{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Veljko Paunović: I poslednji razgovor sa Radomirom je bio o Barsi, Atletiku, Partizanu, Srbiji...

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 1
„Pratio je apsolutno sve što ima bilo kakve veze sa fudbalom“, kaže Paunović
no_image.png

Kao tinejdžer je Veljko Paunović otišao iz Partizana u Španiju, a tamo ga je pod svoje krilo zaštitnika i učitelja, kao i mnoge pre i posle njega, prihvatio Radomir Antić.

Veliki Mister je kasnije često govorio kako je Veljko, u fudbalskom smislu, „njegovo dete“, pa otud i ne čudi što je nekadašnji selektor Zlatnih orlića teško podneo odlazak legendarnog Radomira i što je teško pronalazio prave reči da ih kaže kao neku vrstu oproštaja.

Kako kažu brojni sportisti koji su živeli i radili minule tri decenije u Madridu, bili su kao jedna velika familija, kojoj su centar okupljanja bili porodica Radomira Antića i njegova kuća u prestonici Španije.
Mnogo mi je žao... Uticao je mnogo na mene, na veliki broj igrača, na fudbal u celini. Ogroman broj fudbalera je stasao uz njega, kako u igračkom, tako i u ljudskom smislu. Njegova kuća u Madridu je bila centar okupljanja, centar fudbala ne samo za ljude iz Srbije, nego i sa celog Balkana, jer Radomir nikada nije pravio tu razliku, nikada nikoga nije diskriminisao. Žao mi je što je otišao ovako, jer je sve učinio da uživa u životu sa porodicom, sa suprugom Verom, sa decom, unucima. I znam da je imao želju da i dalje, na neki način, učestvuje u fudbalu“, počinje priču Paunović za MOZZART Sport.

Reči su se same išle...
Imali smo zaista poseban odnos, jer smo se znali 25 godina, otkako sam 1995. došao u Španiju. Poslednji put smo se čuli pre Nove godine, malo pre nego što je otišao u bolnicu. Bio je to naš poslednji razgovor i opet smo i tada pričali o fudbalu, o Barseloni, Atletiku, Partizanu, reprezentaciji Srbije... Voleo je da bude uz ljude, da ih podržava, da sa svima deli svoju popularnost, bio je figura za poštovanje. Znao je kako i šta da kaže. Koliko je samo talenata uz njega stasalo, koliko ih je oblikovao u fudbalskom i ljudskom smislu...“

Jednom prilikom je Slaviša Jokanović rekao da u kući kod Radomira Antića nikada niste mogli da vidite film na televizoru. Samo fudbal i fudbal.
To je apsolutno tačno, Jokan ga je poznavao duže od mene. Ja sam došao u Madrid pre 25 godina i tada sam, maltene, počeo da živim s Radomirom. Imali su tada tri televizora i na sva tri je išao fudbal. Kako je tehnologija napredovala, tako je i on  najpre delio ekran na četiri, da bi gledao istovremeno četiri utakmice, pa se dodavao kasnije i kompjuter, da ima i peta. Čitao je sve knjige o fudbalu, bio je pretplatnik na magazine... Pratio je apsolutno sve što ima bilo kakve veze sa fudbalom. Milion puta se desilo da dođem kod njega, a on mi da knjigu ili kasetu i kaže „pogledaj ovo“.

Ceo svet će pamtiti Radomira Antića po tome što je jedini koji je ikada vodio sva tri najveća španska kluba. Po duploj kruni sa Atletikom. Srbima će ostati urezan pohod do Mundijala 2010. manirom kaznene ekspedicije. Ali oni koji su 25 godina poznavali Antića pamtiće ga, u prvom redu, kao – prijatelja.
Najviše ću ga pamtiti po pojavi. Bio je čovek koji zrači. Uvek je imao moćan stav, pojavu, širok osmeh, gromko se smejao. Bio je čovek koji je uvek sve i svakom govorio direktno, ali nije voleo svađe. Bilo je ljudi koji su imali drugačije mišljenje od njegovog, ali on nikada nije bio konfliktna ličnost. Grozio se ružnih reči, naročito u javnim nastupima. Njegova srdačnost je bila neverovatna, dešavalo se da ljudi iz Srbije dođu u Madrid, nemaju gde da borave, pa završe na spavanju kod Antića. Oni koji su bili u prolazu često bi ostajali po nekoliko dana“.

Na kraju, utisak je da su Španci bolje poznavali Mistera od Srba. Prosto jer je najveći deo karijere izgradio na Pirinejskom poluostrvu. Možda nismo bili ni svesni do kraja baš tolikog ugleda koji je uživao u zemlji gde se igra najbolji fudbal u svetu.
To je dobra poenta. Činjenica je da je više od 30 godina živeo u Španiji, tu je bila njegova kuća, tu je bio njegov hram fudbala. On je izgradio svoju karijeru, svoje trenersko ime u Španiji. Imao je izuzetan odnos sa svima, uključujući i medije, kojima je uvek davao ono što su od njega želeli. U podrumu je imao okačene na zidu slike praktično svakog igrača kojeg je trenirao. Fudbaleri su kao tranzistori, samo upijaju informacije i šalju ih dalje. A, Radomir je čak i na one koji možda toga nisu bili ni svesni, koji su slučajno seli sa njim, ostavljao snažan pečat. Bio je čovek za divljenje“, ističe Veljko Paunović.

Foto: Star Sport, Reuters

Najnovije vesti


×