restorana, do političara. Košarka je stil života. Za Virtus su navijali direktori, biznismeni, bolje situirani ljudi. Plave košulje, kako ih oni zovu. Fortitudo su voleli mlađi, manguparija, odaniji u dobrim i u lošim momentima. Prosek prodatih karata je uvek bio oko 7.000“, kaže nam legendarni Zoran Savić.

Taj prelaz iz 80-ih u 90-e su bila i vremena najbolje evropske košarke. Nikada nije igralo toliko dobrih igrača istovremeno. Karijere tih igrača među kojima je i Savić su najbolje svedočanstvo kakav kvalitet je tada imala evropska košarka. A mnogima su se putevii ukrstili u Italiji.

U jednom trenutku je Jugoslavija pretila da monopolizuje evropsku košarku. Šest od osam titula klupskih prvaka Evrope (1985-1992) su osvojili jugoslovenski timovi (Cibona, Jugoplastika i Partizan), a reprezentacija je vezale dve evropske i jednu svetsku titulu (1989-1991). Amerikanci su zaista morali da pošalju Drim tim na Olimpijske Igre u Barseloni da bi vratili tron. A onda se sve raspalo...

Do tog jugoslovenskog klupskog buma, ozbiljna košarka se igrala u nekoliko zemalja. Sovjeti su imali osam titula u Kupu šampiona, Real Madrid ih je imao sedam kao jedini španski prvak Evrope, osvajao je i Makabi, ali su Italijani bili najuspešniji – 11 titula do 1990. godine. S onom Bosninom titulom i dominacijom 80-ih i početkom 90-ih godina, Jugosloveni bi sigurno prestigli Italijane u skorijoj budućnosti. Ali svet se menjao, mape su se menjale, Jugoslavija je nestajala u ratnom vihoru, a njena košarka je rasparčana.

Italija je ostala na tronu. I ne samo da je ostala, već je doživljavala procvat dok se Jugolsavija gasila. Imali su Italijani pre toga i Vareze, Olimpiju Milano, Kantu, Virtus Romu kao evropske šampione, velike timove i igrače, ali još neki su kucali na vrata. Beneton iz Treviza, Skavolini iz Pezara i posebno bolonsjki rivali Virtus i Fortitudo. Italijanska klupska košarka je ulazila u zlatno doba, a Derbi Bolonje je postajao njeno srce. Za prvih 30-ak godina rivalstva u Bolonji moglo je da se kaže da je bilo žustro. Virtus je bio jači, ali Fortitudo je bio taj koji je u derbijima kvario sreću poznatijeg gradskog rivala.
Podela u Bolonji je kao fudbalska između Đenove i Sampdorije. Virtus je centar grada, stara ekipa, tradicija. Lučo Dala je navijao za Virtus. A on je Bolonji ono što je Đorđe Balašević u Novom Sadu. Fortitudo je nova snaga, rođen da bude rival, stvoren da kontrira. Italija je kroz istoriju bila puna podela na jedne i druge. Patriciji i plebejci. Gvelfi i gibelini. U košarci su to Virtus i Fortitudo. Uvek ako jedna strana ima monopol u nečemu, doći će druga koja će želeti da je ugrozi i dođe na njeno mesto. To je Italija“, objašnjava nam Željko Pantelić, naš dopisnik iz Rima. 

Iako je Virtus bio bolji i borio se za titule i vrh tabele, a Fortitudo se šunjao oko sedmog, osmog ili devetog mesta na tabeli, skor u prvih 10 godina gradskog rivalstva za 20 derbija je bio 10:10 u pobedama. Virtus će posle toga osvojiti nekoliko trofeja i do 1988. povećati skor u derbijima na 30:15. Fortitudo je u međuvremenu čak ispadao u drugu ligu. Tako je ispao i 1987.

I upravo tada počinje istorija bolonjskog derbija kakav danas znamo. Fortitudo je te sezone igrao drugu ligu i osvojio prvo mesto, ali je po tadašnjim pravilima lider druge lige direktno ulazio u plej-ofa za titulu sa prvoligašima. Drugoligaš Fortitudo u četvrtfinalu ide na Virtus kao potpuni autsajder i izbacuje ga! Taj derbi je poznat kao „Derby Sorpasso“ ili derbi u kojem se nešto preokrenulo. Prvi put u istoriji je Virtus gledao u leđa Fortitudu. Bio je to prvi bolan udarac. Već sledeće sezone je Fortitudo u ligi dobio Virtus 102:70 što je kršteno kao Derbi hladnoće zbog minusa od 32 poena na kojem su ostavili moćnog gradskog rivala s moćnim imenima Majklom Rejom Ričardsonom, Robertom Brunamontijem, Renatom Viljaltom, Augustom Binelijem...

Fortitudo je već sledeće sezone ispao opet u drugu ligu i tamo proveo četiri sezone. Na novi derbi se čekalo do 1993. godine kada Fortitudo ulazi u Seriju A sa Vinćencom Espozitom kao prvom zvezdom koji će kasnije otići i u NBA. Te godine je u klub ušao lokalni milioner Đorđo Seranjoli i sa grupom prijatelja obezbedio budžet od 20 milijardi lira što je danas ekvivalentno nekih 20 miliona evra.

Ali u međuvremenu je u Virtus iz Partizana stigao Predrag Saša Danilović i istorija se sama pisala. Virtus je predvođen Danilovićem kao najboljim igračem osvojio tri uzastopne titule. Pomagali su mu Brunamonti, Bineli, Koldebela, Karera, pojavio se i mladi Alesandro Abio... Ali nije bilo dileme ko je gazda košarke u Bolonji. I Italiji. A recimo da je te 1993. u Benetonu igrao Toni Kukoč kojeg su u to vreme smatrali najboljim igračem u Evropi. Moćni Filips iz Milana (Olimpija) su predvodili Saša Đorđević (preko 50 odsto šuta za tri poena te sezone), Antonelo Riva, Rikardo Pitis... Boša Tanjević je u Trstu napravio fantastični Stefanel sa Bodirogom, Fućkom, De Polom, veteranom Meneginom... Karlton Majers je rešetao u Skavoliniju, Dino Rađa je bio prva zvezda Rome. Strašna liga!

Jasno je onda kakve ajkule su čekale Fortitudo po povratku u Seriju A. Konačno, u septembru 1993. je opet došlo vreme za bolonjski derbi. Danilović je pojeo Fortitudo te sezone! Prvo je u kup derbiju ubacio 24 poena za pobedu 101:60. Taj derbi je dobio nadimak Derbi ledenog doba kao odgovor na onaj Derbi hladnoće. Do danas je ostao derbi s najvećom koš-razlikom. Mesec dana kasnije je Danilović opet u prvenstvenom meču rasturio Fortitudo ubacivši 31 poen. Šta im je radio, najbolje govori to što je na liniju penala išao 18 puta. I pogodio 14.

Fortitudo je i pored nemoći u gradskim derbijima ušao u plej-of gde ga je zaustavio Bodirogin Stefanel, dok je Virtus predvođen Danilovićem eliminisao Beneton i Veronu (koja je izbacila Olimpiju predvođenu prvim strelcem lige Sašom Đorđevićem) do finala gde je u fantastičnih pet utakmica savladao Skavolini predvođen Karltonom Majersom kao MVP igračem sezone. Danilović je dobio nadimak Ledeni car.

Kao odgovor Daniloviću i Virtusu, Fortitudo je sledeće sezone sjajnom strelcu Espozitu dodao Aleksandra Đorđevića iz Olimpije. Uz centre Geja, Frozinija i još neke, to je trebalo da bude tim koji će izazvati Virtus. Prvi derbi su izgubili tesno, drugi su dobili tesno (Đorđević 24 poena – Danilović 25), ali ih je Danilović u trećem razbio sa 27 poena. Virtus je još jednom protutnjao kroz plej-of gde je u finalu razbio Beneton koji je prethodno eliminisao Fortitudo. Danilović je bio prvi strelac tima sa 24 poena u proseku i neverovatnih 70 odsto uspešnosti za dva poena.

Ipak, počela su zlatna vremena košarke u Bolonji. Derbi Bolonje je kasnije došao na nivo današnjih fajnal-for mečeva u Evroligi.
„I italijanski novinari kažu da je tih desetak godina vreme njihove najjače košarke. I u Evropi je sigurno tih desetak godina italijanska košarka bila najjača. A veliki deo zasluga ide na račun Derbija Bolonje“, priseća se Predrag Danilović.

Upravo je Danilovićev odlazak u NBA ligu posle tri vezane titule promenio odnos snaga. Došli su u Virtus imena poput Zorana Savića, Arijana Komazeca, Baneta Prelevića, Grka Patavuskasa, ali je u Fortitudo umesto Đorđevića došao Karlton Majers i počela je dominacija „drugog“ bolonjskog kluba koji se tada zvao Timsistem. Za vreme Danilovićevog „odsustva“ u NBA ligi, Fortitudo je za dve sezone napravio seriju od 7:1 u pobedama u gradskim derbijima (eliminisao ih i u polufinalu), a Majers je uništavao Virtus. Timsistem je dva puta došao do finala plej-ofa, Kinder nijednom.

Sada je na potezu bio Kinder. Jedino rešenje je bilo povratak Danilovića. I vratili su ga!

Počeo je najžešći rivalitet u istoriji bolonjske i italijanske košarke. Virtus sa Danilovićem, Skonokinijem, Nesterovićem, Savićem, Rigodoom, Abijom, Binelijem i Frozinijem koji je došao iz gradskog rivala. Fortitudo s Majersom, Fućkom, Galandom, čuvenim Dejvidom Riversom i verovatno najvećim američkim NBA imenom koje ikada igralo u Evropi – Dominikom Vilkinsom. Počelo je…

Prvi derbi u sezoni je dobio Virtus 78:77 uz 26 poena Danilovića. Car se vratio! 

U polufinalu kupa Danilović je dao 28, ali su Majers, Rivers i Vilkins ubacili zajedno preko 50 poena i Timsistem je lagano pobedio i prošao do trofeja. Potom je dobio i drugi prvenstveni derbi, a onda je sudbina spojila bolonjske rivale u četvrtfinalu Evrolige!

Kakav je to dogaađaj bio za Bolonju, Italiju, košarku… Pretpostavljalo se da će onaj koji prođe dalje iz četvrtfinala (igrala se dva meča) kasnije biti ubedljivo najveći favorit na fajnal-foru u Barseloni. Tako je i bilo, ali trebalo je proći…

U prvom meču, „V“ je bio bez Rigodoa, „F“ bez Vilkinsa, blistao je Skonokini, a Virtus je dobio 64:52. Meč je obeležila masovna tuča posle konflikta Savića i Fućke, umešali su se i ostali, Danilović i Majers su bili najratoborniji…
„Ma kakva crna tuča. Više je to bilo guranje i režanje jednih na druge. Niko nije bio povređen“, premotava film Danilović.

Vi ste stali u odbranu Zorana Savića?
„Ja da branim Savića?! Čoveka od brda odvaljenog?! Mene je Savić branio u dosta situacija. Možda sam dobio neki udarac u toj gužvi, pa sam skočio. Nervoza je bila velika. Tenzija. Igrao sam povređen jer je bila baš bitna utakmica. Novinari su stvarno pravili ogromnu tenziju. Malo više nego što treba. I onda se to u jednom momentu prelilo na sve nas na parketu.“

Epilog je bio suspenzija Majersa, Fućke, Abija i Savića za drugi meč 48 sati kasnije. Fortitudo bez Majersa nije imao šanse i izgubio je 56:58 uz 23 poena Danilovića. Kinder je otišao na F4 i preko Partizana i AEK-a se prošetao do titule. Zoran Savić je maestralno odigrao F4 i izabran za MVP igrača turnira.

Ipak, vrhunac je tek sledio. Plej-of u Italiji. I to finale! Tenzija je skočila do nebesa. Mogućih maksimalnih pet mečeva u finalu je značilo da će Bolonja videti 10 gradskih derbija te sezoni.

Virtus je imao prednost domaćeg terena, ali to nije mnogo značilo. Fortitudo je prvu dobio 81:80 uz 34 poena Majersa i 20 Riversa. Danilović se mučio sa povredom stopala i do kraja finalne serije igrao pod injekcijama. Ubacio je 30 poena i doneo Kinderu pobedu 78:76 i 1:1 u seriji. …
„Svaka utakmica s njima je bila na nož. Imali smo dobijenu prvu utakmicu, ali oni su dobili neki faul dva penala sa kojih su rešili. Bila je specifična serija, svi su dobijali na strani“, kaže nam Zoran Savić.

U trećoj – opet brejk! Fortitudo je zasluženo slavio 76:69, Danilovića je „ubijala“ povreda stopala i „Efe“ je imao meč loptu pred svojim navijačima.
„U toj četvrtoj smo imali sreće. Vilkins je na kraju šutnuo za pobedu, lopta je ušla i izašla iz obruča. Izjednačili smo na 2:2, a pritisak je bio ogroman. Ceo grad je brujao samo o košarci“, kaže Savić.

Kakva je tenzija bila pred petu, možemo samo da zamislimo. Ali ono što se desilo u njoj, verovatno ne niko nije mogao ni da zamisli.

U košarci postoje izraz šut za dva poena, šut za tri poena... Ali u Bolonji od te utakmice postoji i izraz „šut za četiri poena“. Zbog Predraga Saše Danilovića.
“Da, da…’Tirro di quatri punti’, kako oni kažu. Eto, desilo se. Mora čovek da ima i sreću. Ne gledam snimke svojih utakmica, uglavnom moj sin čačka po internetu i gleda. Više da bi me zezao”, priča nam Danilović hladnokrvno kao kada je pogodio taj penal.

A šta se desilo?

Fortitudo je vodio, bolje igrao, delovao svežije i ornije za pobedu. Majers i River su pogađali, pa se mogla progutati i slaba partija Dominika Vilkinsa. Na drugoj strani, Danilović je bio neprepoznatljiv zbog povrede stopala, Rigodo ništa nije mogao da pogodi, pa su Skonokini, Savić, Nesterović i iznenađujuće sjajni Abio držali Kinder u igri. Na 27 sekundi pre kraja, Fortitudo je vodio 71:68, a Danilovič je pravom „sekirom“ poslao Fućku na liniju penala. Ovaj je pogodio prvo bacanje, drugo je izašlo iz koša, ali i četiri razlike je bila velika prednost. Za mnoge nedostižna.

Abio je poveo napad Kindera, odnekud je iz bloka iskočio Danilović i iz okreta sa osam metara odapeo strelu kroz obruča za potpuni trans na tribinama. Uz faul NBA legende Dominika Vilkinsa! Neverica u hali, Danilović jedini mrtav hladan… Do tada je postigao samo sedam poena, šutirao je trojke 0/5, dvojke 3/5 i imao loš dan. Ipak, s linije penala pogađa za izjednačenje, a Rivers u sledećem napadu ide u aut i uvodi meč u produžetke.

Gospodine Daniloviću, da li je bio faul Vilkinsa?
„Znate kako je veliki Vujadin Boškov rekao. Penal je kada ga sudija svira. Tako i ovde. Kad sudija svira faul, bio je faul. I to je to“, diplomatski nam odgovara Saša dve decenije posle posle čuvenog šuta za četiri poena.  

Šokirani domaćin nije znao šta ga je snašlo, Danilović je u produžecima dobio nadljudsku snagu. Kakva je - izvinjavamo se na izrazu, ali bolji ne možemo da nađemo - kurva statistika, najbolje opisuje taj meč. Čovek je rešio meč neverovatnim poenima kada je najbitnije. Od 14 poena Kindera u produžetku, Danilović je postigao devet (dva penala, ulaz, kucanje i trojka), a za još četiri je asistirao. Na kraju je došao do ukupno 20 poena. Fortitudu nije pomoglo ni 27 poena Majersa, titula je izgubljena, treće finale plej-ofa zaredom izgubljeno.

Posle tog meča, Dejvid Rivers je uprkos sjajnoj sezoni morao da se spakuje na prvi avion iz Bolonje zbog one izgubljene lopte, a Dominik Vilkins je zbog bedna dva poena, onog faula u tako važnoj utakmici i visokog ugovora za koji je doveden, do danas ostao najomraženiji igrač za svakog navijača Fortituda. Naravno, Danilović je bio MVP sezone, a šutem za četiri poena se upisao kao najveći igrač Virtusa u klupskoj istoriji.

Iako su svi reflektori bili upereni u Danilovića, Savić je kao i u našoj reprezentaciji i ranije Jugoplastici bio faktor bez kjojeg se nije moglo.
„Godinu dana smo igrali zajedno i bilo je sjajno. Sale ih je navikao na uspehe, osvojio je tri titule zaredom, pa je otišao u NBA. Kad se vratio, krenuo je novi ciklus. Bolje da je istetovirao moju glavu umesto onog pauka. Inače, dao sam mu broj računa da mi uplati neku premiju za sve one blokove i stvari koje sam mu odrađivao na terenu. Povremeno proverim taj račun, ali i dalje nema ništa. Čekam ga“, kaže u šali Savić.

Danilović je imao spreman odgovor. U istom fazonu.
Male su moje ruke za njegovu glavu. Možda na leđa da sam ga istetovirao. Toliko sam mu premija zaradio, a dinara mi nikad nije upaltio. Moraćemo nekad da podvučemo crtu. Da vidimo ko je kome više. Šalu na stranu, bio mi je od zlata vredan. Kao saigrač i prijatelj. I danas je. Kad Savić napravi blok, izađeš oštećen sa utakmice”, priseća se Danilović.

Zoran Savić je kao šampion otišao u turski Efes i krenula je neka nova era. Već sledeće sezone su oba tima ispala u polufinalu plej-ofa. I sledeće sezone je Virtus zaustavljen u polufinalu, a Fortitudo je 2000. konačno posle toliko izgubljenih finala došao do prve titule prvaka Italije predvođen Majersom, Fućkom, Karnišovasom, Bazileom, Jarićem…

Danilović je posle dve sezone bez finala i titule šokirao javnost odlukom da ode u penziju sa 30 godina. Virtus ga je zamenio argentinskim čudom Manuom Đinobilijem, a gradskom rivalu je oteo i Marka Jarića. U finalu plej-ofa 2001. godine, novi Virtus je pregazio Fortitudo sa 3:0, a osvojio i drugu titulu prvaka Evrope. Karlton Majers je otišao iz Fortituda i to je definitivno bio kraj jedne ere.

Bila je to poslednja titula Virtusa do danas. Krenula je finansijska kriza i klub je dve godine posle evropske i italijanske titule ispao u drugu ligu. Fortitudo je nastavio da se bori za titule i da gubi finala. Sledeća tri je izgubio od Benetona i Sijene da bi 2005. kao Klimamio osvojio drugu titulu pobedom u finalu nad milanskom Olimpijom. Tada su igrali Belineli, Vujanić, Smodiš, Bazile, Lorbek i Stefano Manćineli koji je danas kapiten i živa legenda kluba.

Bio je to kraj zlatnih vremena košarke u Bolonji i počela su mračna. Virtus se batrgao na granici između Serije A i Serije B, a 2009. godine je odirgan poslednje bolonjski derbi u Seriji A. Virtus je pobedio 75:74 trojkom Dušana Vukčevića dve sekunde pre kraja.

Ko bi tada mogao pomisliti da ćemo na novi derbi u Seriji A čekati još 10 godina… Fortitudo je tog leta 2009. izbačen u drugu ligu zbog finansijskih problema. Potom i u treću. Potom i u četvrtu! Virtus je bio prosek u Seriji A, a sudbina je derbi Bolonje opet spojila pre tri godine u Seriji B. Preko 9.000 navijača je napunilo halu što je do danas ostalo rekordna poseta bolonjskih derbija.

Slom bolonjskih velikana se nekako poklopio i sa slomom italijanske košarke koja je padala u senku.
„Čudno zvuči kada kažete da se derbi igra u prvoj ligi posle 10 godina. To je pokazatelj kako vreme leti. Ali i koliko je košarka u Italiji pala u poslednjih 10 godina. U to vreme su košarku pratili svi. Predsednik lige je bio poznati političar Demikelis. Liga je od TV prava delila oko 10 miliona maraka, a danas je taj ugovor 150.000 evra. Ali krenula je kriza u italijanskom društvu i to se najviše osetilo na košarci“, kaže Zoran Savić.

Jedan od krivaca za pad košarke u Italiji je i fudbal. To nam objašnjava naš dopisnik iz Rima Željko Pantelić.
„Fudbal je uništio sve ostalo i spržio zemlju oko sbe. Italijani su nekada pratili samo svoju fudbalsku ligu, eventualno ih je zanimalo šta se dešava kada igraju Real i Barsa. U poslednjih 10 godina je došlo do neverovatne ekspanzije ino fudbala na televizijama. Premijer liga je uzela veliki deo kolača, pravi se gomila emisija posvećenih fudbalu, a košarka je izgubila svoj prostor. RAI je pokušao, Skaj je pokušao, ali nije se isplatilo. Ne postoji interesovanje. Domaći basket ne uspeva da prozivede debatu. A ako ne proizvodiš debatu, ljudi te ne prate tokom nedelje. To je problem i formule, biciklizma... Televizije žive od debate, a ne samo od najava i prenosa. Ako ne proizvodiš debatu, stavljaju te u satnice kad niko ne gleda ili ti daju mali prostor. Ne isplati im se. Sa Skajom, Dazonom i Foksom su napunili programske šeme fudbalom i sve drugo pada u vodu. Imate fenomen da je Skaj odustao od Serije A u košarci a daje velike pare 24 za NBA. Čak imate poseban kanal na kojem je NBA 24 sata. Prenose utakmice, prave specijale, šalju ljude u Ameriku da rade prenose.“  

Propali su bolonjski velikani, Beneton, Skavolini, Vareze... Pojavili su se neki novi.
„Peh je što je Rim ostao bez prvoligaša, što su oba kluba iz Bolonje bila u autu. Ne može se imidž graditi na timovima poput Venecije, Sasarija, Ređo Emilije...  Koliko je interesovanje, najbolje govori što je Gazeta delo Sport svela košarku na dve strane ponedeljkom , a preko nedelje na samo jednu stranu. Nekad nije ni cela kada ubace reklame. Košarka se prati na nivou odbojke koja je zadržala svoj status. Sada se skupilo nekoliko sponzora da finansiraju košarkaški dodatak koji izalzi jednom sedmično. S pričama, intervjuima, temama... Nešto što je nekad bilo dnevna varijanta.“

Ipak, neki bolji dani se naziru. Đorđo Armani je ozbiljno ušao u Olimpiju, a Masimo Zaneti u Virtus. Došla su velika imena poput Miloša Teodosića, Serhija Rodrigeza, Etorea Mesine, Aleksandra Đorđevića...
„Biće to dugačak proces. Zaneti je milioner čiji Segafredo je jedan od najuticajnijih kompanija u industriji kafe. Prvi saradnik mu je Baraldi koji je nekada sarađivao s Kranjotijem u Laciju i Tancijem u Parmi. Kao što je nekad rekao Juventusov Advokat Anjeli, svaki konjušar kralja mora da poznaje najbolje lovokradice. Tako je i Baraldi završio u Virtusu. Teodosićev dolazak je zaista odjeknuo. Toliko naslovnih strana, intervjua, medijske pompe nije odavno viđeno u italijanskoj košarci. Basket je dobio malo više prostora.“

Da se vide bolji dani, kaže i Zoran Savić.
„Sigurno ima napretka. Za čitavu italijansku košarku. Vidite, košarka nije isplativa i ona ne može da se finansira bez ljudi koji hoće da daju svoj novac. Ali nekad je Inter tako morao da se finansira od Moratijevih para. Pojavili su se Armani i Zaneti čija frima obrće milijardu i po evra godišnje. Mislim da je Bolonja posle Makabija i Tel Aviva, košarkaški grad u kojem klubovi najviše zarađuju od karata u Evropi. Karta u prvom redu za večerašnji meč ne može da se nađe ispod 500 evra. I sve su prodate. Za 500 evra u Barseloni možete da kupite i dve sezonske za sve mečeve u svim takmičenjima. Da hala ima 20.000 mesta, večeras bi bila puna“, kaže Savić koji povremeno svraća u Bolonju i prati situaciju u tamošnjoj košarci.  

Bolonja je tako konačno dočekala svoje derbi u Seriji A. Uvek se tu nešto dešavalo krajem decenije. Onaj „Derby sorpasso“ kada je Fortitudo prvi put prestigao Virtus se desio krajm 80-ih. Vrhunac rivalstva i Danilovićeva „četiri poena“ su bili krajem 90-ih. Krajem prošle decenije je bila ta trojka Vukčevića i poslednji put u prvoj ligi. Sada je opet kraj decenije. I opet Bolonja živi za košraku.

Akteri su ovoga puta neki drugi. Aleksandar Đorđević na klupi Virtusa protiv bivšeg kluba, Miloš Teodosić kao prva zvezda. Na drugoj strani mitski kapiten Manćineli koji je za “Efe“ bio tu i u dobru i u zlu. Neka solidna imena poput Aradorija, Ćinćarinija, Stipčevića...

I strast na tribinama poznavalaca košarke koji ovaj derbi čine najlepšim u Evropi. Košarka se vratila u Basket Siti.

LEGA A - 15. KOLO

Sreda
20.30: (1,30) Virtus Bolonja (16,0) Fortitudo Bolonja (3,90)

Četvrtak
17.30: (2,70) Pezaro (14,5) Kantu (1,55)
18.00: (1,30) Vareze (16,0) OriOra Pistoja (3,90)
18.30: (1,10) Venecija (23,0) Virtus Roma (7,50)
20.00: (1,35) Breša (16,0) Kremona (3,50)
20.30: (1,35) Brindizi (16,0) Ređo Emilija (3,50)
21.00: (1,45) Trento (15,0) Trst (3,05)

Petak
20.30: (2,55) Trevizo (14,5) Dinamo Sasari (1,60)

Napomena: Kvote su podložne promenama

Foto: Reuters, MN Press, Shutterstock


 

×