{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PREMOTAVANJE: Lični rat Vima van Hanegema i kraj Paklene pomorandže

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 8
Holanđane iz '74 često porede sa Bitlsima. Može. Bitlsi bez "Sardžent Pepera". Krojf kao Lenon... "Krolov" Altamont i Leto ljubavi - simbolički kraj idealizma šezdesetih kao smrt slobodnog izraza u fudbalu...
PREMOTAVANJE: Lični rat Vima van Hanegema i kraj Paklene pomorandže

Beli leci bili su zarobili nebo iznad sela. U sumrak, uz škakljanje lahora, izgledalo je kao da svetlucaju...

Nizine zapadne Evrope - Breskens, estuar Šelde, pokrajina Zeland. Rana jesen, septembar. Počinje sezona lova na haringe...

Tišinu para kreštanje umornog galeba i odjek daleke brodske sirene. Miris puščanog praha odavno je savladao opojne morske arome.

Tmurno je i oluja će. 

Attentie, Attentie! Poruka je bila jasna: Hitna evakuacija čitavog područja! Sprema se žestok vazdušni napad. Nesreća je u tome što će najveći deo letaka završiti u komšiluku, na belgijskoj obali...    

Krajem septembra 1944. veliko carstvo zla je na kolenima i Atlantski zid ozbiljno se ljulja. Strateški važna luka Antverpen već je bila pala u ruke Saveznika. Ali gadan je ranjeni lav. Nacisti se grupišu severno od kanala Leopold. Čitava 15. armija, oko 80.000 ljudi. Mnogo teškog naoružanja. Sve to u maloj regiji Zeland. Ideja je bila da se evakuacija izvrši brodovima, ka severu. Feldmaršal Montgomeri, jedan od najvećih vojskovođa 20. veka, želeo je po svaku cenu da spreči njihovo povlačenje. 
“Naređujem čišćenje “breskenskog džepa”. Tepih. Da ništa ne ostane”.

General Ajzenhauer se složio: Moramo što brže ka Arnemu!

Operacija je nazvana Svičbek i prve bombe pale u blizini luke. Tek što je bilo zazorilo... Posle su padale kao kiša. Samo zujanje, dim i prašina. Eksplopzija stiže eksploziju, cika i vriska.

Ludvina de Pauv sklupčala se sa svojom devetomesečnom bebom ispod starog pešačkog mosta u centru sela.  
"Šta radiš tu, ženo? Izlazi napolje, brzo, brzo. Bombarduju!”

Jakobus Lo van Hanegem spustio je kolica puna ribe i krenuo po ženu i dete...
“Isak, samo napred! Tamo, gledaj! Kod čika Kajmela u šupu! Trči!”

Svoju ženu i mlađeg sina Lo van Hanegem sklonio je na sigurno prethodnog dana. Imao je sreću da mu onaj letak padne šaka. Sa starijim Isakom lovio je celu noć. Za hranu i pijacu u Slejsu... 

Lo je računao da bi u drvarnici između kuća trebalo da bude sigurnije nego na otvorenom. Sve se ruši. Sinoć je bilo selo. Sad je zgarište.
Hajde, ulazi unutra! Isak, tu si?”  

Vazduh je prašina, Breskens gori. I još nije gotovo.
...

U knjizi “Devet narandžastih iz Zelanda” zabeležena su neka sećanja sa fronta. To su priče o ratu i fudbalu. Totalnom fudbalu. Priče o Paklenoj pomorandži. Krojf, Ajaks, Mihels – opšta mesta. Ispričane priče. Ima taj drugi krak, druga linija. I snažan uticaj ugrađen u oblikovanje fudbalskog “totalitarizma”. Večno u senci amsterdamskih primadona, dole niže, u Roterdamu, stasao je razred koji će u proleće 1970. definitivno svrgnuti s trona katenaćo i konzervativce, te ustoličiti novi, progresivni pravac. Učitelj - Ernst Hapel, klasa starog profesora Majsla. Učenici – Kun Mulejn, Vim Jansen, Ove Kindval, Henk Veri, Teo Laseroms, Franc Hazil, Rinus Izrael, Pit Romejn... I đak generacije – Vilem van Hanegem.        

(Pod teretom vremena i velom prašine, duboko u istoriji zaglavljene su ostale zasluge Huga Majsla, oca austrijskog Vundertima. Prvi obrisi Totalnog fudbala... Pa još ranije Džimi Hogan – nestor i sfinga; Džek Rejnolds – otac Ajantov (ili Ajaksov), nepresušni zdenac misli, apostol; Vik Bakingem, Englishman in Barcelona i prethodnik Mihelsov, – vizionar: Ovaj mali... Ovaj mali danas igra. Članska karta 14.114. Dajte mu broj 14. Da, 14 kao Krojf. Kao Johan Krojf. Rejnolds, Bakingem i Hogan. Dvojica engleskih otpadnika i jedan krvovreli Irac. Utemeljivači kontinentalnog stila. Sva trojica zagledani u škotske “prosvetare” što su predavali od Njukasla do Plimuta. Jer znalo se ranije: Englez loptu na palac pa svi juriš po nju. A Škot pas, prvom do sebe. Škot miluje. Škot i lopta - ljubavnici. Razmena pasova – avangarda. Tako su sastav Prestona, prvog šampiona Engleske, većinom činili Škoti. Englezi kao manjina i u Sanderlendu, jednom od najuspešnjih klubova 19. veka, trostrukom prvaku između 1891. i 1894. Pa Liverpulov sastav u njegovoj istorijskoj premijeri protiv Roterama – 11 Škota. Tako su Englezi prve reprezentativne susrete sa komšijama završavali poraženi i poniženi: 1:6, 1:5, 2:7)

Vim Van Hanegem (levo)

Mihelsov Ajaks kao zanavek najbolji interpretator onoga što se naziva Totalni fudbal četiri puta je u najplodnijem Krojfovom periodu u Amsterdamu (1964 – 1974) ostajao bez titule. Sva četiri puta isprečio se taj Hapelov Fajenord. Ernst Hapel doneo je u Holandiju formaciju 4-3-3. Mihels je u finalu Kupa šampiona '69 protiv Milana igrao 4-2-4. Potučen do nogu. Pjerino “Štetočina” Prati tri komada i Sormani, rezultat 4:1. Fajenord dogodine u finalu igra 4-3-3 i postaje prvi holandski šampion Evrope. Na San Siru pali su Džok Stejn i najveći od svih Seltikovih timova – 2:1. 

Za Fajenord pijedestal, za Ajaks prtina. Uslediće dominacija kakvu će kasnije ponoviti samo još Bajern Minhen i Real Madrid – tri vezane titule šampiona Evrope. 

I opet nekako, valjda pod teretom vremena i velom prašine, a usled bajki koje su ispredane o dečacima sa amterdamskih pločnika, ostade u “dubokom ofsajdu” da je Fajenord dobio više Klasikera od Ajaksa (9:8) u desetogodišnjem periodu 64-74, ili da je dao više reprezentativaca za Nemačku '74.          

Godina 1974. bila je po mnogo čemu prelomna za budućnost fudbala. Dok su mediji bili okupirani odlaskom u penziju starog Rimeovog pehara i predstavljanjem novog od 18-karatnog zlata, s upečatljivom trakom od malahita, te razlglabanjem o favoritima i najboljim igračima predstojećeg Mundijala, onda upornim traganjem za naslednikom Peleove krune, na Fifinom kongresu u Cirihu Brazilac Žoao Avelanž preuzeo je svu fudbalsku vlast od Engleza Stenlija Rausa. Malo ko je razumeo kada je novi vladar jasno i glasno poručio sa svog ciriškog dvorca: “Došao sam ovde da bih prodao jedan proizvod. Ime mu je fudbal”.

Taj Avelanž, Brazilac, ništa nije imao sa svojim zemljacima što su proslavljali fudbal širom planete. Umirali u lepoti i umirali od gladi. Taj je Brazilac bio dosta bledunjav i nepristojno bogat. Jedan novinar Tajmsa pitao ga je: Šta vama pruža najveće uživanje u fudbalu? Slava? Pobeda? Lepota? Poezija? 

Avelanž je kazao: Disciplina.   

U jednom tekstu o Avelanžu stoji ovako: “Taj čovek raspolaže apsolutnom vlašću u svetskom fudbalu. Zaseo je na tron i okružio se svitom nezajažljivih tehnokrata. Njegova vladavina obuhvata više zemalja od  Ujedinjenih Nacija, on putuje više od Pape i ima više odlikovanja od bilo kog ratnog heroja. U svom vlasništvu ima firme specijalizovane za finansijske spekulacije, životna osiguranja i prodaju oružja”.

S Avelanžom u fudbal ulaze Koka-Kola i Adidas. S Avelanžom u fudbal dolaze milijarde, reklame i natpisi na dresovima. S Avelanžom fudbal započinje proces totalne komercijalizacije. S Avelanžom fudbaleri prvi put postaju milioneri. Jer Avelanž je održao obećanje – prodao je fudbal. 

Ima istoričara što za kraj herojskog doba drže 1970, odlazak Pelea i drugih "crno-belih” ispolina. Ali ima i onih što za među uzimaju tu '74, Avelanža i početak kraja Totalnog fudbala u svom izvornom smislu.

A Holanđani su baš bili obenđijali svet tim svojim tancom početkom sedamdesetih. Tim uređenim neredom, kako reče jedan brazilski novinar. Zvali su ih Paklena pomorandža. Puno ih je voleo Eduardo Galeano:
“...a onda su Holanđanima izrasla krila na stopalima. Došli su do finala bez izgubljene utakmice. Dali 14, primili samo jedan gol. I taj jedan bio je nesrećni autogol. Taj narandžasti požar dolazio je i odlazio na krilima mudrosti. Svi su išli u napad i svi su se vraćali u odbranu, nadirali i povlačili se u vrtoglavoj lepezi u kojoj je svih 11 igrača bilo poput jednog. Protivnici nisu mogli da se snađu u tom vihoru”, pisao je jedan od najvećih fudbalskih romantika. “Igra Holanđana bila je živa muzika, a dirigent tog orkestra, onaj što je davao ton i sklad tom mnogoglasju, bio je Johan Krojf. Kao vođa, kao prva violina”...  

Na završni turnir u Nemačku došli su puni sebe. Silni u svom samopouzdanju poveli supruge, verenice, devojke... Rokenrol u najavi. Svaki igrač imao je sobu za sebe i svoju lepšu polovinu. Nije se previše krilo – bilo je žurki, alkohola, seksa. Bilo je, pisaće Nemci baš pred finale, čak i orgija. Bila je sloboda kakvu niko nikada nije osetio. Nijedan sportista, nijedan sportski kolektiv. Nikada.

(Kažu da su Totalni fudbal, taj sistem i ta filozfija, mogli da se porode samo u Holandiji. Kažu, to je iznedrilo holandsko društvo, odvajkada liberalno orijentisano. Od 16. veka, otkako je formirana država otrgnuta od španske tiranije, pa postavljena na principima stare Venecije i Enrika Dandola. Holandija se nikada nije odrekla vrednosti slobode i liberalizma. Šezdesetih, s jačanjem svoje ekonomije, postala je najzabavnija zemlja Evrope. Kulturni centar. Tako će uporedo s podsticanjem slobode govora i hipi kulture, poput stubova u veličanstvenom atrijumu, izrasti i Totaalvoetbal. Magična formula koja je počela da menja fudbalski svet. I dok su se Džon Lenon i Joko Ono u amsterdamskom Hiltonu kroz onaj svoj Bed-in borili za mir u svetu, Rinus Mihels izvodio je čuvenu eskapadu s golmanom. Hajnc Stej, beše... Momak što je na 24 utakmice zaredom sačuvao mrežu - i u tri vezana finala Kupa šampiona - poželeo da bude napadač na jedan dan. Može, kaže Mihels. Ajaks je izgubio 1:4 od Go Aheda. Prvenstvena, nije šala. Ali General se uopšte nije ljutio. Kazao je da je to Totalni fudbal... Posle je Janu Jongbludu, golmanu reprezentacije u Nemačkoj, dozvolio da nosi broj osam)

Profesionalno strog, hladan i neumoljiv; privatno duhovit i srdačan, otvoreno zaljubljen u aroganciju i elitizam svog rodnog Amsterdama - Rinus Mihels kao da je u jednom trenutku pobrkao lončiće. Nije se snašao u svojoj prvoj selektorskoj ulozi. Uz dozvolu Barselone, njegovog tadašnjeg kluba, postavljen je samo nekoliko meseci pre početka Mundijala. Ali se usred turnira i vraćao u Španiju. Da vodi finale Kupa kralja?! Sve što je Mihels uradio bilo je uvođenje persiranja. Ideja je bila da se podigne nivo poštovanja između igrača Ajaksa i Fajenorda, odnosno da se “ubije” njihov klupski rivalitet. I sam je najčešće bio na “vi” sa momcima iz Roterdama.     

Rinus Mihels nespretno je ispalio pred finale:
"Utakmica, to vam je romantizovana verzija rata”. 

Izjava uobičajena za ondašnji društveno–politički ambijent. I kobna greška. 

U finalu Svetskog kupa 1974. sastale su se Holandija i Nemačka. U slavu Hogana, Rejnoldsa, Bakingema; u slavu austrijskog Vundertima i mađarske Lake konjice, u slavu dunavske škole; u slavu Majsla i Šebeša i Šena; u slavu Riverove La Makine i Grande Torina. U slavu Totalnog fudbala.

I Nemci su igrali “totalno”. Strašan tim. Na golu Majer; pozadi Fogts, Švarcenbek, Bekenbauer, Brajtner; sredina Bonof, Overat i Henes; napred Grabovski, Helcenbajn, Miler. Na klupi asovi poput Jupa Hajnkesa i Gintera Necera. Šampioni Evrope '72. Čuvena rapsodija na Vembliju protiv Engleza – 3:1. Četvrtfinale. Bio je 29. april i smrt mita o moćnoj Engleskoj. Albion nikad više velika reprezentacija... A u predvečerje Mundijala Bajern diže nacionalni ego u nebesa. Preuzima štafetu od Ajaksa. Prva od tri evropske titule u nizu. Bundesliga najjača na svetu. 

Paklena pomorandža bila je na vrhuncu leta '74. Neskens, Rep i Rajsbergen u onom ludačkom mladalačkom naponu, sva trojica po 22. Ari Han legenda Ajaksa u 25, Rensenbrink krilo sa 100 golova u nogama, Rud Krol prvi univerzalac Evrope, Vim Jensen prvoklasni korektor, vodonoša “poslednje generacije”. Unapređena verzija Hakija Vimera. Naposletku i Vim van Hanegem, najbolji igrač Fajenorda. Grbavac, tako su ga zvali. Tehnika ozbiljne polutke, snaga modernog “motorina”. Mogao je da trči “do kraja sveta”. I onaj njegov divni pas spoljnom, 50 metara, kao zaštitni znak. Čista poezija...
“Vim je imao jednu veliku prednost u odnosu na mene”, govorio je Johan Krojf. “Kad mi ne ide - beskoristan sam. Kad njemu ne ide, on zasuče rukave i počne da radi”.

Kako su se samo ti čupavci busali u grudi... O Krojfu je baš bio snimljen film. Planetarni superstar, zvezda najsjajnija. Sve Peleovo preko noći postalo je njegovo. Gleda ga svet. Svako iz svoje fotelje. Senzacija! Vidiš Krojfa kako jede, spava... Vidiš mu kuću i ženu. Vidiš Krojfa kako dolazi na trening. Mašina sportska i bela, kosa duga, do ramena... Kadrovi sa terena idu usporeno. I u pozadini neka stvar Berta Bakaraka. Svaki korak – čar. Svako njihanje – umetnost. Barišnjikov? Nurejev? Uz konsultaciju, neka bude Fred Aster. Holandija je mogla bez Krojfa, ali nije mogla s Krojfom u pogrešnoj ulozi...

(Lepo je to primetio Božo Koprivica. Pa zabeležio: Bogovi ne vole kad glavni junaci menjaju uloge)

Holandija je izgubila veliko finale. Izgubila ga je sa 1:2 nakon što je povela. Taj poraz nazvan je “De moeder aller nederlagen". Majka svih poraza.  

Kako se bližio 7. jul i to minhensko finale, Holanđani su iskazivali sve više slabosti. U navali je falio Pit Kajzer, a njegova klupa imala je veze sa Krojfovom sujetom.
“Johan Krojf je naš najveći igrač! Jeste, tu nema dileme, samo... Pit (Kajzer) je malo bolji”, izjavio je jedan proslavljeni holandski pisac.

I Kajzer više nikada nije zaigrao za nacionalni tim. 

Holandija je do finala stigla sigurnom igrom i rutinskom pobedom protiv Brazila – 2:0 (Neskens, Krojf). Nemačka se namučila sa Poljacima – 1:0. Presudio je kasni gol Gerda Milera. I dok je Helmut Šen kao sunđer upijao savete starog Sepa Herbergera i spemao nove zamke po razrađenim strategijama iz Berna, Rinus Mihels i njegovi simfonisti zanemarili su kajdanku; slušali neke prošle, ispevane pesme, slavodobitno uživali grleći stare srebrnine i čekali da im nove padnu s neba. Šen je crtao ono što će biti, kako će pobediti u finalu. Mihels se šepurio onim što je bilo. Proleće '73, četvrtfinale Kupa šampiona: Ajaks – Bajern 4:0. Srž nepromenjena, to su isti momci. Biće isto... Širi ruke general Rinus. Omače mu se i osmeh. Ko da namerno kuša sreću. Ko da izaziva bogove dok mu sudbinu tiskaju u dlan.

Početak kraja: Novinar Bilda prerušen u kelnera ušunjao se u VIP zonu Vald hotela u Hiltrupu, Minster. Došao i do bazena. A na bazenu – raspašoj. I naslov: Krojf, gole devojke, šampanjac i hladna kupka. Bio je 5. jul, dva dana do finala.

Rinus Mihels, u znak protesta, prestao je da na pitanja novinara odgovara na nemačkom jeziku i sve više potencirao priču o ratu. O pravom ratu. Onom što se završio '45. Onom što su ga Nemci izgubili. I onom što će ponovo izgubiti, uveravala ga je sopstvena gordost. Usred Minhena, u finalu Mundijala. Otelo se kontroli. Mihels je počeo da govori kao osvetnik. Brinuo je zbog rivaliteta među ajaksovcima i fajenordovcima. Bespotrebno... Holanđane će dokusuriti mržnja. I podele unutar tima...
“Istina je, izgubili smo iz istorijskih razloga”, govorio je svojevremeno Vilem van Hanegem, potvrdivši da je Mihels dolivao ulje na vatru. “Nije tajna, bili smo podeljeni na dva tabora. U jednom su bili oni što su po svaku cenu želeli da ponize Nemce i Nemačku. Tu, u njihovoj kući, pred njihovim navijačima. U drugoj grupi bilo je nešto više momaka. Osećajući se superiornim hteli su samo pobedu, potvrdu da su najbolji na svetu. Drugo ih nije zanimalo. Ja sam bio u prvoj grupi”.

Jer svi Hanegemovi su iz Zelanda. Napaćeni Breskens... Četiri generacije ribara, 200 godina. Oduvek su bili tamo.
...

“Isak? Isak, tu si?” 

Lo van Hanegem doveo je nepoznatu ženu i njeno malo dete do Kajmelove šupe, zagrlio sina i obrisao mu prašinu s lica...  

“Lezi ispod te cevi. Sagni glavu. Vi, idite tamo, sklonite se od vrata! Dajte mi dete”. 

Bio je samo još jedan nalet. Još jedan smrtonosni tovar. RAF-ovi avioni poslednji put zabrundali su iznad Zelanda. Opet ono zujanje. Samo tad je nekako bilo... Isak je zapušio uši... I onda... Ko za otpozdrav - vrata s Kajmelove šupe izletela su iz šarki. Stari pešački most strovalio se u rečicu.   

Tišina u Breskensu. Ni galeb, ni more, ni brodske sirene. Breskens dogoreva. Breskens više ne postoji... Poslednja vatra svetlucala je na mestu gde se nekad nalazila čika Kajmelova kuća. Tu, odmah do rasturene drvarnice. Lo van Hanegem ležao je nepomično preko bebe. Šrapnel u leđima. Ludvina se probudila zatrpana ispod teških greda. Obe noge polomljene. Prvo što je čula bio je plač njenog deteta. Ne, Isak nije imao nikakve šanse. Ništa nije ostalo čak ni za pokop... 

“Lo van Hanegem trebalo je da zna da je dao svoj život za mene. Da bih ja živeo, Vim je morao da odrasta bez oca”, govorio je za knjigu “Devet narandžastih iz Zelanda” Ben de Pauv, poznati holandski onkolog. “Jeste, ja sam bio ta beba. I ti događaji, taj osećaj krivice nakon što mi je majka sve ispričala, odredio je moj budući život. Vim je zbog nas ostao bez oca i brata”.

Vilem van Hanegem imao je nepunih sedam meseci tog nesrećnog septembarskog dana 1944. Bio je sa majkom, daleko od Breskensa, na bezbednom. Njegova majka Ana van Hanegem, devojačko Van Grol, posle je imala vezu sa Geritom Lubersom, građevinskim radnikom iz Utrehta. Odselili su 1946. Lubers je za Vilema bio otac kog nikad nije upoznao. Vim je odrastao u Utrehtu i počeo da igra fudbal. Tek kada je napunio 20 godina Ana mu je ispričala za pravog oca. Za heroja Loa van Hanegema. Neku godinu kasnije saznaće i da Breskens nisu bombardovali nacisti, nego Saveznici. Vim je ipak i dalje brižljivo gajio mržnju prema Nemcima. Smatrao ih je odgovornim za smrt ukupno osam članova uže i šire familije.
...

Van Hanegem je prvi i najveći od devetorice momaka rođenih u Zelandu što su na sebe navlačili narandžasto. Veličanstveni iz Zelanda. Njegova velika fotografija na naslovnici knjige i nekoliko reči kao epitaf na spomen obeležju jednoj celoj generaciji...
“Nije me bilo briga za rezultat, 1:0 bi bilo dovoljno, sve dok smo mogli da ih ponižavamo. Mrzim ih i to ne krijem. Pobili su mi porodicu, oni su krivi... Moj otac, brat, sestra... Dva brata. Svaki put kada sam igrao protiv Nemačke bio sam ispunjen besom”
  
A kako je samo počelo tog 7. jula... Ništa nije slutilo na smrt Paklene pomorandže. Bio je najbolji start nekog finala. Van Hanegem i Krojf na centru. Čekaju da Džeki Tejlor dune u pištaljku. Kamera “šeta”, od igrača do igrača, od lica do lica. Holanđani sigurni u sebe, nasmejani. Deluju čak i arogantno. Nemci uznemireni. Neka, bolje reći oprezni... 
“U tunelu planirali smo da ih pogledamo u oči i tako im pokažemo da smo jednako veliki kao oni. Ali sećam se, nismo mogli to da uradimo. Da, reći ću - uplašili smo se", svedočio je s dobre vremenske distance Bernd Helcenbajn, opasni levokrilac Ajntrahta, jedan od Šenovih štihova.

I onda je krenulo... Van Hanegem za Krojfa, pa Jansen. Onda opet Van Hanegem, sada za Krola. Rajsbergen, Han, Surbir. Lopta kruži i onaj požar o kome je pisao Galeano uskoro će ugroziti i samog Sepa Majera... Panceri su frustrirani što ne mogu da dođu do lopte, navijači zvižde... U prvih tridesetak sekundi osmorica od 11 holandskih igrača kombinuju. Opet Han, lagano do Rajsbergena, Surbir je desno... 

I tako sve dok Johan Krojf nije primio loptu u krugu na centru igrališta. Sat je otkucao 00:46. Poslednji igrač, libero... Krojf! U tom momentu najbliži Jongbludu. Nemci sabijeni u 35 metara. Johan Krojf imao je neke gadne osobine vetra. Požar i vetar – mirisalo je na nesreću. Hans Georg Švarcenbek kao suvi listić na poljani, spržen je i Rajner Bonof... Uli Henes hteo je najbolje, hteo je da bude vatrogasac... Penal! Nemci nisu izdržali ni pun minut. Sat kaže: 00:53. Kako je samo hrabar mister Tejlor iz Vulverhemptona. Bekenbauer ima nešto da prigovori. Zalud je to.

Johan Neskens – 0:1! Prvi Nemac koji je dodirnuo loptu u finalu bio je Sep Majer. Kad ju je vadio iz mreže. To jeste bilo ponižavajuće...

Holanđani se ne raduju previše. To je samo prvi u nizu... Džoni Rep se vrlo dobro seća tog trenutka:
“Vodeći gol za nas nije bio velika stvar. Čestitali smo Neskensu i to je to. Sada mi se čini da bi za nas bilo mnogo bolje da smo u 2. minutu primili gol. Siguran sam da bismo ih u tom slučaju dobili”.

Sledeća 23 minuta mundijalskog finala definisaće holandsku istoriju prvih decenija posleratnog perioda. U nemačkim redovima totalni nered i panika, drugi gol trebalo je da bude logična posledica holandske superiornosti. Ali...
“Počeli smo da ih ismevamo. To nije bilo planirano, dogodilo se”, prisećao se dalje Rep. “Nekoliko igrača gledalo je samo kako da ponizi direktnog protivnika. To je bila naša velika greška. Oni su bili mnogo ljuti. Govorili su nam: hajde, igrajte fudbal! Shvatili su šta radimo i zahtevali su poštovanje”.

Vim Surbir, desni bek, zalama na ivici svog šesnaesterca. Gerd Miler ko na rolšuama, eto ga na zadnjici. I Surbir je u ratu izgubio oca... U 8. minutu Van Hanegem radi ono što nikad nije radio – dribla. Mihels i dalje ne reaguje...
“Imao sam želju da slomim nogu Bertiju Fogtsu! Arogantni gad! Kao i svi Nemci... Evo, koliko je prošlo, 40 godina? I dalje mislim da smo bili u pravu. Dokle god dišem, imaću neraščišćene račune s njima”.

I Vim van Hanegem završava jedan davni intervju... Ni cigareta ga ne smiruje. Posle toliko godina.
“Ne, ne smiruje me kada govorim o njima. Kažu, cigarete su štetne. Jesu, za zavese”.         

Mladi štoper Rajsbergen takođe je mrzeo je Nemce. On čak nije bio ni rođen '44, '45. Pričali su mu za neke bliske rođake... Kako ih više nema. Gestapo. U to ime – neka leti Grabovski! Šen je bio ustao s klupe: Je l' živ Jirgen? Jup, na zagrevanje!    

Oči Ruda Krola, dunkelblau, promenile su boju posle nekih reči Vima van Hanegema. Krvave su i na starim snimcima. Kako li je bilo uživo... Zna Overat, zna Bonof, zna Miler. Specifična priča... Kuki je finale igrao s perlama ljubavi oko vrata i uvek pričao protiv nasilja. Voleo je Harisona posle Bitlsa, video Stonse na Altamontu i zauvek patio što ga majka nije pustila na Summer of Love u San Francisko. Gde god je živeo, u svakoj kući, stanu, u Amsterdamu, Kanu, Napulju ili Vankuveru, najbolje mesto bilo je rezervisano za uokvirenu sliku sićušnog čoveka u čizmama i kombinezonu, s kosom počešljanom unazad, kako se modiralo 40-ih. Tu fotografiju otac mu je zaveštao.
“Neki su imali sreće, ali ne i taj momak. Otac mi je govorio o njemu... Jednog dana tajna policija upala je u radnju. Momak je radio kod mog oca. Tražili su tatu, bio je u komunističkom otporu. Nije izdao. Dečko nije izdao... Odveli su ga i više se nije vratio. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni mene. Otac mi je još pričao kako je jednom 13 jevreja sakrio u našoj kući. Ostao je bez nerava posle rata. Večne traume”.

Minhensko tlo zatreslo se u 16.27 po lokalnom vremenu. To je 25. minut. Paul Brajtner pogodio je sa penala – 1:1. Ironija sudbine – Nemce u život vraća "ozloglašeni" revolucionar, levičar, maoist. Neko čudno tamno plavetnilo navuklo se tad nad Olimpijskim stadionom. Šen gleda u nebo. Bio je u Bernu '54 kad je Maks Morlok smanjio na 1:2 protiv Mađara. Tad se spustila kiša i... 

Zašto Nemci ne vole bajke?

Holanđani izjednačenje nisu uzeli za ozbiljno upozorenje. Nemci se i dalje brane. Majer kroti Neskensovu strelu, Rep pogađa stativu. Pa još jednom Rep, bilo je jedan na jedan sa Sepom Majerom. Ništa... Razigrani matador i ozbiljno razjarena zver... I onda, u smiraj prvog poluvremena, bik u liku Gerda Milera dočekao je svojih pet sekundi. Rog u srce! Nije kraj, ali krv.  

Krojf se ružno poneo prema mister Tejloru. Vikao je. A Tejlor je svirao penal za Holandiju u 2. minutu. Tu Krojf izlazi iz davno zapisane uloge. General Rinus konačno je smogao hrabrosti da pogleda u dlan. Nije trebalo da izaziva bogove, shvatio je...      

Johan Krojf postao je onaj što umire od čežnje za samim sobom. Ne za pobedom. Ta gospa počela je da mu izmiče. Krojf juri kameru, gleda u nju, treba mu odsjaj. Zbog čega? Da dotera frizuru. Krojf izvodi sve prekide, uzima loptu ispred saigrača, teatralno maše rukama. Raspoređuje razbijenu vojsku. Krojf izvodi i aut. Samo da bi bio u krupnom kadru. 

Ostali Holanđani polako počinju s grubostima. Pamti ih Uli Henes...
“Čini mi se, ponekad kad se probudim usred noći pod stare dane... Čini mi se kao da se počešem baš tamo gde su trag ostavili Hanegemovi kramponi”. 

Bio je ostalo desetak minuta kada je Krojf sa 60 metara centrirao u šesnaesterac Nemačke. Mihels je skrstio ruke na pognutu glavu. Paklena pomorandža više ne postoji.
“Najtragičnije od svega – počeli su da udaraju po lopti i nogama protivnika. Mahnito su tražili nekakvo čudo. Neobjašnjivo, odjednom su postali kao svi ostali, imitacija. Počinili su greh”, pisaće Dejvid Viner u kultnoj “Brilliant Orange: The Neurotic Genius of Dutch Football”.  
   
Najpoznatiji holandski komentator Herman Kujphof nije čekao kraj. S pola glasa i još manje duše, ušao je u istoriju: 'We zijn er weer ingetuind'. Biće to naslov pesama i knjiga. 

"Ponovo su nas sjebali".    

Ono malo što je ostalo sat je sporo “trošio”. Miler je jednom ispričao da je mogao da oseti kako stari.

Džeki Tejlor poslednji put zviždi. Kraj. Franc Bekenbauer podiže novi Avelanžov pehar. 

Van Hanegem je plakao. Zagrlio ga je Kuki Krol. Vim se jedini nije pojavio na uobičajenom banketu posle finala...

“Tako je rođena naša nacionalna trauma”, razrađivao je temu s visokonaučne pozicije istoričar i sociolog Herman von der Dunk. “Nesvesno, mladi su sedamdesetih koristili to finale iz Minhena da bi se identifikovali sa svojim roditeljima koji su doživeli nemačku invaziju 1940. Trebalo je da bude osveta, a dogodila se nova tragedija”.  

Pre rata Holanđani su bili veliki germanofili. Većina je odlično govorila nemački. Holandske knjige i časopisi u velikom broju štampani su na nemačkom. Deca u školama citirala su Šilera i Getea. Ali od bratstva do rivalstva put je bio kratak. Posle Minhena '74 svaki naredni sudar dve reprezentacije kao podećanje na zlo. Neka vrsta personifikacije rata. 

U Hamburgu, jednom prilikom, Holanđani su tražili svoje bicikle nazad (aludirajući na vreme okupacije i oduzimanje bicikala od strane nacista) praveći nerede. Na tribinama osvanuo je transparent sa znakom jednakosti između fotografija Lotara Mateusa i Adolfa Hitlera. Posle je Ronald Kuman menjao dres sa Olafom Tonom i pred navijačima simulirao brisanje zadnjice njime. 

Golman Hans van Brukelen kazivao je o svom najsrećnijem danu u životu... Bilo je to posle polufinala EURA 1988. Tad je Holandija tukla Nemačku sa 2:1.
“Čekao sam ovaj trenutak 14 godina. Pre utakmice setio sam se kako mi je bilo dok sam kao tinejdžer gledao finale Mundijala 1974. Bes me je učinio jačim. Srećan sam što ovu pobedu mogu da poklonim starijoj generaciji, svima koji su preživeli rat”.

Holanđani su prestali da budu moralni pobednici kada je Frank Rajkard pljunuo Rudija Felera u Italiji '90. Pljunuo ga je dva puta. Jednom posred lica.
“Kakve to veze nemački igrači imaju sa ratom? Kakve veze su imali '74? Miler i Bekenbauer nisu bili ni rođeni, Overat i Majer bili su bebe”, nije falilo samokritike u holandskim medijima. “Kako oni mogu biti odgovorni za nacističke strahote? Zacelo, jedini zločin za koji bismo mogli da ih optužimo jeste sprečavanje sveta da vidi jednu romantičnu sliku: kako Johan Krojf podiže trofej prvaka sveta”.

Masovna grobnica u Breskensu (Zeland)

Holanđani su prestali da mrze Nemce kada su prestali da ih se boje. Još nekoliko godina trebalo im je da revidiraju svoje istorijske čitanke. Savremenici da priznaju, mladi da nauče: da nije veći deo nacije umirao u ime slobode; da nisu propatili epski, kako su predstavljali; da je najveći procent ubijenih jevreja van Poljske bio na njihovoj teritoriji i da je Holandija imala najveće nacističke partije izuzev Nemačke.

Ostala je nepromenjena, doduše, jedna fusnota: tamošnji turistički vodiči savetovali su donedavno nemačke turiste da izbegavaju amsterdamske ture u periodu 10-14. maj. Toliko je trajala invazija Trećeg rajha na Holandiju. Bolje reći otpor. Geteov institut i nemački konzulat u tom periodu povlačili su zastavu.

Vim van Hanegem nikada se nije pokajao zbog svojih “grehova”, mržnje i ponosa. I nikada se nije pomirio sa prošlošću. Nastavio je da mrzi. Ponekad bi se setio odrastanja u Utrehtu, prvih posleratnih godina, male kuće građevinskog radnika Gerita Lubersa i strašnih zima. Kad se ćebe na njemu usred noći ledilo. 
“Školu sam morao da napustim u trinaestoj godini. Počeo sam da radim na gradilištu. Kombi je dolazio po mene u šest ujutru. Na treningu sam bio u pet popodne, kod kuće u pola devet. Glava mi je padala u tanjir od umora. Kako to da zaboravim?

Svoju knjigu “Devet narandžastih iz Zelanda” novinar Mati Verkaman završio je 1992. godine. Ludvina de Pauv dala mu je mnogo informacija. Njegova želja bila je da prvi primerak Vimu van Hanegmu uruči Ben de Pauv. Beba iz čika Kajmelove šupe. 

Tako je i bilo.
“Moj otac je heroj... Krivio bih ga da je drugačije uradio. Ben i ja danas postajemo najbolji prijatelji”.

Holanđane iz '74 često porede sa Bitlsima. Može. Bitlsi bez "Sardžent Pepera"Krojf kao Lenon... "Krolov" Altamont i Leto ljubavi - simbolički kraj idealizma šezdesetih kao smrt slobodnog izraza u fudbalu. Holanđani nisu postali ni prvaci Evrope. U Jugoslaviji '76 igrali su sa liberom i nosili brojeve od jedan do 11. U polufinalu na Maksimiru tukla ih je Čehoslovačka - 3:1. Krojf je napustio Holandiju kao što je Lenon napustio Bitlse. Bitlsi su se raspali i Holandija je izgubila još jedno finale Svetskog kupa. U Argentini '78.

U oba slučaja nasleđe za pesme i priče. 

×