{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Ragazzaccio – Kradljivci bicikala i izgubljeni Mojze Ken

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 4
Ako su ga i dosad opisivali kao “Balotelija za siromašne” – a Mario mu uistinu bejaše i idol kada je bio mlađi, iz razumljivih razloga koji imaju veze i sa ukorenjenim i često ignorisanim rasizmom diljem Apenina – onda je potonjim idiotlukom pokazao da i dalje korača pravim stopama. Ukoliko je njegov pravac stranputica, je li...
PRELAZZI: Ragazzaccio – Kradljivci bicikala i izgubljeni Mojze Ken

U odbranu svih njih, to malo ide uz Italijane, da budu tako dramatični. Pogledajte De Sikine i Felinijeve filmove, Mastrojanija, čitavu tradiciju koja seže do “Cinema Paradiso” i Beninjija; poslušajte prelaz(z)e i veleobrte kod Adrijana Ćelentana, Mine i Umberta Tocija, u svim onim pesmama što govore o telefonu koji je bačen kroz prozor; zamislite ih kako mlataraju rukama dok pričaju, unose se u lice i, pa dobro, foliraju na fudbalskom terenu, sve nameštajući frizuru...

Nije onda ni čudo što je ta zemlja, sem najvećih fudbalskih majstora s ove strane velike vode (Atlantika i Adrijatika, prikladno je oboje), rodila i one čija bi se karijera mogla i morala opisivati u nefudbalskim terminima.

Taj loš momak, enfant terrible ili ragazzaccio, on je jednako Italija kao i Bađo, Del Pjero, Maldini, Zof ili Điđi Riva, i u svakoj generaciji ima barem jedan. Počelo je, valjda, sa Omarom Sivorijem, osamdesete su nam podarile Đentilea, a naša generacija dobro se seća, kako i ne bi, ženskaroša Boba Vijerija, neverovatnog Paola di Kanija, beskrajno talentovanog i još beskrajnije ludog Antonija Kasana, problematičnog Flakija ili Marka Materacija, kojeg je bilo tako lako mrzeti...

Ta tradicija nastavila se sve do Marija Balotelija, i ko zna kakvu bi karijeru tek imao da nije bio “uvek on”, u svakom bogovetnom slučaju.

No neće biti da su to samo roze naočare nostalgije, već i da su fudbalski kvaliteti “kontroverznih” Italijana (jer je i Sivori to bio, bez obzira na mesto rođenja i prvobitni nacionalni dres) sve slabiji, a njihove eskapade sve gluplje i nebitnije?

Materaci je, recimo, bio zločest ali ima titulu svetskog prvaka i šta ga briga. Sa čim će u džepu i oko vrata onome na istinu novije generacije?

O tome svedoči valjda ovaj poslednji ispad Mojzea Kena, napadača Evertona; dojučerašnji tinejdžer je ispao propisan klipan kada je u jeku pandemije u Engleskoj napravio žurku, sve sa, eufemistički rečeno, oskudno odevenim devojkama što obavljaju neke sugestivne radnje.

Našao se Ken na stubu srama britanske javnosti koja je – no to je druga tema – vazda vrlo spremna da osudi došljake, dok svojim čedima previše često udeljuje kredite, i možda je doveo u pitanje i svoju budućnost na Mersisajdu i u Premijer ligi. Budućnost koja nije bila previše ružičasta ni pre ovoga...

Ako su ga i dosad opisivali kao “Balotelija za siromašne” – a Mario mu uistinu bejaše i idol kada je bio mlađi, iz razumljivih razloga koji imaju veze i sa ukorenjenim i često ignorisanim rasizmom diljem Apenina – onda je potonjim idiotlukom pokazao da i dalje korača pravim stopama. Ukoliko je njegov pravac stranputica, je li.

Možda bi bilo bolje da je učio više od Kristijana Ronalda (a imao je priliku, i to iz prve ruke) nego što se ugledao na Balotelija?

Jedna od glavnih karakteristika svih ovih antiheroja Kalča – gde god da su gradili karijeru – jeste da retko kada propuste priliku da propuste priliku.

Mojze Ken je krunski dokaz: doveden je prošlog leta na Gudison za velike pare, njegov imidž je bildovan mudro plasiranim tekstovima o tome da se Juventus baš teško odrekao “svog deteta” (negde bi se prećutalo, negde i potenciralo da je Mojze Ken od malena bio veliki navijač Torina), a da je Ken zapravo unapređena, bolja verzija Balotelija.

Imao je, govorili su jednako i u Italiji, gde su mu dizali cenu kao licu nekih novih Azura, i u Engleskoj, gde su skloni preuveličavanju, sve dobre strane dečka kojeg je odgojila dobra familija iz Breše – snagu, brzinu, osećaj za gol i prostor; jedan od tekstova iz lanjskog avgusta počinjao je sa “Zamislite Markusa Rašforda sa građom Marija Balotelija”; jedan još gluplji iz svake perspektive imao je rečenicu “Zamislite Kilijana Embapea koji ume da obiđe defanzivca i pretrči ga” – i nijednu personalno lošu, jer je njegova životna priča bila drugačija.

Odrastao je i živeo bez velike drame u mirnom Astiju, zanimao ga je samo fudbal i samo “Granata”, majka Izabela je podržavala njegov životni put i bila spremna da podnosi odricanja, a on sam je mudro i bez emocija odabrao Juventus kada je Juventus zakucao na vrata porodičnog doma.

Odatle do neba istačkanog najsvetlucavijim suncima bio je već omeđen neki novi, crno-beli Mlečni put: debi za velikana sa 16 godina, ono kad je postao prvi igrač rođen u 21. veku koji je nastupio u Ligi šampiona, pa sezona na pozajmici u Veroni, pa kada je bio zlatna izmena i srušio Milan i kada su svi koji nisu pričali o Kristijanu Ronaldu pričali o njemu.

Bilo je unatrag godinu dana i saveta Roberta Manćinija da je za igrača – a onda i za nacionalnu skvadru – najbolje da se skloni od kaprica Mauricija Sarija; a nije teško bilo, u to ranije doba, pronaći izvor koji će poslati kofer neobeleženih, neuzastopnih funti...

Sve ovo što je neposredno prethodilo transferu u Everton držalo je vodu mnogo kraće nego što engleskom komentatoru treba da izgovori njegovo ime, a osećaj promašaja i promašenosti pojačan je do maksimuma kada je legendarni Dankan Ferguson, u ulozi privremenog menadžera, na Old Trafordu uveo Kena u igru, a onda ga zamenio posle 18 minuta.

Bio bi to udar i na mnogo iskusnijeg, mnogo stabilnijeg momka nego što je bio na prvi, drugi i svaki naredni pogled nesnađeni Ken (kod Marka Silve, doduše, to je što se tiče pojačanja bilo pravilo, a ne izuzetak; ne računajući Rišarlisona, mada se i on umeo dobrano izgubiti u sezoni za nama), no tračak nade pretvorio se u šou šarenih oblaka kakve bi iznad Mersisajda umeli da naprave “Frecce Tricolori” kada je Everton uspeo da obećanjima i slatkorečivošću obrlati velikog Karla Anćelotija.

Pa ipak, do trenutka kada se, da upotrebimo tautologiju, desilo sve ovo što se desilo, Ken nije pokazao da će – za razliku od Kalvert-Luina, Bernarda ili Jerija Mine – umeti da iskoristi poklon fudbalskih bogova i Farhada Moširija, niti da je pod zemljakom postao mudriji, smireniji, bolji.

Bledilo na terenu sada je podignuto na kub sramotnom žurkom tokom pandemije. Znamo da Englezi umeju da budu veliki licemeri, a njihovo dvolično i pomalo bljutavo zaklinjanje u Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS) koja je godinama bila izvrgavana ruglu došlo je kao savršena antiteza Kenovom klinačkom ponašanju.

S jedne strane su, ako pitate iste one medije koje su opravdavali trideset i kusur miliona evra koliko je Juve bio dobar, heroji koji se bore za svaki život, s druge jedna usijana glava koja ne zna šta će od sebe.

Istina je, naravno, negde između: Ken ima toliko godina koliko ima, a teško je i nama matorima da se pridržavamo svih saveta. I mada je teško videti da će – makar u doglednom periodu ili makar u Premijer ligi – ispuniti potencijal koji ga je doveo i do azurnog dresa, s njegovom karijerom nije gotovo; zaboravljale su se i gore stvari kada bi loši momci krenuli da sipaju golove ili da izazivaju plemenite duše da ih nabodu glavom.

No ostaje utisak da on nije onaj novi italijanski ragazzaccio kojeg smo čekali, onaj koji bi mogao da stane u kopačke Boba Vijerija, Paola di Kanija, Antonija Kasana...

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: ©AFP, ©Reuters

Najnovije vesti


×