{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Kako je Savo Milošević probudio emociju kod navijača Partizana...
Tim koji ispao bolji od tima koji je prošao

Rezultatska nagrada je izostala. O novčanu će se okoristiti klub. Ona najvrednija u nemerljivoj kategoriji završila je u rukama Sava Miloševića. Nagradu publike za učinak tokom devet meseci, posebno u Evropi, dobio je trener Partizana u vidu aplauza napuštajući stadion posle meča sa Astanom, a snažan pljesak sa tribina najbolji je dokaz da su navijači, često strogi, visokih kriterijuma, nekad nerazumni u zahtevima, ovoga puta - zadovoljni.

Milošević im je probudio emociju. Našao „žicu“, što je u savremenom fudbalu, posmatranom mahom kroz brojeve, nekad veća umešnost nego ubaciti loptu u mrežu ili zauzeti prvo mesto na tabeli. Učinio je njegov tim gledljivim. Za razliku od onog koji pre dve jeseni u ovo doba nije imao umetnički dojam, ali mu je iz džepa virila overena ulaznica za šesnaestinu finala Lige Evrope. Što je ujedno povod za debatu, čak i među Grobarima: da li je snažniji utisak ostavio Miroslav Đukić dovezavši Parni valjak u eliminacione borbe prvi put posle 13 godina ili Savo Milošević ostavši zarobljen u grupi, mada je njegov stil više prirastao za srce gledaocima?

Obojica su u grupnoj fazi Lige Evrope ostvarila identičan učinak (po dve pobede, remija i poraza), s tim što je Partizanu iz 2017. osam bodova bilo dovoljno da kolo pre kraja osigura drugo mesto u konkurenciji kijevskog Dinama, Jang Bojsa i Seknderbega, a sadašnjem je isti broj poena doneo tek treću poziciju, iza Mančester junajteda, AZ Alkmara, ispred Astane. Samo, nije sve u brojevima, niti fudbal može isključivo tako da se posmatra, pa će pre biti da ekipa koja nije prošla dalje u svim pogledima, osim takmičarskom (za mnoge najbitnijem), „šije“ onu koja je osvarila istorijski uspeh.

Na stranu bodovi za klupski koeficijent i nagrada UEFA, ovaj Partizan igra fudbal. Preciznije, igra se fudbala. Skoro sve utakmice kod kuće ove sezone bile su takve da mogu komotno da se pamte. Malatija je predstavljala doživljaj, Molde preokret pred dečurlijom, AZ rolerkoster emocija, Mančester egzotiku, a Astana reviju lepih poteza. Nijednom u Beogradu, bilo u kvalifikacijama, bilo na u grupnoj fazi, nije izneverio Grobare. Ostao je veran sebi. Napadao. Sad, što se nije uvek završilo prema željama posledica je snage protivnika i(li) procesa trenerskog sazrevanja Sava Miloševića.

I to što nagrada u vidu plasmana dalje nije stigla posle tragičnog završetka meča u Hagu ne kvari utisak da je u svakom susretu osim na Old Trafordu, u 11 od 12 utakmica, Partizan bio taj koji je u većem delu kontrolisao dešavanja na terenu. Terao publiku na emociju, pa će tako u kolektivnom navijačkom sećanju ostati biciklica Filipa Stevanovića protiv amatera iz Velsa, imitiranje jaguara Takume Asana na debiju sa Malatijom, telefoniranje Umara Sadika protiv na meču sa Moldeom (i to je fudbal, jer se pamti), Nathova partija nad Holanđanima, Sumino slanje Megvajera na patos ili duple porcije Sadikovih golova Astani.

A pre dve godine, iz opusa koji je Miroslav Đukić ponudio ostale su kontre u Fehervaru, slobodnjak Bambija Tošića Skenderbegu i jedna valjana akcija čiji je rezultat pogodak Ognjena Ožegovića za rušenje Jang Bojsa. Svega ostalog, iako je bilo dobrih detalja u beogradskom okršaju sa Dinamom ili početnih pola sata u Bernu, teško da navijači mogu da se sete bez korišćenja Jutjuba. Osim toga, poslednji utisak možda jeste varljiv, ali je najupečatljiviji. Partizan je takmičenje u Ligi Evrope pre dve sezone završio bez ispaljenog metka u Plzenju i našao se na meti kritika baš zbog malokrvne partije u revanšu, dok je u četvrtak zagrejao pristalice finim akcijama i goleadom.

Što je lepo nije uvek korisno. Tako je Partizan 2019, uz sve simpatije zbog stila platio visoku cenu saznanju da nije naučio da se takmiči, već se igrao. Za razliku od onog pre dve godine, opreznijem, defanzivno stabilnijem, mada je i on bio podložan „žutim minutima“, pa je uspeo da vođstvo od 2:0 prospe na svom stadionu, pred praznim tribinama i za celo drugo poluvreme. Sadašnjem Partizanu, utisak je, nedostaje baš takmičarska crta kakvu je imao Đukić, koji nije mario za estetiku, već je po principu „svi obučemo kombinezom i radimo“ iskopao, ispostavilo se, zlatnih osam bodova i omogućio ekipi luksuz da na poslednji meč grupne faze, u Kijev, putuje turistički. Kao Astana u Beograd. Valja i to ceniti.

Da je sastav Miroslava Đukića, uz sve manjkavosti, bio takmičarski nastrojen – koliko god to iz ove perspektive delovalo čudno – vidi se po podatku da je posle 19 kola bio samo šest bodova iza Crvene zvezde. Sadašnji sastav je treći i zaostaje 11 koraka za liderom. Jedino što tad navijači nisu mogli da „svare“ Đukićev fudbal, isticali su „bensendin“ transparente, tražili ostavku, a njegov tim je bio konkurentniji u prvenstvu od sadašnjeg.

Bivšem treneru publika nije verovala. I za to postoje egzaktni podaci, jer je meč sa Jang Bojsom vredan evropskog proleća u Humskoj ispratilo 20.000 ljudi, dok je u znatno nepovoljnijim vremenskim uslovima, ekipa koja nema za šta da se bori u suštinski beznačajnom meču sa Astanom okupila 12.000 zanesenjaka.

Ali, igra fudbal.

FotoStarsport

 

Najnovije vesti


×