{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Kad smo bili mali, pa kada bismo nešto zagubili, roditelji su nam obično govorili "naći ćeš ga tamo gde se najmanje nadaš". Ni takav majčinski savet ne bi pomogao navijačima Vest Hema, verovatno – neka se ne ljute ostali – najvoljenijem, ako ne i, u gradskim granicama, najpopularnijem londonskom klubu
PRELAZZI: Tri Dejvida i sreća koja se baš dobro krije

Nije neka velika muzikološka studija, samo utisak (ne)pažljivog slušaoca, da većina nacija ima himnu baš onakvu kakvu zaslužuje, baš onakvu kakva im pristaje.

Italijanska "Braća", ona Mamelijeva, raspevana su i razigrana toliko da skoro mirišu na more i espreso; kad slušate nemačku, malo se smrznete od onog "Uber Alles", ruska se himna, otkako je Putin vratio sovjetsku verziju, obruši na vas grandiozno, tutnjajući kao roj T-28, brazilske i argentinske melodije su kao njihov fudbal, kao njihovi pokreti...

Nešto slično se može reći i za klupske himne, što zvanične, što one koje su navijači sami prihvatili i promovisali.

Ona možda i najpoznatija baš pristaje Liverpulu: biće mračnih dana, biće oluje, ah, nekada traju godinicu-dve, nekada pune tri decenije, ali na kraju bude zlatno nebo, ko ga dočeka... Mančester Junajted peva o onima koji nikada neće umreti, iako je na trenutak, na zlokobnom minhenskom aerodromu, izgledalo da je svršeno sa snovima; Evertonovi "Z-Cars" su pompezni i staromodni, taman kao klub koji nijedan uspeh nije imao u ovom veku; čak i Šefild Venzdej, recimo, peva o "silver liningu", odnosno "dobro da nije neko veće zlo", kao da hoće da kažu, okej, Šefild Junajted je možda u Premijer ligi, ali makar nisu u Ligi šampiona...

Dejvid Saliven sa suprugom

Ali niko ne pogađa, čini se, ko prstom u pekmez, ili čekićem u stajni palac, kao Vest Hem i njegovi balončići.

Kad smo bili mali, pa kada bismo nešto zagubili, roditelji su nam obično govorili "naći ćeš ga tamo gde se najmanje nadaš".

Ni takav majčinski savet ne bi pomogao navijačima Vest Hema, verovatno – neka se ne ljute ostali – najvoljenijem, ako ne i, u gradskim granicama, najpopularnijem londonskom klubu.

U pesmi "Forever Blowing Bubbles", koja se već decenijama čuje uoči svakog meča na Apton parku i sada na eks-Olimpijskom stadionu, jadnik traži sreću koja mu se uspešno krije. Zavirio je svuda i nije uspeo da je napipa; ostaje mu samo da duva balone koji, kao i njegovi snovi, odlaze u vazduh pre nego što se zanavek rasprsnu.

Ima do baksuzluka, ne kažemo, mora biti i do neke davne kletve, pa da klub koji ima takvu armiju posvećenih navijača, takva imena u svom, ahem, portfoliju, takvu slavnu prošlost, takvu fudbalsku akademiju da bi se njihov "Best of" mogao lako suprotstaviti i Brazilcima, a kamoli svima ostalima na Ostrvu, da takav klub ima nula titula i svega tri FA kupa.

Ali za mnogo toga, posebno u poslednjoj deceniji, posebno otkako ih vode gospoda Dejvid Saliven i Dejvid Gold, za mnogo toga su sami krivi.

Da novi stadion, ma koliko finansijski isplativ, ne mora da predstavlja pozitivan impetus na terenu, pokazuje i primer Arsenala, ali Vest Hemove su muke mnogo vidljivije. Olimpijsko bunjište je impozantno, ali nije "fudbalsko" u onom najčistijem, najengleskijem smislu te reči, i koliko god se trudili ovi što iz pabova u Grin stritu pevaju o balončićima, pelcer sa drevnog Bolejn graunda nije uspeo da se primi u rasadu, i ne izgleda da će se to uskoro desiti.

No, to nije ni uzrok ni posledica problema: bilo je i mnogo bučnijih i negostoljubivijih stadiona pa ništa, bilo je i tma osvojenih pehara u kamernoj atmosferi, pa šta...

Drugačije izgleda ova krastava rana iz koje malo–pomalo poteče crveno-plava krv: skoro da nema predsezone u kojoj Vest Hem ne potroši mnogo novca, ne dovede renomirana pojačanja (setimo se još zamešateljstva sa Tevezom i Maskeranom!) i ne najavi izlazak u Evropu, a onda se (u boljem slučaju) bori za opstanak ili (u gorem) ispadne u Čempionšip.

Onih nekoliko uzleta – poslednji beše sa Slavenom Bilićem, koji ih je sa Vest Bromom izbacio i iz FA kupa proteklog vikenda – samo su aberacija, odstupanje od depresije na koju su već odavno navikli.

Kao kad košarkaši u "Space Jam" ostanu bez talenta, tako i većina igrača, od Manuela Lancinija do Felipea Andersona, koji stignu u istočni London praćeni velikim nadama i još većim platnim nalozima, počnu da zakazuju i da se utapaju u sivilo; oni retki koji zapale strpljive poklonikeDimitri Paje je bio potonji – pobegnu prvom prilikom.

Saliven i Dejvid Mojes

I nigde se to lutanje, to odsustvo plana, taj nesklad proklamovanih i pokazanih ambicija ne vidi kao sa ponovnim dovođenjem Dejvida Mojesa na kormilo tima. Da sa Pelegrinijem nije išlo – nije, ali ne može se u isto vreme pričati kako vam je ideja da Vest Hem postane trofejni klub i da se priključi onome što je mogla da postane "velika šestorka", a onda Mojesu, kojeg niko, uključujući i "njegov" Everton, nije želeo da uzme još od poslednjeg mandata u Londonu, uručiti ugovor na minimum 18 meseci.

Everton je izbegao taj metak, i ma kako da se završi odiseja Karla Ančelotija a tek na Gudisonu nikakve garancije ne postoje – poslata je poruka da se traži, želi i očekuje više. Vest Hem je iskazao mentalitet malog kluba, uplašenog od ambisa druge lige koji bi ih dodatno unazadio, ako je to uopšte više moguće.

Mojes, da ne ponavljamo mantru o njemu, jeste čovek koji ima određene kvalitete, ali ne biste mu baš dali da vam pravi desetogodišnji plan razvoja (zar ne, Fergi?); on je više hauzmajstor koji će, u okviru svojih sposobnosti, pokušati da se postara da stanovi ne poplave i da se kuća ne sruši, dok ne dođe neki bolji građevinski i fudbalski preduzimač.

LIVERPUL OSVAJA PREMIJER LIGU BEZ PORAZA U SEZONI - 3,50!

Ništa mu ne bi bilo milije nego da uzme meru Liverpulu u zaostaloj utakmici koja može da podigne njegov klub ili da ga nepovratno usidri u nemirne vode borbe za opstanak. Ali čini se da ni to maleno čudo – da baš Vest Hem nanese prvi poraz Liverpulu – ne bi trajalo duže od nekoliko dana, tek toliko da se Škot malo podiči i podigne sebi uzdrmani ego.

Teško je zamisliti da bi to mogao da bude trenutak u kojem će se Vest Hemova sezona okrenuti naglavačke, mada će oni koji večeras budu napunili stadion i iz želuca pevali onu o potrazi za srećom priželjkivati baš takav dramaturški veleobrt, sve vreme maštajući o promenama po vertikali. Jer riba, znaju to oni jako dobro, smrdi od glave.

Bivši pornograf Dejvid Saliven i njegov ortak i imenjak Gold razlika je i što je prvi Velšanin, a drugi stvarno veliki navijač Vest Hema, čiji je otac čak bio u različitim starosnim kategorijama kluba, pre nego što je ipak shvatio da je zov kriminala ugodniji – poznatiji u krugovima okorelih navijača Vest Hema kao "dildo braća", doživeli su još jedan udarac sa krahom "Projekta Pelegrini".

Imenjaci i ortaci Saliven i Gold

Na trenutke je početkom sezone zaličilo da bi Vest Hem mogao da bude komotan u gornjem delu tabele, ali ništa, pa ni pobeda na Stamford Bridžu, nije opravdalo skoro dvesta miliona funti koliko je obezbeđeno Pelegriniju (i njegovom saradniku, sada već bivšem sportskom direktoru Mariju Husiljosu) za pojačanja otkako je onomad zamenio Mojesa, da ne pominjemo što je sa osam miliona funti godišnje bio i najplaćeniji menadžer u istoriji kluba.

Pred klubom je novi list, a lapis u rukama imaju tri Dejvida; pred timom je devet utamica u naredna dva meseca, a u rasporedu dva puta Liverpul, pa još i Siti, Arsenal, Vulvsi, Totenhem i Čelsi.

Valjalo bi, počev od večeras, da se onima koji duvaju balone ponudi makar malo nade da je opstanak moguć; a možda i da nekada, barem nekada, evo, ne mora ni narednog leta, nego, eto, kad se već sudbina seti, ona divna pesma o snovima koji se rasprsnu na pedalj do neba ne bude toliko istinita.

Pa da neko ko je manje pratio lomove na istoku Londona pomisli kako mnogi klubovi, kao i mnogi narodi, imaju himne kakve zaslužuju – sem, eto, Vest Hema, koji je mnogo srećniji od slatko-kiselih stihova na početku svakog meča.

Piše: Marko PRELEVIĆurednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×