{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
A ako vam se učini da postoje neke paralele, i neke druge patriote, i neki drugi predsednici, ne brinite. To mora da su samo oni keltski geni što ponekad zasvrbe, jer svaka sličnost sa nekim drugim licima, događajima i nacijama potpuno je slučajna
PRELAZZI: Patriotizam i teniske loptice

U utorak uveče, na dobro popunjenom Aviva stadionu, fudbaleri Republike Irske minimalno su savladali Gruziju, ali je način na koji su to učinili ipak ispunio srca vernika obučenih u zeleno.

Posle mučnog trijumfa na gibraltarskoj steni, momci koje ponovo predvodi Mik Mekarti – on ima neke nedovršene poslove sa ovom reprezentacijom, nakon što je prvi mandat praktično, mada ne i formalno, okončan svađom i tučom sa Rojom Kinom na Mundijalu 2002. godine; i ima i ironije sudbine i divne simbolike što je zamenio upravo Kina i njegovog ortaka Martina O'Nila – bili su ubedljivi, razigrani, napadački orijentisani, što se ne može često reći za igru koju gaje.

Irci su simpatični, iznad svega, ali to je mahom zbog navijača što ofarbaju svako veliko takmičenje na kojem budu, svojim pesmama i svojim pivom i dobrim raspoloženjem.

Fudbal im je ipak dozlaboga dekandentan, svodi se na čvrstu odbranu sa glavometom kao modus operandijem i čekanjem prekida. Zato je Mik Mekarti dao nadu da se kroz ujednačenu, mada ne previše spektakularnu grupu sa Dancima i Švajcarcima može otići na još jedan turnir.

Ali važnije je bilo, i mnogo je veću lekciju, pružilo ono što se događalo oko terena u Dablinu a onda, u 33. minutu, i na njemu.

Ponovo pričamo o Ircima i ponovo govorimo o patriotizmu i njegovoj vezi sa fudbalom, a ako se nekome učini da paralele s nekim drugim državama postoje, neka otpiše to na one keltske gene što kolaju u nama.

Svaka sličnost sa nekim drugim licima, događajima, predsednicima i nacijama je, ne berite brige, potpuno slučajna.

Ukratko, taj nauk iz 33. minuta glasi ovako: da, može se navijati za svoju reprezentaciju i davati sva podrška momcima koji znojem natapaju dres, a u isto vreme misliti sve najgore o rukovodstvu fudbalskog saveza.

Ne, nije uopšte teško, zapravo, i fudbaleri ne moraju – i ne smeju! – da trpe, ali je suština ljubavi prema svojoj zemlji da se ne praviš da se ne dešava ono što svi vide da se dešava.

Zabijanje glave u pesak, kažu Irci, nikome ne donosi ništa dobro, a jedna ili dve nadarene generacije i jedno ili dva velika imena na klupi ili u organizaciji ne garantuju da će i sutra biti bolje, ako je sistem korumpiran ili truo.

Na tapetu svakoga ko želi dobro irskom fudbalu nalazi se, i mora da se nalazi, prvi čovek Fudbalske asocijacije (FAI), Džon Dilejni, koji je za petnaest godina stolovanja uspeo da sabere mnogo više afera i kontroverzi nego što Irska ima ne pobeda u internacionalnim susretima, nego klubova i stadiona.

Dilejni je dozvolio, smatraju u Irskoj, da reprezentacija postane zadnja rupa na svirali, da za nju uglavnom nastupaju likovi koje Engleska neće, a koji su u porodičnom stablu našli irske korene, a ponekad, kao što nam je pokazao slučaj Deklana Rajsa, čak ni oni. Irska nema talenat da bude u evropskom vrhu, ali ne treba, smatraju od Korka do Donegala, ni da bude krpa kojom će se poigravati prosečni timovi.

Dilejni je u FAI doveo isključivo klimoglavce, obesmislio svaku opoziciju i veštim manevrima ugušio ambicije svih koji ne misle kao on, ima veću godišnju platu nego što je budžet za čitavu organizaciju prve i druge lige Irske; uprkos tome, FAI mu plaća stanarinu od 3.000 evra mesečno; nije mu bilo dosta, nego je iz kase saveza svojevremeno uzeo sebi pozajmicu; pre šest godina, rekao je da svim zaposlenima treba smanjiti plate za 10%, ali se kasnije ispostavilo da “svi zaposleni” ne znači i Džon Dilejni...

On se, na kraju i na početku, doslovno sprda sa javnošću: na pozive da podnese ostavku, posle godina i godina kampanje i peticija, to je i učinio, svega dan posle utakmice sa Gibraltarom, ali je o istom trošku saopšteno da će odsad zauzimati poziciju “izvršnog potpredsednika”, sa potpuno istim ovlašćenjima koje je imao.

Protesti protiv njegove samovolje su kulminirali u utorak uveče. A baš taj trenutak na meču, 33. minut, kada su na teren poletele na stotine teniskih loptica, pa je utakmica nakratko, dok se trava nije otrebila od (ne)zvanih gostiju, bila čak i prekinuta, nije odabran slučajno.

Kada je Republika Irska u jesen 2009, u onom neverovatnom dvomeču, na tragičan i nepošten način ostala bez plasmana na Svetsko prvenstvo – Anri je igrao rukom, i to nije video samo sudija, što je otvorilo prostor za razne teorije zavere – Dilejni je imao fiks-ideju: FIFA bi trebalo da prizna svoju grešku i da proširi, samo ovog puta, broj učesnika u Južnoj Africi na 33, kako bi i Irska zaigrala.

Irci ne vole da ih kradu, i nimalo ne vole da ih prave budalama, ali još manje vole da im se ceo svet smeje, a to se dogodilo nakon predsednikovog bizarnog predloga.

33” je postao simbol Dilejnijevog dilentantizma i amaterizma, ali se to, što je najvažnije, nije odrazilo na Mekartija i njegove pulene.

Naprotiv: čim se gužva razmakla, Konor Hurahen je levicom smestio loptu iza leđa gruzijskog golmana. Vezista Aston Vile je svojim prvim pogotkom za nacionalni tim postavio konačan rezultat.

Bio je to još jedan šamar u lice vlastodršcu koji je uzurpirao jednu od najvažnijih funkcija u svakoj zemlji i krunski dokaz da se ne mora držati jezik za zubima pod lažnom maskom i providnim plaštom patriotizma: iako je Dilejni, manirom prevejanog birokrate, neuspešno pokušao da izjednači netrpeljivost prema njemu sa mržnjom “anonimnih kritičara” prema domovini.

Taj kratkotrajni prekid, pa gol, pa slavlje na kraju, i frenetični aplauzi – jer igrači su retko kada krivi za bilo šta – pokazali su da država (Irska) nije on, ni njegovi poltroni.

A ako vam se učini da postoje neke paralele, i neke druge patriote, i neki drugi predsednici, ne brinite. To mora da su samo oni keltski geni što ponekad zasvrbe, jer svaka sličnost sa nekim drugim licima, događajima i nacijama potpuno je slučajna.

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport

×