{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Robertson Karlos – kapitenovo levo stopalo

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 13
Danas je kapiten svoje države, ma bila ta država u fudbalu nedopustivo loša i eonima daleko od onih selekcija koje su menjale shvatanje igre šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali pre samo pet godina, Endi Robertson, tada osamnaestogodišnjak, igrao je na istom ovom stadionu, u malo drugačijim okolnostima...
PRELAZZI: Robertson Karlos – kapitenovo levo stopalo

Istina je da je debi Endrjua Robertsona sa kapitenskom trakom njegove zemlje mogao bolje da prođe.

Istina je, u stvari, da nije mogao da prođe gore: Belgija im je dala četiri, a mogla je još toliko, Aleks Mekliš, kojem ionako mnogi žele da vide leđa – između ostalog, i zato što ne shvataju da Škotska zaista pripada trećem, pa možda i četvrtom ešalonu evropskog fudbala – skrivio je najubedljiviji poraz na domaćem terenu u poslednjih 45 godina, a koliko se nacija, zvuči li to malo poznato, odljubila od reprezentacije, pokazuje i to što je Hampden, jedan od onih svetih stadiona ove igre, bio avetinjski poluprazan.

Svega dvadesetak hiljada duša gledalo je tu lekciju razigrane treće selekcije sveta...

Ali Endi Robertson, levi bek Liverpula i sopstvenik jedne od čudnijih i lepših fudbalskih sudbina u ovoj deceniji, već je bio ovde.

I preneseno i vrlo bukvalno.

U petak uveče je, ponosno kako i dolikuje, izveo svoju naciju na generalnu probu pred početak ovog zbunjujućeg takmičenja UEFA – Škotska u ponedeljak uveče dočekuje Albaniju na istom tom mestu – na Hampdenu, i uopšte mu nisu bile čudne prazne tribine.

On je tu, ponavljamo se, bio.

Danas je kapiten svoje države, ma bila ta država u fudbalu nedopustivo loša i eonima daleko od onih selekcija koje su menjale shvatanje igre šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali pre samo pet godina, Endi Robertson, tada osamnaestogodišnjak, igrao je na istom ovom stadionu, u malo drugačijim okolnostima.

Seltik ga je već kada mu je bilo petnaest otpustio, rekli su mu da je previše nizak i da današnji fudbal traži i fizički zastrašujuće i nadmene bekove, i Endi Robertson našao je uhlebljenje, pa, kakvo-takvo (“Vozio sam reno klio, ali ga nisam previše često vozio, pošto je stalno bio na popravci”), u Kvins Parku, onom čudnom klubu koji, sećate se te priče, “ne igra da bi pobedio”, a sticajem istorijskih okolnosti vlasnik je baš Hampdena.

Želeo bih da budem profesionalni fudbaler”, govorio je on u proleće 2013. godine, pre samo pet leta, i malo ko mu je verovao; dok se to ne desi, radio je smene tokom božićnih rasprodaja u prodavnici Marks&Spencer u rodnom gradu.

Fudbalski hroničari koji su uronjeni u pop-kulturu već su odavno povukli paralelu sa jednom knjigom i jednim filmom, to je baš onako “na keca”, ali te stvari koje su “na keca” su uglavnom neupitne.

Nešto stariji sećaju se genijalnog Danijela Dej-Luisa, najboljeg (bivšeg) glumca današnjice, u biopicu “Moje levo stopalo”.

Dej-Luis glumi Kristija Brauna, Irca koji je rođen sa cerebralnom paralizom i koji može da pokreće isključivo naslovni deo tela; njime piše, njime crta, postaje priznati umetnik, uprkos tome što su mu podeljene baš loše karte u životu.

U fudbalu se, na engleskom govornom području, to zove “kulturno levo stopalo”, ali stvar je ista.

Endrju Robertson, dečak iz Glazgova, koji je sanjao da obuče dres Seltika, zna ponešto o tome kako je kada vam kažu da od vas ništa neće biti. A zna i kako je, umesto blefiranja, uzeti taj špil i promešati ga opet, i opet, i opet, uporno, najupornije, sve dok ne naučiš, sebe i druge, o tome šta sve može jedna obična trojka tref, recimo.

Jedno obično levo stopalo.

Pet godina nakon što je igrao na Hampden Parku, iz subote u subotu, pred oko tri stotine ljudi, i zarađivao taman toliko da majstoru ne ostane dužan za onaj “reno klio”, Endi Robertson je sa brojem 26 na leđima crvenog dresa nastupio u finalu Lige šampiona u Kijevu, doživeo da mu navijači Liverpula skandiraju i pevaju pesme, a onda i da ga Aleks Mekliš, mada bi to uradio i mnogo voljeniji selektor, stavi traku Škotske na ruku.

Nije bilo lako, nijednog trenutka. Čak i u tom Liverpulu: kada ga je Jirgen Klop doveo, iz netom ispalog Hala, za osam miliona funti, malo je navijača na Enfild Roudu bilo oduševljeno.

Dobar deo nije ni čuo za njega, ona druga polovina je samo prevrtala očima – ako već treba da menjamo Alberta Morena, a treba da menjamo Alberta Morena, zašto dati toliko novca za momka koji je anoniman, koji ne izgleda kao da zna mnogo lopte, a svakako nije previše snažan, koji je uspeo dva puta da ispadne u svega tri godine u Halu, i koji je, uz to, Škotlanđanin.

Ova poslednja opaska jednako je važna za percepciju Endija Robertsona u Liverpulu koliko i pozicija koju on igra.

Veze škotskih igrača i Liverpula sežu, znamo to, još od osnivanja kluba, kada su svi, doslovno svi, fudbaleri te prve generacije stasali severno od Hardijanovog zida, a ta tradicija se održala decenijama, pa je teško napraviti neki All-Time sastav Liverpula u kojem ne bi bio makar poker Škota. Da i ne ulazimo u to odakle je Bil Šenkli...

Tu su, dakle, Keni Dalgliš, i Grem Sunes, i Ijan Sent Džon, i Bili Lidel, i Ron Jejts, i Stiv Nikol, o njemu ćemo još malo, pa čak i oni Škoti koji su tu bili samo u prolazu, i oni su umeli da ostave dugotrajni pečat – Geri Mekalister, Don Hačinson, ili jedan za kojeg se pomalo zaboravlja gde se afirmisao kao igrač. Ser Met Bezbi...

U takvo visoko društvo trebalo je da upadne taj, mislilo se, neuglednik, koji je šutnut iz Seltika, i onda se potucao po kvinsparkovima, dandijunajtedima, halsitijima!

Jeste povratak korenima da imaš Škota u timu, ali što baš njega, eto, to je bio refren koji se mogao čuti u čuvenom “Albertu”.

Zar taj, tako običnog imena, Endrju Robertson, u vreme kada rivali dovode pojačanja što zvuče egzotično, kao Mendi, kao Markos Alonso, treba i može da reši problem koji Liverpul ima sa levim bekom još od Stiva Nikola (a on je mogao da igra i desno!), toliki problem da je u prvoj polovini mandata Jirgena Klopa poziciju pokrivao Džejms Milner... ?

StivČipsNikol, inače, eto malog kurioziteta, debitovao je za Škotsku u septembru 1984. Protivnik je bila Jugoslavija Miloša Milutinovića. Jugosloveni su poveli, na samom početku meča (Vokri), a onda su Škoti postigli šest komada, totalno razvalivši goste. Da povučemo još jednu paralelu: Hampden je i tada bio prazan, jedva 18.000 ljudi...

Oni navijači Liverpula koji mnogo polažu na tradiciju, a pomalo i na crnu magiju, reći će i ovo: Liverpul nije osvojio titulu otkako u prvih jedanaest nije imao “kulturno levo stopalo”, nekog zaista sjajnog ko bi pokrivao levi bok.

U kopačke Stiva Nikola pokušavali su da stanu i Stiv Staunton, i Stig Inge Bjornabi, i Kristijan Cige, i Rise – taj je imao makar šut! Ali je, nažalost, imao samo jednu nogu – i ozbiljne greške poput Pola Končeskog ili Andree Dosene; ili Alija Sisoka, pobogu...

Ko je mogao da pomisli da bi jedan Endi Robertson, naviknut da igra pred praznim Hampdenom i da brine o svom “kliju”, mogao da bude taj?

A ipak, jeste, i neka nam bude oprošteno dodatno romansiranje ove priče – mada to njegovom meteorskom usponu uopšte ne treba! – ali evo šta misli neko ko je gledao sve te leve bekove i pitao se mora li to tako: Endi Robertson, 178 centimetara, datum rođenja 11. mart 1994, taj Endi Robertson epitom je sadašnjeg duha Fudbalskog kluba Liverpul i onoga što propagira Jirgen Klop čak i više od izvesnog egipatskog vetra ili brazilskih belih zuba, a sigurno više od najboljeg asistenta Lige šampiona, izvesnog Džejmsa Milnera.

Njegova smirenost, njegova ubacivanja, njegov trk sedamdeset metara napred, pa onda jednako brzi povratak (ono protiv Mančester Sitija!), njegova dodavanja bez rizika, njegovi oštri centaršutevi, koji lelujaju taman dovoljno iznad glava protivničkih bekova da oni misle da mogu da ih dohvate, ali više od svega njegova upornost, želja za napretkom, izgaranje za taj dres, to je Liverpul koji Jirgen Klop, to je Liverpul koji njegovi navijači žele da vide.

I Tartan Armija, jednako...

Danas je skromni, povučeni dečko iz Glazgova afektivno poznat kao “Robertson Karlos”, mada nema mnogo spektakularnosti kao legendarni Brazilac, pa ni šut kao Norvežanin koji je jedini ostavio koliko -toliko traga na tom delu utabane trave Enfilda; on je legenda u nastajanju, makar se to zadržalo na statusu legende na Kopu, i to je dovoljno.

On je vratio Liverpul škotskim korenima, a sada treba, s trakom na ruci, da uradi nešto još mnogo teže: da Škotsku vrati škotskim korenima.

To će, a sve zaista počinje u ponedeljak uveče protiv Albanije, to će mu, čini se, biti još teže nego kada je od Kvins Parka za pola decenije stigao do finala Lige šampiona.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazine Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport
Foto: Action Images

Najnovije vesti


×