{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Pred početak drugog dela sezone, crno-beli fokus pomeraju na kup, u prvenstvu ih rezultatski najviše zanimaju ishodi večitih derbija, potreban im je kontinuitet pobeda, a treneru Miloševiću drugačije ponašanje od onog na pripremama
Za šta igra Partizan...

Dobro jeste – dovoljno nije. O igri Partizana uglavnom nema spora, o rezultatima i te kako ima. Bilo je kvalitetnih utakmica, izdanja za pohvalu, navijači su mahom zadovoljni kako Parni valjak posle dugo vremena juriša napred svaki put kad se označi početak etape, ali... Na putu ka cilju često je štucao, gušio se, za(o)stajao i otuda oprečna mišljenja o dometima letos formiranog, a zimus sačuvanog tima u osvit drugog dela sezone.

Teren kazuje da crno-beli imaju ekipu koja bi mogla da konkuriše za trofeje, pogotovo što su bez primljenog gola dobili lidera i trećeplasirani sastav na tabeli. No, zaostatak od čak 11 bodova za Crvenom zvezdom sugeriše kako napad na šampionsku krunu spada u domen teorije, jer realnu potporu nema, ma šta pričali u Humskoj 1. Pokušaj da se odbrani pehar kupa i eventualnim petim trijumfom u nizu u masovnijem takmičenju postavi rekord na prostorima nekadašnje Jugoslavije deluje izvodljivije.

Iako niko to neće javno da kaže, javna je tajna da su se na crno-beloj strani Topčiderskog brda pomirili sa još jednom sezonom bez titule, probaće da je uobliče odbranom drugog po važnosti pehara, ali daleko od toga da će proleće 2020. samo da se posmatra isključivo kroz takmičarsku prizmu. Mada će ona biti primarna. Ipak je to srž sporta.

Ako ne može da stigne odbeglog večitog rivala, možda bi mogao Partizan bar da smanji zaostatak. Kako od ove sezone nema podele bodova posle osnovnog dela prvenstva, ni eventualne dve pobede u derbijima (jedan u četvrtom prolećnom kolu, drugi u doigravanju) ne garantuju mu uzbudljiviju trku, jer bi pre svega Zvezda morala da greši na „manjim“ utakmicama. Da bi uopšte stigao u priliku da joj diše za vratom, potrebno je da pravi velike serije pobeda, maltene bez kiksa odigra do kraja sezone. Dakle, da veže 17 pobeda. Koliko je to zahtevan zadatak vidi se po podatku da Savo Milošević ima najviše šest uzastopnih ligaških trijumfa (četiri s kraja prethodne sezone i dva na početku aktuelne), da je njegov prethodnik Zoran Mirković najviše vezao tri, Miroslav Đukić pret toga dvaput po pet, dok je Marko Nikolić u nezaboravnom pohodu na duplu krunu 2017. posle remija na stadionu „Rajko Mitić“ (1:1) utefterisao 12 trijumfa i ovečan slavom završio mandat u Humskoj.

Dakle, Milošević bi morao da bude bolji od Nikolića, a da usput ima „pomoć“ u vidu ispuštanja bodova njegovog novog kolege, Dejana Stankovića, pa je uprkos krilatici „igraćemo sve dok postoje šanse“, jasno da će Partizanov fokus biti prebačen na kup. Na kraju krajeva, u tom takmičenju se oseća kao riba u vodi, četiri puta uzastopno je slavio (2016. u Gornjem Milanovcu, 2018. u Surdulici, a 2017. i 2019. u Beogradu, nadmudrivši Crvenu zvezdu oba puta po 1:0). Drugi deo Partizanove sezone mogao bi da se smatra uspešnim pod uslovom da odbrani kup i bar u jednom od dva derbija uzme meru crveno-belima, pogotovo što će u oba, verovatno, gostovati.

Prolećni deo prvenstva trebalo bi da ponudi i odgovor na pitanje može li postojeći sastav da smanji oscilacije karakteristične za prvi deo sezone. Dešavalo se Parnom valjku da odigra fenomenalno u Nur Sultanu, a samo tri dana kasnije pretrpi poraz od Voždovca na svom stadionu. Da prizemljivanjem subotičkih Plavih golubova taman ponudi navijačima argumente da je izašao iz krize, a onda tresne nosom na Banovom brdu. Jo-jo efekat pripisivan je činjenicu da je ekipa formirana u hodu, nije imala vremena da trenira zajedno, bila opterećena napornim ritmom od dve utakmice sedmično... Logika navodi na zaključak da takvih rolerkostera u prvoj polovini godine ne bi smelo da bude, pošto je kompletan tim sačuvan (niko iz prvih 11 nije prodat, sa izuzetkom Strahinje Pavlovića, mada ga je Monako ostavio na pozajmici), prošao je prve zajedničke pripreme i više nema Lige Evrope na meniju, pa sva pažnja može da se posveti poboljšanju igre.

Na velikom ispitu biće Savo Milošević i njegovi saradnici iz stručnog štaba, jer se pokazalo da Partizan ima velike probleme ako na teren ne pošalje najboljih 11. Ako neko izostaje iz bilo kog razloga (kartoni, povreda, potreba za predahom) obično se nije dobro završavalo po crno-bele. Od šest utakmica koje jesenas nije dobio u prvenstvu, na čak četiri mu je neko nedostajao. U Kruševcu je promenjeno pola tima koji je savladao Malatiju, na megdanu TSC-u među starterima nije bilo Zorana Tošića, protiv Voždovca su odmarali Nemanja Miletić i Saša Zdjelar, u Lučanima nedostajao Vladimir Stojković...

To pokazuje da su starteri naviknuti jedni na druge i da svako iskakanje stvara problem, što se videlo i na kontrolnim utakmicama u pripremnom periodu (Krakovija 1:1, Rostov 1:3). Partizan mora da iskoristi proleće da proširi igrački kadar, jer su i primeri iz najjačih evropskih liga pokazali kako je nemoguće izdržati sezonu sa 12, 13 igrača koji se rotiraju. Biće posebno zanimlivo videti kako će se i kad koristiti dvojica zimskih novajlija, napadač Bojan Matić i štoper Uroš Vitas. Kad su ih već u klubu mesecima čekali.

Čekali su i Lazara Markovića da se oporavi od povrede, a ako ju je zaista sanirao, trebalo bi i bivši reprezentativac da podseti na igrača kakav je bio kad su ga kupovali Benfika i Liverpul. Gledaće Grobari da li su porasli zubi Nikoli Lakčeviću, Lazaru Pavloviću, kako se Filip Stevanović ponaša posle priča o „milionima, kamionima i avionima“, a gledaće uprava da li u postojećem kadru ima igrača koji zaslužuju da im se, kao Sejdubi Sumi zimus, produži ugovor. U prvom redu to se odnosi na Zorana Tošića i Bojana Ostojića, kao i rezervnog golmana Nemanju Stevanovića. Svima saradnja sa klubom traje do poslednjeg dana juna, ali će posebno u slučaju veziste i štopera svaka utakmica biti neka vrsta testa mogu li u 33. i 36. godini da budu od koristi ekipi za sledeću sezonu. Ne samo na terenu.

Preostalih 17 prvenstvenih, najmanje jedna, a najviše pet utakmica u kupu biće i lakmus papir dvojici Afrikanaca. Sejduba Suma je dobrim igrama u drugoj polovini 2019. zaslužio novi ugovor, Umar Sadik je otkupljen od Rome, a sad kad su papirima trajno vezani za Beograđane interesantno je videti koliko su spremni sebe da daju dok ne počnu nove kvalifikacije i da li Superliga može da ih motivše jednako kao takmičenje u Ligi Evorpe, gde su bili efikasni. Na kraju krajeva, samo golovima mogu da održe ili uvećaju cenu na tržištu, a kako su jesenas dali zbirno 29 golova, potenicijalni kupci – da li po okončanju sezone ili na kraju leta – po njih će doći samo ako budu jednako raspoloženi.

U prolećnom semestru moraće i Savo Milošević da savlada obimno gradivo. Prvo, pod nazivom “unapređenje igre”. Jedan poduhvat podrazumevao je vraćanje Partizana korenima, napadačkom stilu, a znatno teži jeste održavanje istog. Drugi zadatak koji stoji pred Miloševićem formulisan je sintagmom “njegovo veličanstvo rezultat”. Igrati lep fudbal jeste dobro, pobeđivati je još bolje. Otuda, Partizanu nisu potrebne moralne pobede, već stvarne. Makar i po 1:0.

Jednako važan test polagaće Savo Milošević na svakoj utakmici, nezavisno od otiska na travi i zapisa na semaforu. Lekciju pod nazivom “uljudno ponašanje” potrebno je da savlada kako zbog sebe (rekao da ga zanima rad u “ligama petice”, a tamo ne trpe ispade nalik onima protiv Vitorula i moskovskog Spartaka), tako i zbog  kluba (Partizan je suviše veliki da bi u nedogled tolerisao gafove, taman da je u pravu). Kako trenera ne čine samo igra i rezultati, već i ponašanje zna i Savo Milošević da bi zbog lične i klupske reputacije trebalo da sledi put Ljubiše Tumbakovića, Radomira Antića, Ariga Sakija, Kurbana Berdijeva

I bude – gospodin.

(FOTO: MN Press)

Najnovije vesti


×