{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Našao se u pogrešnom trenutku na pravom mestu, ili u pravom trenutku na pogrešnom mestu – svejedno, nešto je sigurno bilo pogrešno
PRELAZZI: Svi smo mi ponekad Čupo
Erik Maksim Čupo Moting

Izdrži, brate Čupo. Ne daj se pasjim sinovima, proći će i ovo...

Dobro, neće proći, ne možemo baš toliko da lažemo.

Ostaće uvek tvoje ime na onim klipovima "najveći promašaj svih vremena", zakucano na broju jedan.

I kad neko fula sa metra, i sa pola metra, i sa 30 centimetara, i kad ceo stadion krene da se smeje grohotom, kao jedan glumac na jednom mitingu, Bože sakloni, taj neko će imati olakšavajuću okolnost.

"Možda si promašio", reći će mu, "ali makar nisi promašio kao onda jednom Žan-Erik Maksim Čupo-Moting".

Ali izdrži, ipak, brate Čupo, za sve nas.

Jer neka prvi baci kamen onaj ko nije bio Čupo makar jednom u životu. Ko nije imao takav promašaj, ko nije imao blam kojeg se i dalje seća, koji ne prolazi, kojem je sudbina sve dala na tacni, a on je trebalo samo da namigne i pokloni se, i uspeo je nekako, neobjašnjivo, sve da pokarambasi.

Ima i neke kosmičke pravde što je sopstvenik najčudnijeg promašaja u istoriji fudbala (tm) bio i vinovnik najbizarnijeg transfera prošlog leta.

I taj slučaj govori koliko je sve neverovatno, kako sve tako brzo može da se promeni. Jednog dana si u depresiji, Svetsko prvenstvo gledaš na televiziji jer se tvoja nacija, nekada suvereni afrički vladar Kamerun, nije ni plasirala, a o klubu ne želiš ni da razmišljaš.

Proricali su mu velike stvari, bio je vedeta mladih naraštaja nemačke reprezentacije iz generacije čiji će delovi postati prvaci planete, on je ipak otišao srcem, očeva krv tražila je – i dobila je – ausvajz mame Nemice.

Rođen u Hamburgu, maštao je da zaigra za negdašnjeg evropskog prvaka. U doba kada je Žan-Erik stasavao niko nije ni mogao da pomisli da će poslednji preživeli dinosaurus Bundeslige završiti u nižem rangu. I bio je, onako krakat, dovoljno dobar da ga lansiraju u prvi tim, posle je preko Majnca, kad je postalo očigledno da nije prva klasa, završio u Šalkeu, pa je otišao u Englesku...

Leta 2018. Žan-Erik ne želi da razmišlja o novom klubu, iako je to sve o čemu treba da razmišlja.

U Stouk Siti, koji je poželeo da bude neki drugi klub, a ne onaj sa kišovite i vetrovite Britanije, pa je i završio kao svaki drugi klub koji izda svoje korene, uselila se depresija, oprostili su se od Premijer lige i ovaj globtroter mogao je, u najboljem slučaju, da se nada da ga u Čempionšipu neće baš mnogo tući, posebno kada igra u špicu.

U stvari ga čitavog avgusta nisu tukli nimalo, jer Čupo-Moting (njegovo se prezime tako izgovara u rodnoj Nemačkoj, na francuskom bi zvučalo drugačije) nije ni oblačio dres. Stouk je verovatno želeo da ga utopi i skine ga sa platnog spiska, išao bi i on, ali ko bi ga hteo? Nije više u cvetu mladosti, nije baš ni onoliko brz i snažan kakav je nekad bio...

Tada je stigao poziv koji je šokirao Evropu i omogućio, ispostaviće se, sled događaja okončan na petnaestak centimetara od one srećnije strane gol-linije, jednog ranog aprila u Parizu.

Broj je bio poznat, jezik je bio njegov maternji: Tomas Tuhel, čovek koji je predsedavao ovosezonskom francuskom simultankom u Heksagonu (i krahom u Evropi, prvobitnom i najvećem plenu koji je gazdama ponovo izmakao), i koji mu je bio učitelj i mecena još u Majncu, setio se svog nekadašnjeg pulena.

Okej, morali smo da se uštinemo svi. Pari Sen Žermen, možda najbogatiji klub na svetu, koji bi mogao da privuče bukvalno svakog igrača – a to neretko i čini – dovodi tipa iz Stouka, i to Stouka koji je ispao, a ne onog Stouka koji je nekad igrao Evropu; plus je taj tip napadač koji je svega dva puta u karijeri dao više od deset golova u sezoni.

Verovatno je Tuhel želeo da ima “nekog svog” u svlačionici koja vrvi od egoizma više nego garderober Kristijana Ronalda; druga opcija je da gazde nisu baš toliko široke ruke, i ako imaš Kavanija, Mbapea i Nejmara nećemo ti, bato, dati kintu da uzmeš četvrtog špica po volji, nego se snađi. (Ispadanje od Junajteda pokazalo je i da “po dubini” taj PSŽ nije toliko snažan, posebno uz povređene i uvređene, i možda je povinovanje pravilima finansijskog fer-pleja ipak imalo udela. Obaška što nisu navikli da igraju velike utakmice, pošto je Liga 1 kao matorci na dečjem igralištu...)

Čupo nije razočarao, sve do ovog aprila. Doveden je da bude zamena i to je i bio, mada nije ni izneverio svoju (mršavu) statistiku.

A onda je Čupo postao simbol svih nas. Kao film toliko loš da postaje genijalan, kao oni snimci povreda koje znate da ne biste trebali da gledate, ali ne možete da odolite, taj trenutak u nedelju uveče, kad se pošten narod sprema za radnu nedelju, taj trenutak u kojem on spasava siguran pogodak Kristofera Nkunkua... Čudesan, vanvremenski, na uvrnut način.

Našao se u pogrešnom trenutku na pravom mestu, ili u pravom trenutku na pogrešnom mestu – svejedno, nešto je sigurno bilo pogrešno.

Sem ako je baš to hteo, što je bila teorija zavere koja se morala pojaviti?

A ako je zgrešio jer je bio alav, jer je hteo da ukrade pogodak, onda je utoliko više čovek, onda nam ga je utoliko više žao.

Čupo se prvo izvinjavao, pa je lupao nešto o ofsajdu što ni njemu nije bilo jasno, pa ga je i mladi Kilijan, koji deluje zrelije od svakog svog vršnjaka i onih duplo starijih, uzeo u odbranu, a na kraju je bio skroz iskren.

Osvrnuo se i na hejtere, poručivši im da će, valjda, naći mir i sreću u svom životu, pošto je očigledno nemaju; žacnuo i medije koji su ovo dočekali sladostrasno, kao i uvek kada neko zglajzne na najvećoj sceni.

To ga je učinilo više čovekom, to nam ga je još više omililo.

Ne samo zato što generalno treba biti uz autsajdere, i pružiti ruku čoveku kad mu je najteže.

Žan-Erik Maksim Čupo-Moting, momak čija dva minusa u prezimenu nisu prečesto davala plus, nije veliki igrač, nije ni dobar igrač, nije igrač koji će se u istoriju fudbala upisati bilo čim drugim sem nerealnim, nenormalnim promašajem. No svako od nas je makar jednom u životu ispao Čupo, i to što za takvu stvar nismo bili plaćeni, nego smo se izglupirali i izblamirali za sopstvene pare, to čini nas još blesavijim, a miljenika Tomasa Tuhela uspešnijim.

I zato izdrži, Čupo, i daj ga u nedelju u Lilu, u direktnom duelu sa prvim pratiocem (mada to i nije neka pratnja) tvog kluba, i neka baš tvoj gol bude gol za titulu.

Bila bi to i mala pobeda, posle svega, za nas kojima je sudbina, a sigurno jeste makar jednom, sve dala na tacni, i trebalo je samo da namignemo i poklonimo se, a uspeli smo nekako, neobjašnjivo, sve da pokarambasimo.

FRANCUSKA 1 - 32. kolo

Petak

Dižon -  Amijen 0:0

Nant – Lion 2:1 (1:1)
/Kulibali 11, Limbombe  – Terije 41/

Subota

Marselj - Nim 2:1 (0:0)
/Žermen 72, Luiz Gustavo 73 - Savanije 82. penal/ 

Kaen - Anže 0:1 (0:0)
/Ren-Adelaid 61/

Monako - Rems 0:0

Strazbur - Gengan 3:3 (1:1)
/Ažork 39, 73, Prcić 69 - Tiram 37, Do 63, Sorbon 87/

Nedelja
15.00:  (1,85) Monpelje  (3,40)  Tuluz (4,60)
15.00: (1,90) Ren (3,40) Nica (4,30) 
17.00:  (1,70) Sent Etjen  (3,60)  Bordo (5,30) 
21.00:  (4,40) Lil  (3,70)  PSŽ (1,80) 

***Kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×