{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Tri koverte Brendana Rodžersa i druge priče o aroganciji

/ Izvor: mozzartsport
Komentari: 9
Kako je Irac zaslužio poštovanje na Ostrvu i koliko će ono trajati?
PRELAZZI: Tri koverte Brendana Rodžersa i druge priče o aroganciji

Pohvalni tekstovi o njemu pojavljuju se retko, malo i povrh svega nevoljno; poput neke zalutale komete.

Zli bi jezici rekli da ih njegova samoživost i narcisoidnost – pomenuli bi i ono kada je za 40. rođendan sebe častio privatnim trenerom, izbeljivanjem zuba i mršavljenjem dobrih dvadeset kilograma – urami iznad kamina ili, bolje, ogledala u kojem se ujutru brije, ali nije to, Brendan Rodžers najbolje zna da slava, kao i karma, ume da bude baš kučka.

Ni sa ne znam koliko sam tekstova napisao o njemu na ovom mestu, svakako mnogo više kada je otišao iz Liverpula nego kada je njime komandovao; ali to, verujte na reč, ne govori o krizi ideja i manjku podesnog materijala, već o komentatorovoj intimnoj potrebi da pre svega sebi pokuša da objasni nedokučivi fenomen ovog fudbalskog trenera.

Da li je samo lik koji je samo imao neviđenu sreću da na vrhuncu njegove potentnosti može, iz subote u subotu, da u špic svog tima stavi Luisa Suareza, a pre toga i dovoljno takta – posle će kapiten žaliti što ga je išta slušao? – da uz pomoć Stivena Džerarda ubedi Urugvajca da podari klubu još tu jednu sezonu, u kojoj se došlo na korak do raja, a njegovo je bilo samo da ćuti i navija?

Ili je vrstan taktičar i rečiti motivator koji samo nije imao podršku sila koje odlučuju o kadru i pojačanjima, inače bi u narednoj sezoni bio doneo nikad nedočekani pehar?

Može li istina uopšte biti negde između?

Danas ga ponovo slave kao (neshvaćenog) genija, Lesterovih 9:0 u Sautemptonu i izjednačavanje najubedljivijeg trijumfa u Premijer ligi bili su prst nevernih tomislava ubačen u crveno-belo telo otužnog domaćina, ali kada smo već kod Biblije, znao bi to neko čiji je otac bio katolik, Knjiga kaže i „blagoslovi ozgo s neba, blagoslovi ozdo iz bezdana“.

A deveto nebo i duboku provaliju, sve to je odavno video Brendan Rodžers, i predoseća dobro Severni Irac, uprkos svemu što o njegovom egu umeju znaju da napišu, da će ovi isti koji ga danas vozdižu biti prvi koji će razmazati pljuvačku po prašini.

Rodžers je jedna od figura, najviše zbog bagaža koji nosi sa Enfilda, koja deli javnost; mada bi objektivni posmatrač mogao da kaže da je sve posle Liverpula uradio kako treba, čak i ako je to izgledalo kao hodanje po debeloj liniji manjeg otpora.

Seltik je delovao kao mudro rešenje: ratosiljan pretnje po imenu Rendžers, Brendan Rodžers je mogao natenane da vida rane, da osvaja titulu već u martu i da priča o povratku nekadašnjeg evropskog prvaka u elitu.

To što od toga nije bilo ništa manjim je delom njegova krivica. Škotski fudbal, kao i ceo njihov sport, već dugo boluje od depresije, a teško je bilo očekivati da će i neko ko sam nosi psihološke ožiljke moći da na Parkhedu zasadi polje skupog mirisnog cveća.

Kritizeri bi nanovo primetili da je otišao baš onda kada je Rendžers rešio gro svojih problema i kada je Stiven Džerard došao u priliku da namiri neke prastare dugove; nije previše hajao ni za uvrede sa tribina (sećamo se da su ga navijači, koji su ga samo dan pre toga podržavali i prisvajali, kao jednog od svojih, prozvali da je “menjao večnost za prosečnost”), sa naramkom trofeja i novopronađenim samopouzdanjem – ako ga je ikada i nestajaloRodžers se obreo u Lesteru, najzad natrag u Premijer ligi.

Čak ni tada oni koji ga ne cene nisu bili zadovoljni izazovom koji je pred Rodžersom. Lako mu je u Lesteru, pričali su: sa tragičnim odlaskom gazde nestala je i specifična vrsta pritiska i potreba da se Lisice guraju među ekskluzivne brendove, a Lester je i pre Brendanovog spuštanja na jug bio brižljivo selektiran tim pretalentovanih mladih igrača koji ne mogu da nemaju dobru budućnost.

Plus Džejmi Vardi, kojem se i dalje igra fudbal u plavom dresu, a to je za imidž, stil i ubilački instinkt tima važnije od milionskih transfera...

Svima njima bi se moglo odgovoriti bez ijedne reči, samo s dva broja, 9 i 0 – ne može to svako, nije Lester to radio nikada – nikada nije ovako ni igrao, pod Ranijerijem imali su izražene kontranapade i još izraženije lukavstvo, danas drže i miluju loptu, kombinuju, pritiskaju, plešu, uživaju...

Biće, dakle, da Brendan Rodžers nešto radi dobro; biće da nije gore u Glazgovu samo kontemplirao i gubio dane dok su se njegovi Bojsi zatvorenih očiju obračunavali sa nejakom konkurencijom, već je u glavi, sada je stariji, sada je iskusniji, sada je mnogo manje nadobudan, premetao svoje greške iz perioda po kojem će mu, sve dok Lester ne uradi nešto još opipljivije od bombardovanja juga Engleske, i dalje suditi.

A grešaka je bilo i ponavljale su se: Rodžers je u tom zemanu izgledao kao čovek koji bi baš želeo da vam se dopadne, a znamo kako prolaze oni koji se napadno umiljavaju javnosti. Novinare je čašćavao mudrim citatima, strance očaravao poznavanjem jezika, igrače nazivao svojim sinovima, a sebi davao natprirodne sposobnosti, poput one da on, baš takav, može da pripitomi Marija Balotelija, baš onakvog.

Ispod površine, pak, bubnjao je potmuli vulkan. Svlačionica je bila šokirana kada je, poput kibicera nadomak štajge, na jednom od prvih sastanaka izveo bleferski trik sa tri koverte („Držim u ruci koverte u kojima su imena tri igrača koji će nas sve izneveriti ove sezone. Nemojte da budete među njima...”), a njegov znam-ja-najbolje stav, oličen u pismu koje je i pre angažovanja poslao gazdama Liverpula, brzo je počeo da iritira seniore iz ekipe.

Problem je, na kraju i na početku, bio taj što mu se nije verovalo dovoljno, a što Rodžers to nije želeo da prizna. Kada su mu umesto Benzeme, Kavanija i Falkaa, koje je označio kao prva tri pika, doveli Balotelija, pravio se da je to bila njegova želja, kada je notorni transfer-komitet odlučio da su Alberto Moreno i Mamadu Saho dovoljno dobri igrači za Liverpul, Rodžers je klimao glavom za konferencijskim stolom, ne želeći da ugrozi svoj odnos sa glavonjama ni svoj ugovor.

A onda je rekao i za Džoa Alena da je „velški Ćavi“...

Tu je lična odgovornost Rodžersa, ostalo ide na dušu astenije kluba u prvim godinama Fenvej sports grupe.

Sada je, evo, sve to iza njega, sada je ponovo poštovan, i biće makar još neko vreme, dok Lesteru bude išlo dobro, dok se ne slegne onih istorijskih 9:0.

Posle toga, a stvari se neminovno okreću kao lopta, opet će biti mnogo više tekstova koji će govoriti o tome da je imao sreće, da igra na sigurno, da je arogantan.

Ali arogantnima, uostalom, zna i to dobro Brendan Rodžers, nazivaju se samo oni koji nemaju uspeha.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Pogledajte novu epizodu serije Ekipizza...

FOTO: Reuters

Najnovije vesti


×