{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Putovanje kroz vreme: Počeci Dušana Tadića

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 20
Holandski Voetbal International posetio dom najboljeg srpskog igrača za 2019. godinu i napravio prelepu priču o njegovom razvojnom putu
Putovanje kroz vreme: Počeci Dušana Tadića

Znaš da je stranac Srbiju napustio prepun lepih utisaka kad tekst počinje pričom o rakiji. S tim da novinar holandskog Voetbal Internationala Marko Timer nije u Srbiji bio zarad provoda, već da bi Holanđanima predstavio odakle je potekao Dušan Tadić, zvanično najbolji naš fudbaler za 2019. godinu i miljenik Ajaksovih navijača. A rakija je bila samo uvertira. Način da se priča rasplamsa. Jer dugo je tekla, pošto su o Tadiću govorili roditelji Petar i Marija, sestra Dragana, prvi trener, prijatelji iz detinjstva...

Ali da krenemo od prvih utisaka jednog Holanđanina na putu od aerodroma “Nikola Tesla“ do Bačke Topole.
Vozač Dragan nas vodi preko 150 kilometara ničije zemlje. Sa obe strane puta ništa osim njiva. Ovde pacovi nemaju šanse. Jata ptica vrebaju plen. Na znakovima čitamo Budimpešta i Zagreb. Srbija je geografska i kulturno-istorijska rakrsnica Evrope. Graniči se sa osam zemlja, spaja istok sa zapadom. Na telefonu jedva da imamo domet. Sasvim ludo, s obzirom da živimo u vremenu kad su svi onlajn 24 sata dnevno. Osećaj je kao da smo se vratili kroz vreme. Novac smo razmenili još na aerodromu. Novčanik je napunjen sa 10.000 dinara. To je 85 evra“, piše Timer.

Vremenska mašina ne staje. Vraćaju se čitaoci u još raniji period. U Tadićevo detinjstvo. Među prvim sagovornicima su i Dušanov zet Goran, prevodilac je profesor engleskog jezika iz lokalne osnovne škole.
Dušan je bio najmlađi, iza sestara Jelene (40) i Dragane (38). Tako da je maltene imao tri majke. Devojčice su ga gledale kao kućnog ljubimca. Grlile ga po ceo dan. Nisu se igrale sa lutkom, nego sa pravom bebom. Bile su veoma zaštitnički nastrojene. Ako bi ga neko dirao na ulici Jelena bi to odmah sredila. Niko nije smeo da mu priđe. Bio je živahno dete, ali na lep način. Još u kolevci je imao loptu i bio je očaran njom“, premotava film Marija.
Kasnije ju je svuda nosio sa sobom, gde god je išao“, nadovezuje se Petar.

Cela porodica je bila sportski nastrojena. Jelena je igrala rukomet, Dragana košarku.
Škola, trening i sport. Srećom, sve smo imali ovde u selu. U dvorištu smo imali i mali koš, a Dušan je loptu šutirao u vrata. Igrao je i košarku dobro. Ja sam čak navijača da izabere košarku, jer je manji rizik od povrede. Majka je to“, smeje se Marija.

Petar Tadić je i sam igrao fudbal. I on je bio prvi Dušanov kritičar.
Uvek sam bio objektivan i realan. Dobro je dobro, loše je loše. Kao otac, moraš da budeš iskren. Nikad ga nisam tetošio. To ne funkcioniše. Dušan je učio kad mu ukažeš na greške. Ali sve je prihvatao“.

Ipak, ni Pera Tadić nije želeo da meša privatno i profesionalno. Pa nije želeo ni da bude Dušanov trener. Ali ga jeste usmeravao. Što i nije bilo posebno teško.
Kad bismo išli na odmore, Dušan nije hteo da idemo tamo gde nema terena. Pa smo onda zajedno igrali, da li fudbal, tenis, nekad plivanje. I kad mu nešto savetuješ – posluša. Ništa se tu nije promenilo. I sad se čujemo pre i posle svake utakmice“.

A kad su shvatili da je Dušan toliko talentovan da može da postane profesionalac? Tu se Petar priseća one “trejdmark“ asistencije protiv Reala, zidanovskog okreta oko Kazemira...
U stvari, vrlo brzo. Bio je silno motivisan, uvek sa loptom. Kad je protiv Reala nedavno dao onu loptu za gol Davida Neresa, uopšte se nisam iznenadio. Čim sam ga video kako se zaleće znao sam šta će da uradi, pošto mu je Zidan ceo život bio uzor. Kopirao je svaki njegov potez. Nije stajao dok ne bi uspeo. I znao sam da će da uspe, samo ako ga povrede zaobiđu“.

Imao je doduše jedan uslov: školu.
Bio je vrlo miran na časovima, primeran đak. Ali ne zato što je voleo da uči, nego zato što je razumeo da će manje vremena trošiti na domaći ako obrati pažnju na časovima. I da će onda imati više vremena za fudbal. A to je bilo jedino što je želeo“.

Priča o odrastanju u Srbiji 90-ih godina nije naravno mogla da prođe bez bombardovanja 1999. godine. Tadiću je bilo 10 godina, standarda već priča o skloništima...
Alarm zazvoni, mi u podrum. Ali posle nekog vremena smo nastavili normalno da živimo. Dušan se nikad nije bio zaista plašio, nije želeo da ide u sklonište. Posle je samo nastavio da igra fudbal napolju. Rat je uništio mnogo toga. U suštini, svi su izgubili, jer ta Jugoslavija je bila prelepa zemlja“.

Bar za Tadiće, život je u međuvremenu postao mnogo lakši. Ali varate se ako mislite da ih sin sada izdržava.
On bi nam dao ceo svet, ali mi ne želimo novac od njega. Imamo sve što nam treba. Važnije nam je kad čujemo, a čuli smo to iz svakog kluba u kojem je igrao, da je odličan igrač i još bolji čovek. Tad smo zaista ponosni“, kaže Marija Tadić.

Idemo sada van porodičnog doma. Turu po Bačkoj Topoli organizuje 58-godišnji Dejan Mitić. Popularni Mitke je bio prvi Tadićev trener. Upoznao ga je kad mu je bilo osam godina. I punih pet godina su proveli zajedno u TSC-u, počevši od petlića.
Moja prva sećanja na Dušana? Došao je sa grupom drugara. Odmah se izdvajao zbog dobre tehnike. Ostali su bili brži ili čvršći, ali tehnički je bio najbolji. Naravno, bilo je tu posla“.

Mitke ga je obavio perfektno. Baš je on nagledao Tadićeve fudbalske početke.
Bio je disciplinovan, radoznao, zahtevao je mnogo od sebe. Treniramo smo tri puta nedeljno, a on je želeo da baš brzo napreduje. Bio je takmičarski nastrojen kao njegov otac ranije. Obojica su uvek želeli da pobede. Ali su bili drugačiji. Petar je igrao na fiziku, Dušan sve na tehniku. I uvek sam mu govorio da ide samo napred. Sad kad ga vidim da ide napred ponosan sam i srećan“.

Ponosan je sigurno i kad ga vidi u Ajaksovom dresu. Jer već odavno Mitke baš imenom holandskog giganta motiviše klince sa kojima radi.
Kad hoću da deca slušaju, uvek im kažem: Ako ne slušate, nikada nećete otići u Ajaks. I kažem to posebno glasno: A-jaks! Ne zato što volim klub ili taj fudbal, nego zato što deci dobro zvuči. A-jaks“.

Mitke ga je pogurao, a onda je na red došao Novi Sad i Vojvodina.
Bilo mi je mnogo teško kad je otišao, bio je vrlo mlad. Ali znala sam da je u dobrim rukama. Nikad nije bio sam doduše, sestre su već studirale u Novom Sadu, a Petar je svakog petka išao u školu da pita kako mu ide“, seća se Marija.
Žalio se na školu, kako ne može da iskombinuje i treninge i časove. Ali rekao sam mu: Ako stane škola, staje i fudbal! Bio sam vrlo strog oko toga“, dodaje Petar Tadić.

U Novom Sadu počinje drugo poglavlje u Tadićevom životu. Tamo ga preuzima Branislav Brane Novaković. “Tornado Novaković“, kako ga opisuje autor teksta u Voetbal Internationalu zbog energije sa kojom priča.
Igrao sam 450 utakmica za Vojvodinu, bio sam kao Huntelar, mali, ali sa velikim m...a. Davao sam mnogo golova i nisu mogli da me slome“, predstavlja se i odmah skida majicu: “Gledaj, vidiš ovaj ožiljak na grudima. Jedan od 500 ljudi sa srčanim problemima koje sam ja imao preživi. Ja sam taj jedan. Imao sam pet baj-pasova i osećam se sjajno“.

Dobro, da se vratimo na Tadića. Iliti na Dušu, kako je Novaković zvao Duću.
Najveći talenat kojeg je Vojvodina imala. Zvao sam ga Duša, jer sam imao još jednog Tadića ovde. Peri se nije dopadalo, ali za mene je od prvog dana bio Duša. Tad smo imali jednu od najboljih akademija na Balkanu, tokom leta bismo zvali najveće talente iz regiona, ja bih ih trenirao jednu nedelju. Tako je i Duša stigao. Naravno, primetio sam ga još dok je igrao za Bačku Topolu protiv nas. Sve se vrtelo oko njega, pa sam posle pola sata rekao mojim momcima da ga udare čim dobije loptu. Ali nisu mogli da ga stignu“.

Pre no što ga je i doveo morao je i da proveri nešto.
Imam jedno pravilo od kog ne odustajem. Prvo želim da mu upoznam roditelje. Kakvi su, kako žive, kako su vaspitavali sina. Ne zanima me da li su bogati ili siromašni, ali hoću da vidim momka koji zna da ujutru kaže dobro jutro i koji želi da radi“.

A Duša nije mnogo pričao. Samo je igrao.
Vidiš odmah kad je neko prirodan talenat. Tehniku možeš da učiš, ali sa intuicijom i kreativnošću se rađaš. Moje je bilo samo da ga stimulišem da igra. Da dribla, da bude odlučujući čovek. Za sve ostalo zaslužan je on sam i njegova porodica. Ostali su išli da šetaju, piju, puše, jure devojke. Nemam problem ni sa tim ako se ponekad desi i ako me ne lažu. Sa Dušom nikad nisam imao taj problem“.

Tri godine sa Branetom, pa onda Evropsko U19 prvenstvo 2007. Iako je bilo skepsi prema Tadiću.
Tadašnji selektor (Zvonko Živković, prim.aut) se brinuo: ’Dušan ne trči, ne brani se’. Rekao sam mu: ’Polako’. Imaš igrače koji moraju da trče i da rade za momke kao što je Duša, za momke koji razumeju igru. Oni odlučuju utakmice. Kvalifikovali smo se iz grupe u kojoj su bili Rumunija, Švajcarska i Danska, suštinski bolje ekipe od nas, ali mi smo imali Dušana Tadića i Miralema Sulejmanija. Tad sam prvi put pomislio da bi Duša mogao da bude zaista veliki igrač“.

Ubrzo postaje starter i u Vojvodini.
Duša je bio najmlađi. U formaciji 4-2-3-1 igrao je levo krilo. Za tri meseca je bio najbolji igrač ekipe i svi su odmah znali: ostali trče i dodaju loptu Duši. Odmah smo znali i da će ubrzo otići“.

Nekadašnji štoper Vojvodine Milko Novaković prošao je sve omladinske selekcije sa Tadićem. I dobro zna koliko se Duća isticao.
Kod Dušana je iritantno bilo to što je želeo sve da uradi savršeno. Ta ambicija se uvek videla. Ne na treningu ili na utakmici. Nego uvek. Fanatik. Da li igramo fudbal, košarku ili plejstejšen nebitno je. On želi da pobedi. Ako ne pobedi – naljuti se“.

To je i razlika koja odvaja one koji su uspeli od onih koji nisu.
U našoj generaciji 1988. najtalentovaniji je bio Borko Pavlović. Ali on više ne igra, a Dušan je na vrhu. I znao sam da će tako biti, jer nisam u životu video nekog toliko posvećenog. I dalje radi na sebi. Želi da izvuče najbolje iz sebe. Nije to do novca ili statusa. To je do porodice i vaspitanja“.

A vaspitavale su ga i sestre koje su ga sačekale u Novom Sadu.
Ovde sam mu bila majka. Napravila sam više sendviča njemu nego sebi. Mada mu baš i nismo bile neophodne. Bio je odgovoran dečak. Samo je imao san da uspe“, vrti film Dragana.

I uspeo je, 2010. na jednu utakmicu Vojvodine stiže skaut Groningena Grads Fuler.
Čuli smo za Dušana i ja sam krenuo da ga gledam. Kontakt je bio menadžer Rade Gavrilović. I kad sam već sleteo na aerodrom, vidim da je on malo nervozan. Pitam šta je bilo, kaže: ’Imamo problem, Dušan je bolestan, ima groznicu i ne može da igra’. Rekoh to je nemoguće, prešao sam ovoliki put i ništa? I posle par poziva dođe vest: Dušan će odigrati pola sata pod lekovima. Odigrao je 20 minuta. I to mi je bilo dovoljno da sve vidim. Kako se postavljao, kako je šutirao loptu... Odmah sam zvao Henka Veldmatea i rekao mu da ga dovede. Jurili su ga i Sevilja, Verder i Fjorentina, ali mi smo ga doveli“.

Sve ostalo je istorija...

(FOTO: MN Press, Star Sport, Reuters)

Najnovije vesti


×