{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Priča o Slaviji iz Praga, ovogodišnjoj senzaciji Lige Evrope...
PRELAZZI: Praško proleće

“Stara dama” srpskog fudbala verovatno bi volela da su paralele između nje i kluba po čijoj je mustri sašila dresove – Česi su doneli i onaj splitski balun, i ljubav prema toj novoj igri proširila se ubrzo čitavim Balkanom – mnogo snažnije.

Ali istina je da čak ni Vojvodina, i to ne samo zbog toga što se proteklih godina nalazi u sramotnom položaju, nema mnogo od onoga što ima Slavija iz Praga, pomalo iznenađujući četvrtfinalista Lige Evrope, koji živi svoj san i, u isto vreme, objasnićemo i to, možda i blagi košmar svih onih ljudi koji su disali za Slaviju kada se to nije smelo.

U Jugoslaviji, onoj velikoj, ma koliko danas tvorci neke nove, izmišljene istorije, pokušavali da vas uvere u to, nije bilo istinskog disidentskog kluba; svi su, pa čak i Vojvodina kao najstarija i najgrađanskija, bili miljenici, štićenici ili makar tolerisani od komunističke vrhuške, na kom god nivou se nalazio taj vrh, od tajnih službi do lokalnih jagnjećih brigada.

Ako je i na tribinama bilo ponekog antirežimskog glasa, bilo je to dozvoljeno, kao što su bili dozvoljeni vicevi, uostalom, negde se ventil mora odvrnuti da pretis lonac ne eksplodira.

U Pragu, onom crveno-belom, onom u kojem je slavljena i potom davljena “dunavska” škola fudbala (i nema nikakve veze što ispod Karlovog mosta protiče Vltava, a ne plava reka), bilo je drugačije, to će vam s ponosom reći svaki pristalica istorijski manjeg, ali značajem možda i većeg gradskog kluba, koji je ovih dana onim čudesnim pogotkom protiv Sevilje u 120. minutu revanša doneo miris praškog proleća u Evropu, pola veka nakon njegove originalne, političke verzije.

Slavija je bila najveći fudbalski klub ujedinjenje Čehoslovačke, tim Pepija Bicana, sastav koji je dao gotovo kostur selekcije što će na Svetskom prvenstvu 1934. igrati finale, klub građanske klase, buržoazije, umetnika koji su sedeli i pisali pesme, drame, smišljali filmove i prosipali filozofiju po praškim pivnicama.

Grob Jozefa Pepija Bicana

Za Slaviju je, kao klinac, na levom krilu, nastupao Edvard Beneš, najveća figura čehoslovačkog dvadesetog veka – uz Vaclava Havela – i ko zna da li bi sve bilo drugačije da otac zajedničke države nije slomio nogu i morao da batali jurnjavu za loptom, pa upisao fakultet...

A onda je došao i prošao rat.

Čehoslovačka nije odmah sakrivena ispod sovjetske gvozdene zavese, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata i dalje je postojao privid demokratije, ali onda je veliki moskovski brat odlučio da je dosta zapadnjaštva. Beneš je morao da se povuče (razočaran i bolestan, ubrzo je i preminuo), liberalna demokratija će ustuknuti u narednih dvadeset godina, a onda će proći još toliko pre nego što padne Berlinski zid.

Bilo je to 1948. godine.

I nije slučajnost, apsolutno nikakva, što je Slavija osvojila svoju poslednju titulu prethodnog proleća. Od te 1947. pa u narednih pola veka, klub će biti sistematski gažen, raubovan, menjaće mu ime i pokušavati da mu promene DNK i da promene ljude koji ga vole, izbaciće ga iz dela grada u kojem je nastao i odrastao u turobni industrijski kraj Vršovice, teraće ga u drugu ligu i tek povremeno mu dozvoljavati da podigne glavu – i to je, kanda, bio onaj ventil? – izbaciće Letna i sijaset velikih igrača, ali gradski rival Sparta će biti protežiran na svaki način, a voleće partija i lojalne klubove iz Slovačke, samo neće Slaviju.

Bilo je jednostavno misliti da je Prag imao dva velika fudbalska kluba koji su se takmičili jedan protiv drugog, kao u Beogradu, kao u evropskim metropolama, ali to jednostavno nije istina: imao je samo Spartu, zvanično, a njihov etos, njihovo radništvo, njihov kolektivizam prijao je propagandi, aparatčicima, moskovskim pulenima i sovjetskim žbirovima (mada je postojao jedan još komunističkiji klub, po imenu Dukla, sadašnji prvoligaš nosi samo njihovo ime, ne i istoriju); i imao je sećanje na godine kada je Slavija bila najveća.

Nisu ih podnosili, jednostavno, želeli su da ih nema, ali nisu mogli protiv ljubavi, protiv tradicije. Uprkos svemu, najviše se ljudi okupljalo na utakmicama Slavije, čak i kada je bila u nižem rangu takmičenja.

Odanost Slaviji bila je i krik protiv besmisla i način da se iskaže bunt i nada da će se nekada stvari promeniti i da će se ponovo glasati, živeti, ljubiti.

Bilo je važno igrati fudbal, i bilo je važno igrati ga lepo, titule bi ionako osvajali oni drugi...

Eto zato kažemo da se, uprkos nategnutim pokušajima, posebno otkako je poželjno izmišljati neku drugačiju, nekima lepšu prošlost, ne može povući paralela ni sa jednim klubom iz SFR Jugoslavije.

Za Slaviju je, sem Beneša koji će je do kraja života podržavati, navijao i Alois Elijaš, jedini premijer u Evropi kojeg su ubili nacisti, član pokreta otpora u ratu, i Jan Masarik, sin predsednika Tomaša, stradao pod sumnjivim okolnostima tokom te turbulentne 1948; kasnije i Bohumil Hrabal, onaj što je strogo kontrolisao vozove, i Miloš Forman, koji je uzleteo iznad kukavičjeg gnezda i doživeo i poslednju titulu prvaka, pre nego što se upokoji, mirnog srca.

Slavijini navijači, poznati i oni obični, prihvatali su situaciju pomirljivo, s dozom autoironije, sami su sebe prozvali “Večito drugi” i strpljivo čekali.

Bilo je očekivano, mislili su oni – a učestvovali su, aktivno, i u “Plišanoj revoluciji” – kada je pao komunizam, kada se vratila demokratija, kada je sloboda ponovo zamirisala zlatnim gradom, mislilo se da će se nadoknaditi sve ono što je otimano. Ne, titula je stigla tek 1996. godine, i bila je izuzetak, nikako pravilo.

Makar je te sezone bilo kao nekada davno, i reprezentacija Češke Republike koja će igrati finale Evropskog prvenstva protiv Nemačke imaće okosnicu u tadašnjim i igračima poteklim iz Slavije: Patrik Berger, Vladimir Šmicer, Karel Poborski, Pavel Kuka i Radek Bejbl, svi su fudbalski prohodali u Slaviji i proneli njenu slavu čitavim kontinentom u proleće 1995. (polufinale Kupa pobednika kupova, sa Bordoom Zidana i Dugarija) i narednog neverovatnog leta.

Ali ako je stari režim želeo da uguši Slaviju, ona je, nesrećna, našla načina da sama sebe spotiče u doba demokratije: pehari su stigli još 2008. i 2009, pala je u ruke nekih obeščašćenih bivših političara koji su je samo iskoristili i ostavili, koketiralo se sa bankrotom, i izgledalo je 2015. da će ponosni klub biti sudski i bankarski likvidiran.

Potom su, gotovo iznebuha, kao dar s istočnog neba, stigle investicije i Slavija je postala još jednom prvak 2017. Dogodine je bila vicešampion, a sada ima pristojnu prednost u prvenstvu i nameriće se na Čelsi u četvrtfinalu Lige Evrope, samo...

... Samo što na te investicije, koje su omogućile da se dotera stadion, da se dovedu najtalentovaniji češki i slovački igrači i stranci koji su zabasali u ovaj deo Evrope, ne gledaju svi blagonaklono.

Jer uprkos grbu u kojem je uvek stajala crvena petokraka, većina navijača je i dalje, tradicionalno antikomunistički nastrojena; i kada su čuli da je većinski deoničar postala kineska korporacija CEFC, energetski i investicioni gigant – naravno, bliska sa najvišim ešalonima Komunističke partije Kine i pod velikim uticajem armije – bio je to veliki ispit za njih.

Toliko su se borili, toliko pevali protiv takvih, toliko se zalagali za progres, za patriotske vrednosti, za slobodu ono kad se ustalo protiv Sovjeta, pre nego što su ih iz slatkog sna probudili tenkovi na ulicama, a sada moraju da podrže strance, i još da im budu zahvalni?

Sovjetski tenkovi na ulicama Praga

Tvrdo jezgro navijača bojkotovalo je klub isprva, oni malo umereniji diplomatski su se suprotstavili planu da se na dres nakači još jedna crvena zvezda, sa logoa kompanije, i uspeli su u tome. A listom su svi i dalje zazirali od mogućnosti da voljena Slavija, uvek na braniku slobode, postane ono što je bila mrska Sparta svih tih dugih, železnih godina – samo sredstvo za propagandu jedne države, ma kako se ona zvala.

No kako su prenosili češki i evropski mediji, Kinezi su ipak radili nešto dobro: vratili su u klub bivše igrače, privukli čuvene navijače natrag na tribine, zarekli se da će poštovati tradiciju i da neće uraditi ništa što se ne bi dopalo boemskom, slobodarskom duhu koji i dalje emanira iz pivnica i proteže se sve do severne tribine: u ovoj za Slaviji čudesnoj sezoni na sezonskim kartama nalaze se upravo likovi Beneša, Masarika, Hrabala, Zemana...

Nije slučajno, dakle, i nije toliko romantično kao što je zaličilo u prvom trenutku kada je Slavija izbacila dežurnog osvajača Lige Evrope i rezervisala mesto među osam u evropskom takmičenju.

Klub Pepija Bicana, koji je naučio Jugoslovene da igraju fudbal, a Vojvodinu kako se vezu dresovi, tim umetnika, filozofa, disidenata, šezdesetosmaša, sada je, podmazan juanima, češka verzija Mančester Sitija ili Čelsija, upravo njihovog protivnika u narednoj rundi.

Treba li kukumavčiti zbog toga, zatvarati se opet u uske kružoke i autoironisati? Ili je, zapravo, sasvim u redu ostaviti istoriju da bude u istoriji, čak i ako je prava, a ne izmišljena, i ako ste toliko ponosni na nju, i uživati, koliko god da traje, u opojnim mirisima još jednog praškog proleća?

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×