{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Slažemo se, brate, okej, crveni za Bufona... Samo, ako je tako, onda je red da podelimo još neke
PRELAZZI: Te noći kad je svet pocrveneo
Đanluiđi Bufon

Neka bude da nema nikakvog rezona što se među stotinu arbitara delegiranih za naredno Svetsko prvenstvo, a tamo stižu i povremeni turisti sa Fidžija ili Tonge, ne nalazi nijedan Englez.

Neka bude da je Majkl Oliver, za koga će već neko kazati da ima kantu za smeće umesto srca, s pravom dosudio penal u 93. minutu, koji će Kristijano Ronaldo konvertovati u poraz Reala, poraz s ukusom velikog trijumfa.

Pa neka bude da je opravdan bio crveni karton za Đanluiđija Bufona, na njegovom poslednjem meču u Ligi šampiona.

Nije onda ni važno što nam je Oliver bezočno ukrao taj finalni saspens, epsku scenu kada bi se oči u oči pogledali Kristijano Ronaldo i Điđi.

Nije važno ni što neki od nas misle da Portugalac ne bi bio toliko samouveren kao pred nezagrejanim i nimalo impozantnim Ščensnijem, i da bi možda Bufon skinuo penal ili bi se već desilo neko čudo da ga Kristijano omaši.

Nećemo uopšte ni da potenciramo da je ovakav meč morao – stvarno morao! – da se reši sportski, a pre svega ljudski: još 30 minuta, pa da vidimo gde smo.

Nećemo ni da razmišljamo kako bi bilo kul da je Điđi pred Zidanom malo imitirao Zidana, pa grešnog Olivera glavom pošašoljio po grudima.

Ma ni reći da bi to bilo zasluženo, ne samo zato što se čovek zove Majkl Oliver i nije ni među boljim engleskim sudijama – ako tamo uopšte može da se pravi pozitivna gradacija – nego zato što je epitom tih arogantnih besprizornika što su sebi dali za pravo da odlučuju o životu i smrti i malih i velikih, sprdajući se sa dušom nas najmanjih.

Neka bude, dakle, taj crveni karton.

I neka bude da je zaslužen.

Neka se pojavi neko racionalan, nema veze za koga navija – a nisu li racionalni ljudi u većini slučajeva takvi bledoliki bednici? – i neka trtlja nešto o pravilima igre i o nasrtaju na arbitra i o doslednoj primeni kriterijuma i sve tako neke velike reči što ništa ne znače, što ništa ne osećaju.

Slažemo se, brate, okej, crveni za Bufona.

Samo, ako je tako, onda je red da podelimo još neke.

Crveni karton za svakog klinca koji je bio nateran da stane između stativa napravljenih od jakni ili preteških školskih torbi, jer je punačak ili baš ne ume s loptom.

Crveni karton i za njegovu suštu suprotnost, svakog malog manijaka koji baš voli da brani i da se bacaka i koji na času fizičkog drekne “Ja sam na golu!”, čisto da nekome drugome ne padne na pamet da primi loptu u nos i nasmeje se kada poteče krv.

Crveni karton za svakog dečaka (i devojčicu!) koji neće dres Ronalda, ni dres Rivalda, ni dres Ronaldinja, ni dres Mesija, ali hoće golmansku majicu kratkih rukava, i da lepo piše Bufon pozadi.

Crveni karton za svakoga kome jedna utakmica može da slomi srce i crveni karton svima onima koji zbog jedne utakmice s osmehom legnu u krevet i celo im proleće bude lepše, a o letu da ne pričamo.

Crveni karton svakoj protivničkoj publici koja zna i razume, pa pozdravlja velikog protivnika, i to je možda prvi put da on ne čuje aplauze i ne haje za njih. Oprostiće mu, oprostiće im.

Crveni karton svakom prijatelju fudbala, a nisu to, ne zaboravimo, samo oni koji plešu po terenu, nego i divovi što igraju na tankoj žici između heroja i luzera, i često samo nokat, ma milimetar, odlučuje šta će biti i po čemu će ih pamtiti.

Oni, zar nam nije jasno, imaju još veći žar u očima kad god vide loptu, utoliko više što je njima ona i zakleti neprijatelj i neverna ljubavnica i najpažljivija devojka na svetu. Kakav je to odnos, možemo li da pojmimo mi smrtnici?

sa Kjelinijem u tandemu

Crveni karton Jašinu, Benksu, Zofu, Kanu, Čilavertu, Didi, Igiti, Planički, Kamposu, Paljuki, Kasiljasu, Šmajhelu, Majeru.

Crveni karton Eduardu Galeanu, što je rekao da su golmani u stvari crni gavrani, i Peteru Esterhaziju, što ih nije branio, i Ljosi što ih jeste branio, i Kamiju, što je bio golman, jer samo bi golman mogao da napiše i “Stranca” i “Kugu”.

(A još je Galeano imao i ono da je fudbalski sudija pompezni dželat, gnusni tiranin koji zavodi svoju diktaturu. Samo što nama “kanta za smeće umesto srca” zvuči bolje.)

Crveni karton za lojalnost, davno zaboravljenu, skroz nepotrebnu, izanđalu osobinu u 21. veku; crveni karton svakome ko pomisli da ima nešto više od novca i od trofeja pa, štatijaznam, odluči da, iako je svetski prvak, ostane u svom klubu i kada ovaj bude proteran u niži rang takmičenja, znajući da će proći nekoliko godina pre nego što ponovo postane konkurentan.

Crveni karton svakom svetskom prvaku, kad smo već kod toga, šta imaju oni tu da se šire i da traže respekt, kao da to ne može da bude svako.

Crveni karton svakome ko ne zaboravlja odakle je došao, bilo da se grad zove Karara ili Beograd ili drugačije; bilo da se klub zove Parma, ili Partizan ili Crvena zvezda ili drugačije.

Crveni karton svakom čoveku sa velikim Č. Ne prave takve više, a?

Crveni karton svakom kapitenu sa velikim K. Onom koji inspiriše, onom koji priča, onom koji je ortak kad treba da bude i šef kad mora da bude.

Crveni karton, u devedesetom minutu, na utakmici na kojoj je briljirao, zaboravićemo nekoga, ali hajde: Totiju, Džerardu, Pujolu, Bekenbaueru, Roju Kinu, Paolu Maldiniju i Franku Bareziju, Raulu, Krojfu, Emlinu Hjuzu, Havijeru Zanetiju.

Ionako nam kapiteni više nisu važni, ionako se njihova više ne poštuje, ionako su ugledniji građani postali ti neki majkli oliveri.

Crveni karton Ronaldinju i Ibrahimoviću što su lupetali da im je Bufon najteži protivnik na terenu, i Nejmaru što je uzimao Juve na PES-u samo da bi malo bio Điđi.

Crveni karton svakome ko je toliko veliki da nadilazi klub (koji neko može da mrzi) ili naciju (koja nekoga može da nervira), pa ga najviše cene najveći rivali. I ne što ga cene, nego bi hteli malo da budu on.

Crveni karton svakome ko napuni četrdeset, a ima osmeh dečaka, entuzijazam klinca na prvom treningu, volju surovog profesionalca, reflekse prevejanog uličnog mačka. Dok neki od nas jedva preživljavaju i ponedeljak...

Crveni karton svakome ko nije osvojio Ligu šampiona, a trebalo je.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images

Najnovije vesti


×