{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Sampaoli, hajde opet ono za Marsela Bijelsu! (VIDEO)

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 9
Stadion Ramon Sančez Pishuan, Sevilja dočekuje Real Madrid, Horhe Sampaoli pokušava, drugi put u svega nekoliko dana, da postane čovek koji će prekinuti neverovatnu seriju najvećeg evropskog kluba, od 40 mečeva bez poraza, čovek koji će najzad oboriti na pleća Zinedina Zidana, možda i najboljeg početnika u istoriji fudbala.
PRELAZZI: Sampaoli, hajde opet ono za Marsela Bijelsu! (VIDEO)
""

Taj stadion kasnije će se, mnogo kasnije, tek 2009, nazvati po Marselu Bijelsi. Ali godine 1977. Bijelsa je bio samo prilično talentovani defanzivac Njuelsa, lokalni dripac iz Rozarija što nije još pokazivao svoje prave boje, one zbog kojih će ga nazvati Ludakom.

Tih dana i baš negde tu, na pomoćnim terenima kluba koji sam sebe naziva leproznim, a koji je mnogo poznatiji po svojim mladim igračima nego po uspesima, tu nedaleko od “Kolosa u parku” kako se nazivalo igralište pre nego što će gubavci “poludeti”, odigrao se prvi, sudbonosni susret njih dvojice.

Horhe Sampaoli, strastveni klinac koji je obožavao da igra fudbal, oniži tinejdžer na projektovanoj poziciji zadnjeg veznog, video je strast u očima Marsela Bijelse i odlučio da i on bude takav, napaljen na igru i željan pobeda, da i on krene istim putem i postane prvotimac Njuelsa, kao pet godina stariji i mnogo krupniji centarhalf.

Nisu ih samo godine delile: Marselo je bio dečak iz kraja, odrastao baš na ulicama Rozarija, ponekad opasnim, na kojima su se mešali došljaci i domoroci, taman koliko i neoklasična arhitektura spolja i industrijsko srce iznutra. Horhea je Rozario privukao i prirodno i nagonski i fudbalski, i momak iz četrdesetak kilometara udaljene, ruralne Kasilde, došao je da postane čovek i da postane igrač.

Ovo drugo se nikada neće desiti, sa Bijelsom ili bez njega. Ovo prvo, srećom, hoće. Itekako.

Ni Bijelsa se neće proslaviti kao fudbaler, otići će u igračku penziju sa svega 25 godina, a iste jeseni Horhe Sampaoli doživeće tešku povredu potkolenice, koja će krcnuti kao reš pečena empanada i nikada više neće zaigrati fudbal; u stvari, i sama pomisao, kiselog mu grožđa, na tu igru biće mu mrska u narednih desetak godina, sve dok ne čuje da je njegov voljeni Njuels Old Bojs dobio novog trenera, naturščika po imenu Marselo Bijelsa.

Ako je 1977. Horhe Sampaoli zbog jednog ludaka odlučio da postane fudbaler, onda je 1990. zbog istog tog ludaka odlučio da mu se vrati i da postane trener.

Na radost fudbala, i svih onih koji s nestrpljenjem očekuju duel koji počinje u nedelju, 15. januara 2017. godine.

Stadion Ramon Sančez Pishuan, Sevilja dočekuje Real Madrid, Horhe Sampaoli pokušava, drugi put u svega nekoliko dana, da postane čovek koji će prekinuti neverovatnu seriju najvećeg evropskog kluba, od 40 mečeva bez poraza, čovek koji će najzad oboriti na pleća Zinedina Zidana, možda i najboljeg početnika u istoriji fudbala.

KVOTE KLADIONICE MOZZART ZA DUEL SEVILJE I REAL MADRIDA

Biće dovoljno da Sevilja, koja sa nimalo spektakularnim timom igra možda i najdopadljiviji fudbal u Primeri ove godine – a u Evropi je, na čuđenje svih, a posebno sopstvenih navijača, odlučila da još jednu viđenu krunu u Ligi Evrope zameni pokušajem da se u Ligi šampiona, jedinom kontinentalnom takmičenju koje ima smisla, stigne što dalje, možda i jako i do samog kraja – pobedi Real...

Eh, kako je lako napisati tu rečenicu a koliko ju je teško sprovesti u delo, ali biće dovoljno da se dogodi iznenađenje, pa da svi ponovo stanu mirno pred ćelom sjajnog Argentinca, pa da se zakuva i borba za titulu, možda.

I Marselo Bijelsa će možda biti tamo, da prisustvuje još jednom čudu, kakvih se naproizvodio i nagledao za svoje karijere. Jer će to, ako Sevilja uspe, biti i njegov uspeh.

Ostavimo sada, samo za trenutak, paralele između njih dvojice, činjenicu da se Horhe Sampaoli toliko divi svom duhovnom – ali ne i praktičnom! Njih dvojica skoro da nikada nisu ni razgovarali! – učitelju da je, kada bi doživeo težak poraz, znao da procedi da mu nije žao samo zbog gubitka bodova, već ne može da podnese što je izneverio stil igre Marsela Bijelse, ili onaj detalj kada je, uz pomoć dvogleda, špijunirao njegove treninge reprezentacije Argentine, u pokušaju da skine još neki fazon.

Ostavimo sada i Rozario, provincija Santa Fe, i sedamdesetih i devedesetih i nultih ili kako već želite da ih nazovete, i zaputimo se u jednu drugu latinoameričku zemlju, naravno opčinjenu fudbalom ali bez preterano velikih uspeha.

Tamo će se roditi pravi Horhe Sampaoli.

Ah, nikoga ove rečenice bez konkretizacije neće uspeti da prevare, i nećemo govoriti o Čileu, mada bi se o tome dala napisati sabrana dela.

PREČKA PINILJE I INSPIRACIJA U RUDARSKOJ TRAGEDIJI

Istina je da je storija o Horheu Sampaoliju i o njegovom Čileu – koji je preuzeo samo da bi nastavio stazom koju je utabao Bijelsa na klupi “La Roje”, kada je nadareni čileanski narod najzad dobio strast, avanturizam, ciničnost i upornost Argentinaca, i taj će im koktel doneti prvu titulu na Kopa Amerika posle ravno 99 godina, i učiniti ih svačijim omiljenim drugim timom na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014. godine – volšebna kao poezija Pabla Nerude ili kao fantazmagorije najboljeg modernog čileanskog pisca, prerano otišlog Roberta Bolanja.

Ali prečka Maurisija Pinilje i inspiracija u golgoti 33 čileanska rudara, o kojima smo pisali na ovom mestu, maskirali bi dugački put koji je Sampaoli morao da pređe do nedelje, 15. januara i stadiona Sevilje i možebitnog, hajde da ga ne ureknemo do kraja, zaustavljanja Realove serije.

Bilo bi to kao da prikažete samo pretposlednju scenu filma, kada je glavni junak već savladao sve zlikovce, prigrabio borsu punu novca i još mu je ostalo da pokupi ženu svog života pa da zajedno odjezde u suton, da krenu muzika i slova odjavne špice – iako će svaki film u kojem najvažniju rolu igra Horhe Sampaoli biti toliko popularan da će zavrediti makar dva–tri nastavka, jedan spin–of i četiri televizijske serije – zaboravljajući da gledaocu objasnite kako je sve počelo.

A nije počelo dobro. Majstor taktike, presinga i motivacije – jedan engleski novinar oduševljeno će, posle prvih petnaest minuta u kojima Sevilja jesenas gazi Barsu, i vodi pogotkom otkrovenja sezone Vitola, uskliknuti “Ovo je kao da su se smuvali Marselo Bijelsa i Toni Pulis i dobili dete!” – danas vam može izgledati kao potomak kralja Mide, kao da se sve čega se dotakne pretvori u zlato, platinu ili makar u dijamant, no istina je mnogo surovija.

Zemlja u kojoj se sve događa je Peru, godina je 2002. i neiskusni, nepoznati, sitni čovek pod crvenim kačketom i sa smešnim naočarima preuzima, na iznenađenje svih i konsternaciju mnogih, fudbalski klub Huan Aurih.

Ekipa je zakucana za dno tabele, njihov predsednik spreman je i na velike eksperimente, i na kocku, i na šok terapiju, pa i na to da iz druge države dovede 42–godišnjaka bez ijednog provedenog minuta uz liniju nekog profesionalnog kluba.

Da je ovo makar sredina onog filma, rekli bismo vam da Horhe Sampaoli kreće u svoj nezadrživi put ka vrhu tako što spasava Huan Aurih od ispadanja i Južna Amerika počinje da shvata da je kod Rozarija, iz reke Parana, izronjena još jedna školjka koja je krila biser. Ali ne, od osam narednih mečeva klub će odigrati dva nerešeno, pet će izgubiti i da, samo jedan pobediti, i Sampaoli je morao podneti ostavku da ne bi dobio otkaz.

Zadržao se u zemlji, nije želeo da se podvijenog repa vrati u domovinu, peruanski dani tekli su monotono i sivkasto sve dok nije dobio još jedan čudan poziv, iz Sport Bojsa, jednog od najvećih klubova u zemlji. Ni tu nije ništa bolje, ali Peruanci nastavljaju da vide nešto u tom neobičnom stručnjaku koji se mota oko stadiona, premotava trake treninga i utakmica Marsela Bijelse i sebi u bradu mrmlja da je moguće postaviti igru tako i biti uspešan, samo nedostaje malo sreće i malo vere.

Potonjeg je imao na angro: kada je bio trener Sport Bojsa, njegova plata iznosila je jedva 2.000 dolara, što je bilo manje čak i od igrača koji su tek ulazili u prvi tim. To nije bilo dovoljno ni za pristojan stan, pa je jedno vreme živeo praktično na ulici, spavajući, kako se kunu peruanski novinari, mada nama i dalje izgleda neverovatno, u vatrogasnom domu, gde je mogao da nađe jeftin smeštaj. Bilo da je to cela istina ili ne, činjenica je da se Horhe Sampaoli odricao svega – i novca, i pristojnog života, i porodice, i ikakvog ugleda (gotovo da ga niko, a ponajmanje mediji, nisu cenili, za njih je ostao samo još jedan prolaznik u tamošnjem sportu) – zbog fudbala i zbog svog sna.

PRIMENJIVI BIJELSIZAM

I jedno i drugo, i sreću i veru, imaće u klubu po imenu Koronel Bolonjezi, gde će se zadržati tri godine (uz jedan izlet u kontinentalno takmičenje, premijerni za taj tim) i koji će ga preporučiti za rad u Sporting Kristalu, ali će i odatle biti najuren.

No tada su već njegove metode primenjenog bijelsizma – nikada se ne prilagođava protivniku; umesto toga, njegovi igrači trude se da diktiraju tempo, da drže loptu u svom posedu i da visokim presingom izazivaju greške rivala, pa makar ti rivali bili Mesi i Inijesta ili Ronaldo i Modrić, ovo je u stvari totalni fudbal u svojoj verziji za 21. vek – postale prepoznatljive, a on je shvatio da karijeru može da gradi i negde drugde. U Čileu, recimo, gde će njegova zvezda sijati sve jače, kada će čak i njegov duhovni otac čuti za njega i pohvaliti ga.

SAMPAOLIJEVA SEVILJA JE MNOGO VIŠE OD BIJELSINIH RAZUZDANIH EKIPA

Ono što se dogodilo 2014. na Mundijalu i 2015. na Kopa Amerika (istina, Čile je bio domaćin, a titulu su osvojili na penale, ali na oba ta turnira šampion je postala ekipa koja je to apsolutno zasluživala igrama na terenu) bio je vrhunac njegove dotadašnje karijere, a kao i čovek kojeg će kopirati i unapređivati od 1977. pa nadalje, i Sampaolija je čekala Evropa, ne bi li se i tu dokazao.

Sampaolijeva Sevilja je, ipak, mnogo više od razuzdanosti Bijelsinih ekipa, koje mogu da se dignu i da se ugase gotovo u istoj sekundi. Ovo je ujedno i romantika i pragmatičnost fudbala, ekipa sastavljena od poznatih a odbačenih, i nepoznatih a nepotrebnih, sa dozom onih koji će tek doći, sastavljena bez mnogo para ali sa dužnom pažnjom, u tesnoj saradnji Horhea Sampaolija i Ramona Rodrigeza Monćija, nekadašnjeg golmana iz one generacije Andalužana sa Šukerom i Prosinečkim, danas verovatno najboljeg sportskog direktora na Iberijskom poluostrvu, koji pokušava da i ovog januara izbegne da postane predmet transfer pijace, i da nastavi da bude njen najvispreniji dirigent...

Sampaoli i Monći legli su jedan drugom kao “kec” i “jedanaestica” u ajncu, a pošto je Argentinac poznat kao čovek s kojim se lako sporazumeti, koji nije prek ni sujetan – njegovi pomoćnici iz mandata u reprezentaciji Čilea, Sebastian Bekaćeke i Horhe Desio, imali su široka ovlašćenja – to se verovatno sve radi u njihovom dogovoru, uključujući i dovođenje Stevana Jovetića, kojem svaki pravi ljubitelj fudbala, ne samo s ovih prostora, mora držati palčeve da se najzad vrati u formu.

To nas dovodi do 15. januara.

Kada je Čile igrao finale Kopa Amerika, Sampaoli je dreknuo u svlačionici na svog pouzdanog ljubimca Garija Medela (Horhe voli da misli da bi bio isti takav igrač kao što je Medel danas, samo da nije bilo proklete fibule): “Tomar la hueva”, “uhvati za muda Lea Mesija”, kazao mu je, i Medel je uspeo da neutrališe najboljeg igrača sveta.

Nema sumnje da neko slično ludilo iz bukvara koji je počeo da piše Bijelsa, a nastavio da dopunjuje Horhe Sampaoli – njih dvojica mu, onda, dođu nešto poput Marksa i Engelsa ove igre? – večeras čeka Kristijana Ronalda.

Kao što nema sumnje da je, za razliku od one predigre 3:3 u prilično nevažnom kupu, Argentinac spremio novu, opasnu zamku za Zinedina Zidana i njegovu, makar naoko, nezaustavljivu ekspediciju.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZARTA

 

Najnovije vesti


×