{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Sunderland 'Til I Die – Ne serija koju smo želeli, ali serija koja nam je bila potrebna

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 5
Ovo je, mnogo više od one umivenosti Mančester sitija, ovo je slika današnjeg fudbala, njegovih zvezda i njihove otuđenosti, ali i onih koji od fudbala žive a da ih nikada neće obasjati svetla neke velike pozornice
PRELAZZI: Sunderland 'Til I Die – Ne serija koju smo želeli, ali serija koja nam je bila potrebna
Stadion svetlosti

Koliko smo samo maštali o ovakvim danima? Da sediš kući i imaš dovoljno vremena – ma šta dovoljno! – da uključiš neku dobru seriju i utoneš u neku drugu realnost, bez upliva sadašnjice?

A onda se desi, i to nekako nije to. Shvatiš da je sve to što je vredno, sve ono za šta nisi imao kad, zapravo korisno i neophodno samo kao dodatak životu, a ne kada se na njega svede.

Otkako je ovo zlo krenulo, otkako smo se spakovali u svoje kvadrate i počeli kao slepi miševi da osećamo prostor u kojem živimo (realno, da li ste se udarili o ćošak stola, kao što ste nekada umeli?), pokušavao sam da gledam filmove i serije, da halapljivo gutam knjige, i ništa od toga – sem ponekog dobrog teksta – nije baš “palilo”.

Tada je došao Sanderlend.

Druga sezona dogodovština najpoznatijeg propalog engleskog kluba (može i najpropalijeg poznatog) pojavila se na Netfliksu prvog aprilskog dana i postala odličan vizuelni saundtrek za ovo što se događa.

Sportski filmovi – a na mnoge vas je nedavno podsetio i MOZZART Sport – jedan su od onih žanrova koji, možda kao horori ili naučna fantastika, moraju da budu mnogo dobri da bi bili dobri, ako me razumete. Tako i kada su loši, onda su baš loši...

Dokumentarni serijal “Sunderland 'Til I Die” je baš dobar, mada ne poštuje nijedan postulat ni sportskih filmova ni rijalitija.

Kod prvih, važno je imati priču o iskupljenju, poželjno i hepiend, a najpre junaka koji će proći kroz sve teškoće, ali će publika za njega navijati. Na kraju dolazi to veliko finale, naša banda koja se dotad nije previše mirisala napokon se ujedinjuje oko zajedničkog cilja, pada gol u 90. minutu, postaju heroji čitavog grada, diže im se spomenik, svi se grle, dvoje su se u daljini, bogme, baš onako i dohvatili od sreće...

Kod drugih, ako zanemarimo one koji se svode na psovke i seks, publika će se jednako vezati za autsajdera, za onoga kojeg najviše ogovaraju, dobro, možda i za nekog ko je baš lep i zgodan, i navijati za njega, gurati ga SMS-ovima sve do konačne pobede i promene u njegovom životu.

U Sanderlendu, što ćemo saznati i tokom druge bolne sezone (prva je pratila klub koji je ispao iz Čempionšipa i ima nameru da se ekspresno vrati u Premijer ligu; druga počinje u leto 2018, kada se crveno-beli velikan strmeknuo još stepenicu niže, a dobio je i novog gazdu i novog menadžera), nema baš previše pozitivnih likova.

Nije to ni novi predsednik (Stjuart Donald), ni njegov prvi posilni (odurni Čarli Metven) što misli da je glavni problem u tome kakva muzika dočekuje igrače kada izlaze na teren, nije to ni Džoš Madža, dete kluba koje pod pritiskom svog agenta na pola sezone odbija novi ugovor i odlazi u Bordo; to su isključivo navijači, mladi, matori, strastveni, razočarani, svi oni koji žive za ovaj klub, ali hajte, molim vas, kada ste čuli da je pučanstvo ikad iko uzimao za ozbiljno?

Netfliksova serija je dobra “televizija” iako joj znate početak, razradu i kraj: Sanderlend je dočekao početak prve sezone u Ligi jedan u totalnom rasulu, sa milionskim ugovorima preteklim još iz Premijer lige (Fabio Borini, Džon O'Šej, Džeremajn Lens, Vabi Kazri, Džek Rodvel) koji su stezali finansijsku omču oko vrata uplašene crne mace i sa svešću da je, za klub takve istorije, a pre svega takvog stadiona i takve fudbalske kulture, svaki mesec, a kamoli godina provedena u trećem rangu takmičenja, jedan veliki korak bliže smrtnoj presudi.

Krenulo im je dobro, talentovani menadžer Džek Ros (dobitnik nagrade za najboljeg trenera Škotske sezonu ranije, kada je predvodio Sent Miren) izgledao je kao sasvim dobra akvizicija, pojačanja su se uklopila čak i ako to nisu bila neka imena, a uoči Nove godine na jednoj utakmici u prvenstvu na Stadion svetlosti došlo je skoro 50.000 ljudi, što je engleski rekord, makar u ovom stoleću.

Potom se sve raspalo, Džoš Madža je otperjao iz grada, uprava je stavila sve što je imala na čuvenog Vila Griga, ali on ne bejaše toliko “on fire” i Sanderlend je skliznuo u plej-of. Tamo će ih, na Vembliju, pogotkom duboko u sudijskoj nadoknadi, savladati Čarlton.

Toliko o hepiendovima i pogocima u devedesetom minutu...

Navijači Sanderlenda pred megdan s Čarltonom

Zna se – a to ćemo, držimo fige, valjda gledati u trećoj sezoni – i da im do ovog prekida nije išlo dobro, i da se trenutno, koliko god to trenutno da traje, nalaze čak i ispod crte za plej-of, što je radnim mestom morao platiti Džek Ros, i što glasnim pozivima navijača da proda klub sada plaća Stjuart Donald.

Sanderlend je dobra opomena za mnoge koji misle da su veći nego što jesu; jer to što imate šest titula prvaka zemlje, to je kul, samo što je poslednja bila 1936...

No vratimo se seriji: verovatno su u Netfliksu poželeli da udare kontru Amazonu koji to tako sjajno radi i sa američkim fudbalom (od Filadelfije do Karoline) i sa sokerom (onaj gledljivi, ali suštinski grozni Mančester siti, te Lids i Dortmund). A Sanderlend je zvučao baš filmski.

Veliki grad zaljubljen u svoj klub, ljudi koji doslovno idu u crkvu da se mole za pobedu, radnička klasa, pregažena modernom ekonomijom, što ipak odvaja od usta da bi napabirčila za sezonsku kartu, veliki stadion i akademija iznad koje mogu da se opruže dronovi.

Nije odmoglo ni što su producenti serije veliki navijači Sanderlenda...

Ali prokleta stvarnost je htela drugačije: umesto priče o povratku u Premijer ligu i spektakularnih snimaka, dobili su mračnu studiju o ribarima ljudskih i fudbalskih duša, o gramzivosti, nesnađenosti i podlosti.

Pa dobro, idemo opet, nova sezona na travi i na kameri, posle kiše granuće sunce i neće se navijači najvećeg rivala Njukasla baš toliko radovati, bar time tešiti, al' hoćeš, opet se umeša realnost, neke drame ne možeš da napišeš, dovoljno je samo da uključiš kameru.

To je ono što su producenti “Sunderland 'Til I Die” i uradili, i zbog toga je ovaj serijal toliko dragocen i toliko prikladan trenutku u kojem se nalazimo i koji proživljavamo više nego što ga živimo.

Istina je da smo ovu muku sami sebi natovarili za vrat, baš kao što je to učinio Sanderlend; istina je i da će morati da bude mnogo gore da bi nekada, možda, bilo bolje, i tome nas uči Sanderlend; najgore je kada se u jeku krize osloniš na ljude koji ne znaju, ili one koji em što ne znaju, em što misle da znaju, em hoće da se okoriste, i to nam slika Sanderlend.

Ovo je, mnogo više od one umivenosti Mančester sitija, ovo je slika današnjeg fudbala, njegovih zvezda i njihove otuđenosti, ali i onih koji od fudbala žive a da ih nikada neće obasjati svetla neke velike pozornice.

Ne uspeti, a onda probati ponovo, a onda se olupati još gore, pa šta; a kad te sve sludi, možda na kraju samo sedeti kod kuće, poražen, i gledati u jednu tačku, nadajući se da će da prođe pre nego kasnije.

A pre toga, dok još imamo vremena, obavezno odgledati kako to radi Sanderlend.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×