{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Votford je danas haos od kluba, jedna hodajuća crno-žuta pokazna vežba kako ne treba raditi i simbol vremena u kojem živimo
no_image.png

Sezona 1983. na 1984. bila je dobra za Eltona Džona.

Nekoliko godina unatrag, činilo se da je svoje najbolje pesme već napisao, da iz njega više neće moći da izađe ništa poput “Rocket Man” ili “Pinball Wizard”, a tek “Candle in the Wind” ili “Don't Go Breaking My Heart”. Nije bilo malo kritičara koji su smatrali da će osamdesete, kako budu odmicale, biti sve gore po hitmejkera, a na sve to su se nataložili problemi sa kokain... pardon, sa zdravljem.

Gospodin Redžinald Dvajt, kako se zvao kada je odrastao u Pineru i subote provodio na stadionu po imenu Vikaridž Roud, okrenuo se fudbalu, i fudbal ga je spasao.

Sada je bila 1984, ceo svet je pevušio “I'm Still Standing”, njegova kreativnost ponovo je bila na vrhuncu i za 12 meseci uspeo je da izda dva albuma, ali nešto drugo, nešto što je imalo veze sa detinjstvom i sa nekom drugom strašću, ispunjavalo ga je posebnim zadovoljstvom.

Ser Elton Džon, kako ćemo ga znati danas, doveo je tek koji mesec ranije svoj Votford, klub za koji je navijao i koji mu je pomogao da ostvari snove – zar nisu svi dečaci maštali da će zaraditi toliko novca da pomognu svom timu ili onoliko novca da ga preuzmu? – u tadašnju Prvu diviziju, a Votford će sa finansijama koje je muzičar obezbeđivao, sa čuvenim Gremom Tejlorom na klupi i sa Džonom Barnsom i Luterom Blisetom na terenu, osvojiti drugo mesto u proleće 1983, iza tada neprikosnovenog Liverpula.

Narednog maja, igraće prvo – ovo drugo bilo je jednako sudbonosno, izgleda? – finale FA kupa, izaći će i u Evropu, i biće drag klub svima koji su neostrašćeno mogli da prate fudbal. Kao, recimo, Kjevo mnogo kasnije, došli su niotkuda i počeli da trpaju velike klubove, ne osvrćući se na tradiciju, dok je sa zvučnika udarao neki od hitova njihovog predsednika.

Elton Džon je živ, hvala Bogu, i u Votfordu je stalno, čak i kada se čini da nije: od 2014, jedna tribina na Vikaridž Roudu zove se Sir Elton John Stand, a klub je, makar još jedno pet-šest meseci, član najvišeg ranga takmičenja u Engleskoj...

... i tu se sličnosti završavaju.

Elton Džon na Vikaridž roudu

Votford je danas haos od kluba, jedna hodajuća crno-žuta pokazna vežba kako ne treba raditi i simbol vremena u kojem živimo, baš kao što je osamdesetih bio naznaka da će doći vreme kada će pop-zvezde voleti da se slikaju u prvim redovima stadiona.

Samo, za razliku od 1984. koja je Eltona Džona vratila u etar, a Votford učinila makar i nakratko miljenikom nacije, danas niko da trepne niti da se nasekira što su Hornetsi zakucani na dno Premijer lige, i što će, sem ako im od današnjeg susreta protiv nepredvidivog Mančester Junajteda, ne krene, u blagdanskom periodu biti jedan od najgorih klubova u svim profesionalnim ligama.

Možda ćemo biti pregrubi prema klubu iz Hartfordšira, ali za svakim drugim sastavom koji se ove sezone bori za opstanak prolila bi se makar koja suza: Vila ima istoriju i ugled, Norič atmosferu na stadionu i Temua Pukija, Everton, evo, Karla Anćelotija, Vest Hem navijače i tradiciju, čaki i antifudbal Njukasla – hajde da ih provizorno stavimo u ovo društvo – i Stiva Brusa ima nekog smisla, ako ništa drugo a onda zbog tog grada i mnogih koji ga vole izdaleka.

Samo je Votford, sve sa crvenim jelenom na grbu, pomalo crna ovca...

A sami su, da ne bude zabune, samo su sami krivi za to. Četiri menadžera od avgusta (uključujući i privremenog – mada su svi, biće, privremeni? – Hejdena Malinsa), odsustvo koncepta u igri, komični golovi koje primaju i potpuni manjak rafalne paljbe koje se pokušalo objasniti isključivo povredom legende kluba Troja Dinija (a Troj jeste dobar i snažan, ali ne može on sam da nosi ceo tim) i sijaset promašenih pojačanja samo su dimna zavesa iza koje stoji cev, a iza cevi oroz, a na orozu nestrpljiva ruka Đina Poca i njegovog oca Đampaola.

Familija Poco je prethodnih nekoliko decenija vodila Udineze, i nije, da budemo iskreni, na Friuliju bilo toliko loše za njihovog mandata: ovi manje važni bjankoneri bili su stabilni u Seriji A, dobacili čak i do Lige šampiona, i redovno proizvodili i razigravali fudbalere koji su kasnije završavali u mnogo jačim klubovima.

Sem, naravno, vanvremenskog Antonija di Natalea koji im je bio veran čitavu drugu polovinu svoje karijere.

Znalo se, doduše, da čovek koji se obogatio prodajući testere i ostale cirkulare nije epitom poštenja – zar ne zvuči zlokobno, ili makar kao iz nekog filma poput “Goodfellas” ili “Doni Brasko”, kada se kaže “Familija Poco”? – ali optužbe bi uglavnom ostale samo optužbe, bez potrebe da se neko budi sa konjskom glavom na uzglavlju.

Pazarili su i Granadu, sa idejom da – propisi su im to dozvoljavali, mada mnogima nije bilo jasno zašto – naprave gusto isprepletenu mrežu fudbalskih klubova u svom vlasništvu. U tom sistemu igrači bi bili nešto poput piona na šahovskoj tabli i sa statusom ne previše različitim od zaposlenoj u nekoj fabrici kojeg gazda šalje gde god ima potrebe i posla.

Ko je tu na pozajmici, šta piše u ugovorima a šta u vlasničkom listu, verovatno nije bilo jasno ni fudbalerima ni njihovim agentima, ali dok god je kinta nastavljala da kaplje (a jeste), koga je, zapravo, i briga?

Đino i Đampaolo Poco

Stvari će za Udine krenuti ka mračnijim nijansama crne kada u porodici shvate da su prave pare u Engleskoj. Đampaolo Poco kupiće 2012. Votford i posvetiti mu najveći deo pažnje, posebno kada ih Slaviša Jokanović jednog sjajnog proleća vrati u Premijer ligu.

Ali već, sa Jokanovim odlaskom, videlo se da u klubu mnogo šta ne štima: ako stvari ne zavise od rezultata, onda je sve stvar emocije, nasumičnosti ili proizvoljne odluke u glavni jednog čoveka.

Votford je imao sistematske probleme, oličene u 12 smena na klupi otkako su se Pocovi skrasili severozapadno od Londona, ali su to uspevali da zabašure jedinim resursom koji im nije falio. Zahvaljujući novcu i savetima predsednika Skota Daksberija, kao i skautskoj mreži koja je, do prodaje Granade, bila javno dobro sva tri kluba, Votford je uspevao da dovede pristojne igrače za manje sume, malo ih probije, i potom preproda.

To jeste dobar recept za onoga ko u ruci ima digitron, ali nije održivo takmičarsko rešenje na duže staze: a kako to obično biva, ovaj sekond-hend džemper počeo je da se rašiva onda kada je izgledalo da se Votford napokon etablirao kao stabilan premijerligaš. Jer kada je Havi Grasija doveo klub, posle sjajnog preokreta protiv Vulverhemptona, u finale FA kupa, prvo od one 1984. (tada će ih pobediti Everton), mnogi bi se zakleli da je eksperiment upalio i da klub, a možda i fudbal kao takav, čeka nova era.

Tek malo više od šest meseci nakon što ih je Mančester Siti oduvao sa 6:0 – moglo je da bude i ubedljivije – Votford je poslednji na tabeli Premijer lige, sa devet postignutih golova (prvi naredni klub je dao duplo više!), sa pojačanjima poput Ismaile Sara (30 miliona funti, nula golova u ligi) ili Danija Velbeka (zašto, pobogu?!), sa Najdželom Pirsonom na klupi, sa svešću da je ove godine sve išlo protiv njih, i sa tek dalekom i mutnom nadom da bi nešto moglo da se promeni.

Na Vikaridž Roud danas stiže Junajted, onda na Boksing dej idu u Šefild da vide kako se to stvarno radi, da bi praznične utakmice završili sa Vilom i Vulverhemptonom – sve manje od makar dve pobede u te četiri utakmice moglo bi da znači da šok-terapija nije uspela. A znamo da u januaru voda ume da uđe u uši i da se retko ko oporavi od tog stupora.

Baš vas briga, reći ćete, i pomenuti možda da ima pravde što klub koji je sazdan na ovakvim temeljima i kojim se tako rukovodi izgleda baš tako raspalo; samo će u daljini počasni predsednik Elton Džon pokušavati da starim refrenom iz '83. na '84. – “I'm still standing”, peva on iznova i iznova – prodrma stvari i spase svoj voljeni tim.

Foto: Reuters

 

Najnovije vesti


×