{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Prokužen je kao slaba tačka, njegova mentalna stabilnost i psihičke karakteristike gotovo da su predmet stručnih rasprava, o golovima, snazi, tehnici, sposobnosti da se nađe na pravom mestu, praktično se više i ne govori...
PRELAZZI: Soy Alfredo

Znamo da dobar fudbal odavno ne stanuje u Škotskoj, i pitanje je kada će – vredni sin Endi Robertson nije dovoljan da izvadi naciju iz stupora, što se lepo videlo na otužnom početku kvalifikacija za naredno Evropsko prvenstvo – ali ne desi im se, skoro nikad, ni da neki dobar fudbaler, onaj koji bi mogao zaličiti na zvezdu, zabasa preko Hadrijanovog zida.

Tužno je to, mnogo, za ligu koju su nekada svojim prisustvom čašćavali Klaudio Kaniđa, Henrik Larson, Lubo Moravčik, Đovani van Bronkhorst, Lorenco Amoruzo, Šunsuke Nakamura; da i ne govorimo o svim Englezima, posebno o njihovoj invaziji za vreme evropskih sankcija u odjecima Hejsela.

Mimo tog prvog ešalona, bilo je i onih kultnih heroja, što su svojim ponašanjem ili znanjem ostavili pečat u zemlji koja je barabar kolevka fudbala sa Engleskom – ili za stepenik više, jer su Škoti bili prvi učitelji – a koji su, iz ovih ili onih razloga, gurnuti u zapećak.

Takav je, recimo, bio legendarni Marko Negri, sa više golova nego utakmica u dresu Rendžersa; pa Rasel Latapi, majstor sa Trinidada koji će u Hibernijanu izgledati kao najbolji igrač na svetu, a u plavom na Ajbroksu već kao potrošena roba; možda bi tu, slava mu i milost, trebalo ubrojati i Stefana Paija, najnadarenijeg francuskog špica iz druge polovine osamdesetih, najboljeg ortaka Erika Kantone, tragične figure kao iz pripovetki Predraga Dučića, momka koji nije umeo da se izbori sa sobom i svojim porocima i preminuo pre dve godine, baš na svoj rođendan...

Zato je, kao kad se fenjerom traži čovek, škotski ljubitelj fudbala želeo da dobije neku autentičnu priču, nekog ko će doći niotkuda i podsetiti da te livade nisu zaboravile kako je to kad osetiš razliku u batu krampona. Po hodu se, ne samo po umu, razlikuju zvezde i prolaznici.

Alfredo Morelos bio je podsetnik na velike sudbine, omaleni Kolumbijac bi lakše preplivao Atlantik nego sve ono što mu je život podastro, a kada je u Rendžers prošlog leta došao Stiven Džerardako neko zna šta je strast, ako neko zna šta je patnja, ako neko zna šta je trud, ako neko zna šta je podrška, taj neko se zove Stiven Džerard i, dok se nervira zbog još jedne izgubljene titule, s oba uha sluša šta se događa koju stotinu kilometara južnije, na MersisajduMorelos je dobio ono što mu je nedostajalo: mecenu, zaštitnika, nekog da ga istrpi, nekog da ga sasluša, nekog da se bori za njega.

Bilo bi lako sada napisati rečenicu da je špic iz Seretea, tamo u zelenom, prašumskom, opasnom severozapadu zemlje, ka granici sa Panamom, gde ljudski život košta, po poslednjem kursu, otprilike kao jedan metak (zna to Alfredov “zemljak”, Huan Kuadrado, kojem će ubiti oca), prosuo sve nade koje su uložene u njega.

Da je od potencijalne zvezde, sasvim verovatno zlatne koke Rendžersa za naredno leto i čoveka u kojeg se klela ona protestantska, a već jako dugo nesrećna polovina Glazgova, postao “zadnjica šale”, kako bi to rekli na imperijalističkom jeziku; predmet sprdnje, ako vam je tako lakše.

Morelos je poslednji antiheroj Old Firma, koji nikako da ponovo postane kompetitivan. U tenzijama napregnutom derbiju odigranom u nedelju, Alfredo je dozvolio sebi da ga isprovocira prevejani kapiten Seltika Skot Braun.

Udario ga je u lice – Vini Džons će sutradan ispričati da bi i on Braunu vratio za provociranje, ali bi to uradio kad niko ne vidi, i navijači Rendžersa sigurno blago ovlaže na tu mentalnu sliku – i dobio crveni karton, ostavivši drugare na cedilu.

Seltik je pobedio 2:1, otišao na prednost koja mora biti nedostižna i ostavio Stivena Džerarda da vrti glavom i gleda u zemlju još jednog tužnog proleća.

Da je to Alfredu prvi kiks, pa i nekako: ali temperamentni, hitri, pečobrazni napadač – nije ni čudo da ga zovu “El bufalo” – sakupio je ukupno pet isključenja ove sezone, od čega su tri, za nevericu, došla u isto toliko sudara sa Aberdinom.

Njegov menadžer Stivi u prvom periodu, pa tamo do zaključenja zimskog prelaznog roka, kada su se brojni timovi interesovali za zdravlje Alfreda Morelosa, uglavnom je morao da govori kako nema nameru da ga proda; onda je usledilo nekoliko meseci kada je Džerard davao sve od sebe da zaštiti i opravda svog pulena; sada kao da je i on digao ruke, pa ni Morelosovi apeli i izvinjenja navijačima možda neće uroditi plodom.

Prokužen je kao slaba tačka, njegova mentalna stabilnost i psihičke karakteristike gotovo da su predmet stručnih rasprava, o golovima, snazi, tehnici, sposobnosti da se nađe na pravom mestu, a što je razlika između pet i dvadesetpet golova po sezoni, praktično se više i ne govori.

Bilo bi lako, kažemo, otpisati ga, jer je Morelos ličio, i tako se predstavljao – želeo je da za njega govore golovi i teren – na bilo kog fudbalera, čak i na bilo kog Južnoamerikanca; ali u njegovu odbranu ne treba da govori samo iskustvo, ako se to tako kaže, Skota Brauna.

Često se, u kulturi štancovanja zvezda i kliktanju srdašcadi na njihove Instagram profile, zaboravi ono što ostane skriveno, s druge strane ekrana.

Valjda smo toliko navikli na “overšering”, kako god da se to zove na srpskom (ako nemamo reč, onda smo srećni što nemamo reč!), na ljude koji tvituju, jutjubuju, instagramuju, snepčetuju svaki delić svog života, da nam ispod radara prođu tihe, a velike sudbine onih nenametljivih.

Svega dva-tri dana pre nego što će dobiti crveni karton i razgneviti i svoje pristalice, i skoro dve godine nakon što je došao iz Helsinkija, gde mu je bila prva evropska pečalba – nije mogao da se navikne na hladnoću i bežao je, kad god je mogao, doma u Kolumbiju – Rendžers, Škotska i ostatak (ne)zainteresovanog čovečanstva upoznaće Alfreda Morelosa.

Cinici bi rekli da je novopronađena ljubav i razumevanje trajala od tada pa sve do 31. minuta Old Firma kada će ugledati crvenu boju...

Reč je o kratkom filmiću, ne bi se moglo reći da je dokumentarni jer su to samo snimci Alfreda Morelosa i njegov glas što mirnim tonom govori mnogo važne stvari.

“Soy Alfredo” zove se taj uradak koji je izbacio zvanični sajt Rendžersa, i vredi ga pogledati makar radi podsećanja da nismo svi iz one izreke “rodi me, majko, srećnog”.

“Soy Alfredo” je sušta inspiracija, ali ona protkana tragedijom: Alfredo je ostao bez sestre kada je bio mali, majka i otac jedva su izdržavali njega i drugu decu (otac prodaje voće na pijaci!), a on se zakleo i njima i sećanju na sestru da će biti dovoljno uspešan da ih sve izdržava. Nisu imali za kopačke, nije imao za štucne ni za kostobrane.

Danas, kažu, plaču kada ga vide na terenu u dresu kluba koji je poznat širom sveta.

Imaju šta i da vide: skromni Morelos je ove sezone, recimo, dao četiri komada Kilmarnoku, a novi selektor Karlos Keiroš omogućio mu je ne samo da ubeleži nastup za Kolumbiju, nego i da počne prvu utakmicu u dresu svoje reprezentacije.

Od tog odrastanja, sada je jasnije, Morelos vuče prgavost i kratak fitilj. Kada ste autsajder na terenu i u životu, kada morate da se tučete sa snažnijima, bogatijima od sebe, ponekad je teško povući liniju između pesničenja života i pesničenja protivnika u zeleno-belom dresu.

Ah, navijači su nemilosrdni, jedino su gori i nestrpljiviji i ponekad izravno zli mediji. Lako je navlačiti, stvarno lako, toliko lako kao napisati da je neko kreten i sprdati mu se zbog grešaka i predviđati mu skori kraj karijere, navlačiti klikove krvožednih čitalaca.

U Škotskoj je, koliko god imamo razumevanja za njega, zvezda Li Grifits, koji koketira sa rasizmom, a po svim prilikama ima problem sa supstancama, a Morales je neko koga tek usput valja šutnuti.

Mnogo bi se manje od “Alfredo Morales je preispoljna budala koja je na milost i nemilost ostavila svoje drugove” čitalo “Alfredo Morales, stranac iz siromašnog grada, koji je kao dečak izgubio osobu koju je najviše voleo, a danas izdržava čitavu svoju porodicu, najbolji je igrač Rendžersa ove sezone”.

A dok je tako, možda Škotska, uspavana kolevka fudbala i dom Kaniđe, Larsona, Amoruza, Nakamure, Marka Negrija i zaboravljenog Stefana Paija, možda i ne zaslužuje nekog da je podseti kako je dobro kada po tvojoj travi gazi kopačka zvezde u nastajanju.

ŠKOTSKA 1 - 32. KOLO

Sreda
20.45: (1,75) Aberdin (3,35) Madervel (4,70)
20.45: (2,45) Hibernijan (3,00) Kilmarnok (2,95)
20.45: (1,85) Livingston (3,35) Hamilton (4,10)
20.45: (1,45) Rendžers (4,10) Harts (6,75)
20.45: (1,80) Sent Džonston (3,35) Dandi (4,40)
20.45: (13,0) Sent Miren (6,50) Seltik (1,18)

*** kvote su podložne promenama

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×