{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Možda je vreme da se Everton prilagodi treneru, a ne trener Evertonu
PRELAZZI: Vino i karamele

Naslov zvuči kao pesma koja bi se mogla naći na nekom od Bajaginih novijih albuma, ili kao neka fensi firma na Vračaru; ali za odgovor na to kakva je doslovno kombinacija ove dve namirnice ne moramo da pitamo nekog velikog kuvara, nutricionistu ni enologa.

Samo da sačekamo, koji dan, mesec ili godinu...

Vino je najbolje što Toskana ima da ponudi; kažu da su na Mersisajd već počele da stižu zalihe i zalihe vrhunskog italijanskog nektara. On, kažu i to, najviše voli mešavinu kaberne sovinjona i merloa...

Ali u vinu je retko kad problem. Istina je da ono može da se ukiseli i da postane ocat, no niko ne bi ni pomislio da se upravo to dogodilo Karlu Ančelotiju tamo na sunčanom jugu Italije, gde mu se opet desio sukob sa nekim nestrpljivim gazdom i gde su igrači bili na njegovoj strani i on na njihovoj, ali uzalud.

Napulj je bio velika simbolika i zbog povratka u domovinu. Zadatak beše za umivenog i glamuzornog severnjaka da napravi šampione od bande južnjačkih luzera, ali teško je u tom gradu posvetiti se samo fudbalu, što će Karleto osetiti na teži način.

U karamelama je, ovog puta, istina. Nadimci su mahom mrski i trudimo se da ih izbegavamo, ali priča o tome kako su Everton i njegovi navijači počeli da se zovu po slatkišu – neke dve rivalske prodavnice i jedna ingeniozna biznis-ideja o valjanju bombona na stadionu – dovoljno je simpatična i filmična da nam se neće zameriti.

Samo, ova karamela, koju treba upariti sa proverenim ukusom, nije baš za svakoga. Dolazi u skupocenoj ambalaži sa istoka, umotava se u banknote funte sterlinga i svuda se hvali svojom velikom tradicijom, ali unutra, kad zagrizete...

Bljutavo i precenjeno; a neki se, pitajte samo Marka Silvu ili Sema Olardajsa, umal' nisu zadavili ili otrovali.

Kakva je to, da se manemo hrane za želudac i vratimo hrani za dušu, kakva je to čudna kombinacija koja je dovela Karla Anćelotija na Gudison park?

Osvajač tri trofeja u Ligi šampiona preuzima klub koji je u takmičenju s tim imenom odigrao ravno nula utakmica (ako ne računamo jedne i samo jedne kvalifikacije), a ukupno na osam mečeva u najvažnijem evropskom kupu zabeležio samo dve pobede. Tip koji je vodio najveće klubove u Španiji (a to znači i u Evropi), Italiji i Nemačkoj, uz još one platežne u Engleskoj i Francuskoj, stiže tamo gde se prosečnost podrazumeva, a snovi ne ostvaruju.

Na stranu pisanje britanskih medija da je Ančeloti očekivao poziv iz Amerike, pardon Londona i bio razočaran kada se uprava Arsenala odlučila za Mikela Artetu; nije Italijan baš čovek koji bi se, poput razočaranog muškarca, odmah odlučio za onu koja ga hoće, čak i ako je prethodno nije primećivao.

Na stranu i ona pisanija koja svedoče da je gazda Farad Moširi, zahvaljujući i svojoj izdašnosti, ali i poznanstvima sa najvećim svetskim fudbalskim agentima, odavno slao svakovrsne signale Ančelotiju, isfantaziravši da je upravo on čovek koji može Everton da učini velikim onoliko koliko Everton misli da je veliki; pa dobro, i ako jeste, nije Italijan baš čovek koji bi pristao da učestvuje u nečijim maštarijama samo zato što dobija naparfemisana pisma.

No to možda nije bila posve racionalna, ali jeste svesna odluka jednog od najvećih stručnjaka sveta.

Pre nego što pređemo u seciranje, prilježniji čitaoci ove kolumne znaće da ovaj tekst ne može da bude previše objektivan; ali ne zato što, budibogsnama, novinar ima želju da ponizi plavi klub iz Liverpula, već zato što mu je Karlo Ančeloti omiljeni stručnjak „stare“ garde.

Ovo „staro“ se mora staviti pod navodnike: Ančeloti nije ni star (ima on još makar desetak godina dobre karijere), ni staromodan po shvatanju igre, daleko bilo, ali jeste umnogome drugačiji od onih koje nazivaju revolucionarima.

Gvardiola, Klop, Simeone, pa i Poketino i Konte i Murinjo, naravno, ljudi su koji su – pa bilo to nekada dobro, a nekada loše – na makar neki način veći od kluba koji vode, pošto imaju slobodu da menjaju ili stvaraju čitavu filozofiju, ideale i DNK, da dovode igrače po svojim uzusima i svojim kriterijumima. Od njih i zbog njih žive i mediji, oni daju čudesne izjave, vole da se umiljavaju navijačima, svako od njih ima jasan stil rukovođenja i on se ne odražava samo na terenu.

Ančeloti je, s te i samo s te strane, relikt nekih drugih vremena. Otkako je pružio ruku Silviju nakon Berluskonijevog zahteva da Milan igra lepo, Karlojedna od njegovih biografija nosi podnaslov „Život, utakmice i čuda običnog šampiona“ – je bio i ostao trener koji ispunjava zadatke, koji ume da se uklopi, koji ne nameće, makar ne previše oštro i zadrto, svoju ličnost i svoje stavove ni svečanoj loži ni svlačionici, baš kao što ne nameće ni taktiku.

Četiri pozadi, tri pozadi, dva napred, tri napred, sve može, samo ako ima od čega da se vaja...

A to što ovaj njegov princip krcat pragmatizmom i osušen od ideologije i demagogije ponekad, ili baš često, izrodi spektakularne rezultate i mudrim predsednicima klubova napuni kabinete srebrninom, to što je njegove timove gotovo uvek lepo gledati, to je njemu na čast i ponos...

Samo, gde nas ta njegova gotovo kameleonska sposobnost prilagođavanja ostavlja kada ne govorimo o Realu, Milanu ili Juventusu, već o, u nedostatku bolje reči, nesrećnom Evertonu?

Iz ugla njuški sa Gudisona, ovo je najbolja moguća stvar koja im se mogla dogoditi, posebno što samo još ovo nisu probali – mada su sa Kumanom bili na dobrom tragu – i posebno što je postojala ozbiljna opasnost, čuješ nas mogućnost, da se vrati Dejvid Mojes.

Lutali su otkako je upravo Mojes otišao, menjali vlasništvo i trošili novac tako da su ga mogli baciti u reku Mersi i rezultati bi bili slični, pokušavali na silu da se proguraju u onaj klimavi izraz „velika šestorka“, i ništa im nije polazilo za rukom.

Sada dolazi najbolje što postoji na tržištu, dolazi tihi lider, kako je sebe nazvao u drugoj biografiji, čovek toliko pristojan i šarmantan da je uspeo da se suzdrži od izraza gađenja prošlog vikenda, kada su Dankan Ferguson i Fredi Ljungberg dirigovali verovatno najgorom utakmicom odigranom u Premijer ligi ove sezone.

Ančeloti je samo ćutao i gledao, nasmejao se nije čak ni kada su mu, u poluvremenu, prilazili znani i neznani da zatraže selfi, ali znajući njega i njegove ambicije, nije poželeo da pocepa sveže parafirani ugovor.

Ovo će, zapravo, biti jedan od najvećih izazova baš zbog trenerskog kreda Ančelotijevog: u Evertonovom timu ne vidi se nijedan lider (sem ako ne računamo Dankana Fergusona, koji je to bio i ovih nekoliko kola i onih nekoliko godina), taj sastav nema nikakav identitet, ne miriše mada često zasmrducka, igrači ne veruju ni u sebe ni u onog do sebe, ali ako su pametni, i oni će, kao Mojz Kin, najraširenijih mogućih ruku i najvećeg mogućeg osmeha dočekati novog trenera.

Sem Kina, kojem je ovo presudna šansa da dokaže svoju vrednost, Karleto će morati da iz stupora podigne golmana Džordana Pikforda, da urazumi i oslobodi Rišarlisona i sve nervoznijeg drugog Brazilca, Bernarda, da uveri Lukasa Dinja da može da bude svetska klasa, da razvije talente Toma Dejvisa, Kalvert-Luina, Holgejta.

Ali prethodno oni moraju da pomognu sami sebi, da bi došli makar na dvokorak od ljudi koji Italijana smatraju najboljim trenerom sveta, kao što su Zlatan Ibrahimović, Kristijano Ronaldo ili Džon Teri.

Možda su zato najviše u pravu oni koji govore da je sada na klubu da se prilagodi novim okolnostima, umesto da se novi trener navikava na njih. I što više svi budu ličili na Karla Ančelotija, to će im biti bolje.

Ni čvrsta ruka, ni urlanje, ni kazne (videli smo šta se desilo u Napoliju!), samo motivacija, razboritost i taktika, mnogo taktike; i rad shvaćen kao obaveza, ne kao kuluk.

Sigurno se plodovi tog rada neće videti već na ovaj Boksing dej – dan kada se Britanci zahvaljuju onima koji su u prethodnih 12 meseci bili vredni – na debiju protiv Barnlija, ali simbolika je sveprisutna: poslednja utakmica na klupi Čelsija bila mu je upravo na Gudisonu, mada ga poraz 0:1 u poslednjem kolu sezone 2010/11 nije koštao posla, jer su veze sa Romanom Abramovičem već bile pokidane.

Ali, ono što je sigurno je da će posle utakmice, kao što to uvek čini, u svojoj kancelariji, natenane, kako samo Italijani umeju, popiti čašu svog omiljenog vina.

Hoće li, mudar i pronicljiv kakav jeste, već ovog četvrtka po podne znati odgovor na ono pitanje s početka: može li da ide merlo sa karamelama?

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
(FOTO: Reuters)

 

Najnovije vesti


×