{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Zemlja Čilaverta i Santa Kruza, “crna ovca” Južne Amerike

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 9
Paragvajci su iz svega što im je servirala prošlost naučili da su tačnost i jednostavnost, uz solidarnost i požrtvovanje koje se graniči sa fanatičnošću, najbolji način da se prevaziđu ograničenja nametnuta spolja ili ona iznutra, mentalitetska
PRELAZZI: Zemlja Čilaverta i Santa Kruza, “crna ovca” Južne Amerike

Asocijacije, sve lepša od lepše, sve divnija od divnije, počinju da naviru kao magija u Borhesovim knjigama, kada samo pomenete latinoamerički fudbal.

Radost i umeće Brazilaca, magija i borbenost Argentine, grinta Urugvaja, zlatne generacije Čilea i Perua, mitski individualci i zla sreća Kolumbije...

Samo se njih retko ko seti.

U fudbalskim enciklopedijama, poput neprevaziđene “Lopta je okruglaDejvida Goldblata, Paragvaj je tek usputna rečenica u pričama o istoriji igre i njenom prodoru na kontinent, od Brazila i La Plate, preko Čilea, gore do Kolumbije.
A fudbal se, inače, igrao i u Paragvaju”, otprilike.

Oteran od mora – uz veću i prirodnim resursima bogatiju Boliviju jedina zemlja koja ne dodiruje nijedan okean – Paragvaj jeste geografsko srce Južne Amerike, ali hajde, da ljudi stvarno vode računa o svom srcu, ne bi infarkt bio prvi ubica.

Ta skrajnutost nije samo fizička, već i istorijska, a traume iz Rata trojnog saveza, kako se naziva pohod koji je, ne bi li kaznili kočopernog komšiju, sredinom devetnaestog veka protiv Paragvaja vodila koalicija Brazila, Argentine i Urugvaja, još ponekad pomole ružno lice.

Paragvaj će u tom ratu, najkrvavijem koji su države Južne Amerike ikada vodile jedna protiv druge, ostati bez dobrog dela teritorije, biti zanavek oteran od plodnih dolina i mirisa soli, ali će izgubiti i ono najdragocenije, resurs koji se najteže obnavlja.

Kažu da je u tim sukobima nosilo pušku, ali i stradalo, sve ono najbolje što je Paragvaj imao, i muško i žensko (ako pomislite na sudbinu našeg naroda i Prvi svetski rat, nećete biti daleko od istine).

Konačni poraz i okupacija Asunsiona ostavili su trajni beleg na duši i telu nacije, a u narednih stotinu godina, dok se “neprijatelji” – koji su to, naravno, u međuvremenu prestali da budu – budu razvijali, postajali izvoznici i igrališta za primenu principa raznih čikaških škola ekonomije, Paragvaj će ostati duboko provincijalan, zaostao barem koju deceniju, bez obzira na povremene uzlete, u bilo kojoj oblasti, a ponajpre u sportu, u kojem im je manjkala infrastruktura neophodna za preskakanje ozbiljnih letvica.

A to je, jer je u Južnoj Americi on neodvojiv od sudbine, politike i stanja u društvu – vraćamo se polako u sadašnjost, predstavljajući ne ekipu, već duh koji će se suprotstaviti Srbiji na današnjem meču u Kruševcu – to je umnogome odredilo paragvajski fudbal i njegove najviđenije predstavnike.

Jer da se vratimo na početak i sve one bajne priče o južnoameričkom fudbalu koje toliko volimo: one su tu jer se ovaj kontinent igra fudbal i fudbala se igra – čak i ako su nekada malo “tvrđi”, čak i ako vole da udare ili da se potuku, oni su ipak prirodno tehnički potkovaniji od evropskih kolega.

Trikovi, osmesi i pesma posisaju se s majčinim mlekom i s očevim stavljanjem lopte u kolevku, dodajte na to beg od bede i zaokupljenost fudbalom koja se graniči sa pomamom i dobićete makar deo odgonetke zašto su Brazilci, Argentinci, Urugvajci, Kolumbijci, Čileanci toliko dobri, traženi i lepršavi.

A Paragvaj je, ukratko, ništa od toga. On je “crna ovca” u istorijatu tamošnjeg fudbala ne zato što nije imao nikakvih uspeha – jer imaju čak osam učešća na svetskim šampionatima, od čega jedno četvrtfinale, i dva trijumfa u stogodišnjoj istoriji Kopa Amerika – već zato što po antonomaziji igra tvrd, nimalo spektakularan, čvrst, muški fudbal.

Ti uspesi nisu se desili uprkos ovom (ne)pisanom kredu nacionalnog doživljaja fudbala, već zahvaljujući njemu: poslednji veliki sastav Paragvaja, onaj koji je u Južnoj Africi poražen od tada suverenih vladara planete, po vođstvom Tate Martina osvojiće srebro naredne godine na turniru u Argentini iako će do finala doći bez i jedne jedine pobede.

Posle tri remija u grupi, izbacili su te 2011. Brazil i Venecuelu na penale, posle 0:0 u oba meča; jedanaesterci protiv Brazilaca su jedni od bizarnijih u istoriji, pošto je na kraju sa kreča bilo – 2:0...

Paragvajci su iz svega što im je servirala prošlost naučili da su tačnost i jednostavnost, uz solidarnost i požrtvovanje koje se graniči sa fanatičnošću, najbolji način da se prevaziđu ograničenja nametnuta spolja ili ona iznutra, mentalitetska.

Solidarnost se ogleda i u načinu na koji su igrala, ali i na koji su (sebe) davala, dva verovatno najpoznatija fudbalera koje je Republika ikada iznedrila.

Prvi je bio toliko požrtvovan i toliko brinuo o drugima da ne samo što je bio odličan golman, nego je redovno menjao svoje drugare iz napada i radio posao koji njima pripada. Hose Luis Čilavert, naravno, jedan od samo dvojice golmana koji su postigli het-trik, strelac onolikih penala i slobodnih udaraca.

Hoze Luis Čilavert

Čuveni “Buldog” je više znao lopte od većine svojih ortaka, a i na terenu i van njega pratio ga je glas tipa koji se ne ustručava da kaže šta misli, što mu je donelo više problema nego priznanja. Pa ipak, Čilavert nikada nije bežao od odgovornosti niti se sakrivao od kontroverzi; možda i poslednji pravi golmanski revolucionar, u najširem smislu te reči, ponosno je nosio barjak potlačenih i govorio umesto onih koji nisu imali megafon u rukama.

Hose Luis je delio svoje zarađeno bogatstvo, prekorevao vladu Paragvaja što ne daje više za obrazovanje, prozivao bez dlake na jeziku predsednike za korupciju, za nemoral, za to što zemlja ne napreduje, iako oni tvrde suprotno; Čilavert je bio svestan da mu popularnost ne dozvoljava da ćuti. Zato je, ne samo zbog golova, ne samo zbog odbrana, ne samo zbog onih srceparajućih scena sa Svetskog prvenstva u Francuskoj, kada Blan postiže prvi zlatni gol u istoriji Mundijala, a Čilavert, i sam u suzama, diže jednog po jednog od svojih saigrača...

Prava je šteta, zapravo, što taj prvi i ovaj drugi nisu, zbog proklete krštenice, mogli više da igraju zajedno. Kada je Čilavert privodio svoju golmanski dugu karijeru kraju, Roke Santa Kruz bio je čudo od deteta, kojeg je direktno iz Olimpije bezecovao veliki Bajern.

Sa licem manekena, sa imenom dostojnim rok zvezde, sa peharima koje je osvajao u Nemačkoj, sa onom sezonom u Blekburnu kada je zapalio Premijer ligu, pa postao jedna od prvih akvizicija novih gazdi Mančester Sitija (iako će biti i jedna od prvih pogrešnih akvizicija, što je belodano po statistici), Santa Kruz je bio u neku ruku i simbol novog Paragvaja, onog koji nije opterećen samopregorom; mada Roke nikada nije bio običan fudbaler, što pokazuje i dalje.

Roke Santa Kruz (desno)

Već tri godine legendarni napadač je uzdanica matične Olimpije u Asunsionu, najpopularnijeg kluba kojem je opet doneo još nekoliko titula. A nikada, ni dok je izgledalo da je na krovu sveta – a bio je sa Bavarcima i na krovu Evrope, još kao klinac, 2001. godine – nije zaboravio, i po tome je dostojni naslednik Čilaverta, na to odakle je, na sudbinu oca policajca i majke švalje, na siromašni Paragvaj koji čeka decu da mu se vrate i da mu pomognu.

Ni jedan ni drugi, naravno, neće se predstaviti našoj publici u Kruševcu, niti na drugoj utakmici na mini evropskoj turneji koju će Paragvaj okončati u nedelju u Slovačkoj, mada Santa Kruz nije ni sa načetih 39 leta rekao konačno zbogom selekciji.

Selektor Eduardo Berizo, znamo ga iz Selte i Sevilje, znamo i da je još jedan učenik i poklonik Marsela Bijelse, pomalo, ali ne radikalno, ne odjednom, menja način igre ovog tima, pokušavajući da ih približi susedima. Tako ćemo videti i može li Migel Almiron napokon da proigra, nakon mučenja u Njukaslu, i da li Toni Sanabrija zavređuje više pažnje nego što dobija u lošoj Đenovi.

A ako to ne uspeju, nema veze, biće jednostavnosti, biće solidarnosti, biće požrtvovanja, biće hrabrosti, onako kako je Paragvaj, srce kontinenta za koje malo ko haje, crna fudbalska ovca Latinske Amerike, već dugo navikao.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

×