{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Antić i Premijer liga bili su kao oni ljubavnici koji se čitavog života gledaju, šalju jedno drugome naparfemisana pisma puna nedostajanja, uzvišenih metafora i obećane strasti, ali se sudbina sa njima poigra tako da nikada ne dođu u zagrljaj
PRELAZZI: Raddy the Gaffer

Ima tih ljudi koji su veliki toliko da ostave pečat u svakom od nas; baš svako, što su poruke, tvitovi i ozbiljne analize od Žitišta do Španije pokazale, imao je neku svoju priču, neki svoj utisak o Radomiru Antiću.

A oni baš veliki, oni što su među najvećima, oni kojima nisu dosta ni naslovne strane, jer nema tih naslovnih strana na koju bi se spakovali, oni imaju i priče koje se nisu desile, a mogle su.

Ostaće nam samo da se pitamo, i “Raddy” – jer tako bi ga tamo opet zvali – sa svakim  sonetom što se izvodi samo tamo gde se ispevaju najneverovatniji fudbalski venci biće sve veći. Sećanje na njega sve jasnije, priče sve plemenitije.

A jedna od tih stvari koje se nisu desile, a mogle su tako lako, i ko zna šta bi sve bilo drugačije, bila je i da se Antić vrati na Ostrvo, ovog puta ne kao igrač.

Bilo je tuge i u Engleskoj, čak su i tabloidi predahnuli od koronavirusa i posvetili dužnu pažnju jednoj neponovoljivoj karijeri.

Jer nema tog navijača Lutona ni navijača Mančester Sitija – mislimo na one prave, naravno, kojih je bilo i pre svih ovih uspeha – niti poznavaoca Prve divizije osamdesetih godina, u ono njeno najmuškije, najodvratnije, najžešće, najdivnije doba, koji ga ne pamti.

Scena je ušla u legendu između ostalog i zato što tada nije bilo ovoliko fudbala na televiziji (a društvene mreže, naravno, nisu ni postojale), pa je svaka utakmica, svaki pregled, svaki potez značio malo više. Prepričavao se sutradan, pa svakog dana, sve dok i oni koji ga nisu videli nisu bili počeli da ga osećaju.

Radomir Antić, to zna svako dete u Lutonu i svaki matorac u Mančesteru, bio je stameni centarhalf kluba koji je zahvaljujući i njemu stigao do najvišeg ranga. Bilo je to pred sam kraj njegove karijere, i već je razmišljao šta će dalje – kažu da je iz Engleske dolazio u svoj Partizan na trenerske časove – ali ostalo je još taman toliko džebane za jedan spektakl.

Nećemo previše o tome, zavrteo se već snimak po tviterima i fejsbucima, a nijedan opis ne može da bude toliko upečatljiv. Ukratko, poslednje je kolo Prve divizije, na Mejn Roudu Siti dočekuje Luton u borbi dva davljenika, 0:0 je i domaći čuvaju rezultat koji ih održava u eliti, kada lopta tačno u onom polukrugu na ivici kaznenog prostora nekako stiže do njega.

Nije to bio neki šut, i zato je bio savršen: izmicao je svima, i tandemu igrača Sitija, i golmanu čiji je poslednji susret s loptom bio kada ju je izboksovao, u narednom će je već vaditi iz mreže i zaludu zazivati neku ofanzivu.

Radomir Antić, Lutonov “Raddy”, broj 12 na leđima, 35 godina iskustva i još taman toliko najlepših godina ispred sebe, tog dana je spasao Luton ispadanja. Ostao je onaj snimak konferencije za novinare koji će često gledati, ostala je slika velikog Dejvida Plita kako poskakuje kao neki kengur, pa trči kao lud.

Ostale su uspomene za ceo život, a bio je to tek početak svega...

I pre toga je Plit, mnogo bolji pedagog nego taktičar, u Antiću video kalibar za taj hleb sa sedam kora na sedam kvadrata, ali i Antić je video u Plitu nešto drugačije, nešto što će kasnije prvo kopirati, a onda prevazići.

Maleni Luton igrao je fudbal, imao je ubitačne kontre i bio negacija stereotipnog ostrvskog loptanja osamdesetih; i Ovijedo, i Saragosa, i Selta, i Atletiko Madrid i Real i Barsa i selekcija Srbije, svi će oni igrati fudbal i neće odstupati, čak i kad ne bude išlo, čak i kad se namere na jače od sebe.

I koliko je, vratimo se sada na onu alternativnu istoriju, sada kada smo još jednom pogledali taj impozantni spisak klubova koje je vodio Radomir Antić (kao da nismo znali napamet!), koliko je bilo čudno što nikada nije preskočio Lamanš u svom odelu ili makar trenerci.

Koliko bi Premijer liga dobila, koliko bi emocija proradilo da je Raddy stao uz oivičeni prostor na nekom stadionu bez atletske staze, gde se izvođač kornera i emocije mogu opipati rukom!

Možda njegov lični CV ne bi bio moćniji – kako bi pa i mogao, sa ta tri španska velikana ujedinjena u njegovom vođstvu, kao što su u ponedeljak uveče bila ujedinjena u bolu poslednjeg pozdrava – ali onaj registrator najspektakularnije lige na svetu jedva bi se mogao zatvoriti...

Na sva imena koja su prodefilovala tim takmičenjem, dodati još jedno: “Raddy the Gaffer”, verovatno bi ga tako zvali: pa koliko bi to imalo smisla...

Ali ne, ne, Antić i Premijer liga bili su kao oni ljubavnici koji se čitavog života gledaju, šalju jedno drugome naparfemisana pisma puna nedostajanja, uzvišenih metafora i obećane strasti, ali se sudbina sa njima poigra tako da nikada ne dođu u zagrljaj.

Dobro, neki romantični pesnici bi nam posvedočili da iz takvih čežnji nastaju najveća dela; samo ne dokumentarna, avaj.

Možda je, ne kažemo, tako moralo biti: možda bi takva kombinacija bila previše eksplozivna, stvorili bi se uslovi sa spontano sagorevanje i neko bi tu bio na gubitku, neko bi bio razočaran, i sasvim moguće da bi pokvarilo sliku koju su, koketirajući tako na distanci, jedno o drugom stekli Engleska i Radomir Antić.

Samo, ostaće zanavek paradoks da je čovek koji je toliko voleo engleski fudbal, koji je sa takvom strašću i takvim ponosom pričao o njemu, na kraju ostao samo posmatrač. “Radijeva” uloga svodila se na ozbiljna zapažanja koja bi izneo engleskim novinarima što su imali tu sreću da dođu do njega, i na njegove velike slike u dnevnoj štampi što su proricale da će “Mister” postati “Bos”.

A nije da nije bilo prilika: govorilo se svojevremeno najglasnije o Totenhemu (upravo onih sezona kada je njegov prijatelj Dejvid Plit dolazio da vadi kestenje iz podmetnutih požara Džordža Grejema i Glena Hodla), a poslednja vest koju smo uspeli da nađemo bila je ona neposredno pre kineske odiseje, negde dve godine od Svetskog prvenstva i najbolje utakmice koju je naša selekcija odigrala od raspada Jugoslavije (ne mislimo na pobedu protiv Nemačke, već na poraz od Australije!), kada se pominjao Lids Junajted.

Naravno da bi oni skloni istoriji i simbolici više voleli da je ikada bilo reči o Lutonu, ali njegov bivši klub u to doba je, koliko god dobro zvučalo, ipak bio u prevelikim problemima.

Šteta, baš šteta...
Engleski fudbal je uticao na to kako vidim igru, kako radim, kako treniram”, govorio je Antić.

Neko ko se čeličio kod Plita – i njemu je to bio prvi pravi posao – nije mogao drugačije da misli; neko ko je došao iz Srbije nije mogao da se ne divi hrabrosti i brutalnosti u ostrvskoj igri; i koliko god su ga Španci s pravom dizali u nebo, Antić je uvek mislio da je tamošnji fudbal pomalo prevarantski, sa previše krađe vremena, sa premalo fer-pleja, sa previše valjanja po terenu.

Da, ovih ga dana oplakuje Španija, ali ona ga je makar imala, čak i ako je nekada bila pregruba prema njemu; još više bi morala da ga žali Engleska, ona što je svedočila samo golu na starom Mejn Roudu, ona kojoj će ostati samo čežnja i nedosanjana strast.

Ona u kojoj dolazi “Raddy the Gaffer”, ovog puta u odelu ili trenerci, tamo gde su ga voleli, tamo gde je postao trener čak i pre nego što je sam znao da je postao trener.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×