{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ili, zašto biste na Azijski kup mogli da navijate za jednu sasvim neobičnu reprezentaciju...
PRELAZZI: Palestino

Dolazili su, tako su makar pričali tih prvih godina 20. stoleća, iz četiri sela na današnjoj Zapadnoj obali: Belen, Beit Džala, Beit Sahur i Beit Safafa.

To su hrišćanske naseobine, sa pravoslavnim crkvama sa zvonicima nalik na naše; ali okruženje, tako je to na Bliskom istoku, nije u svojoj suštini bilo nimalo hrišćansko. Putovali su preko Bejruta, Marselja, Paname, preko Sao Paula i Buenos Ajresa, prelazili su ledene Ande na unajmljenim magarcima. Stizali su bez ičeg svoga, u nadi da će im jedna daleka zemlja podariti mir i dozvoliti im da budu ono što jesu.

A nije bilo lako: kao i uvek kada zavlada kriza, bilo to pre stotinu godina ili danas, domicilni narod mrzi došljake. Ovako je, recimo, 1911. godine o talasu izbeglica iz Palestine pisao vodeći čileanski dnevni list El Merkurio, neka vrsta tamošnjeg Njujork tajmsa ili Politike: „Bilo da su muhamedanci ili budisti, iz daleka se vidi i oseća da su prljaviji i smrdljiviji od kerova iz Konstantinopolja...

Kretali su sa dna, u toj nepoznatoj zemlji, čuvali su samo svoju pravoslavnu veru (eto, novinar dnevnog lista nije uradio svoj posao...), svoj arapski jezik, i držali se zajedno, okupljajući se u kafanama koje bi nazvali po selima iz kojih su izbegli, uz orijentalnu kafu i kolače i – fudbalske lopte. Jer su voleli fudbal, jer su u fudbalu našli spas od svakodnevice, pa će osnovati fudbalski klub koji će im biti ponos, razlog za o(p)stanak, težišna tačka palestinske zajednice u Santjagu i dvostruki šampion te čudne države.

Danas, prema nezvaničnim podacima, samo u Čileu živi možda i pola miliona ljudi palestinskog porekla – u Santjagu i Valparaisu ih zovu „Čilestinci“ – a neki i neke od njih su poznati biznismeni, profesori, fudbaleri, političari, reditelji, pisci. U Čileu ima izreka: „Nema tog malenog sela u zemlji u kojem ne postoji pop, policajac i Palestinac”.
To je istorija. Ali to nikad nije samo istorija, čak i kad premotate unapred, u ovaj januar mlade godine 2019.

Hajdemo, onda, o januaru i o fudbalu.

Talas proširenja zahvatio je i Azijski kup, pa ćemo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima do kraja meseca gledati čak 24 ekipe, mnoge od njih tek puke epizodiste.

Biće tu neizbežno velikih trenerskih imena koji za hleb i penziju zarađuju u fudbalskim asocijacijama što su donedavno predstavljale tera inkognitu (Lipi, Erikson, Kuper, Rajevac, Zakeroni, Paolo Bento, Keiroš, Katanec, Verbek). Biće igrača čudesne sudbine, prilika da se čuje za nekog Sirijca, Iračanina ili Severnog Korejca, a biće i onih čija prezimena, „nismo rasisti ali“, čija prezimena uopšte ne zvuče azijski.

Mnogi se Brazilac skrasio u zalivskim zemljama, privučen petrodolarima, tamo i ostao, da zabavlja šeike i njihovu decu, pa će neki zaigrati i za platežne reprezentacije na Azijskom kupu.

Učiniće vam se, možda, da je za istim rešenjima posegla i Palestina, ekipa koja se drugi put pojavljuje na turniru i želi da se pokaže bolje nego prošli put (tri poraza, gol razlika 1:11). Među tamošnjim fudbalerima čućete i neka imena koja ne zvuče palestinski, recimo Džonatan Kantiljana, Pablo Tamburini ili Aleksis Norambuena.

No oni nisu legionari, dovučeni ko zna odakle i naterani da zaborave svoje snove i svoje pasoše. Naprotiv, baš naprotiv, u njihovim se životnim putevima i privatnim i profesionalnim CV-jevima zapravo krije lekcija o patriotizmu, o nadanju, o neodustajanju, zbog čega bi nejaka Palestina, bez ulaženja u bilo kakvu geopolitiku, mogla da vam bude najdraži tim ovog takmičenja koje trenutno, zbog onog južnokorejskog majstora, iskreno mrze samo navijači Totenhema.

To je priča o jednom fudbalskom klubu, pa još, ako se to može reći za neki tim, i ako vam išta znači, pravoslavnom fudbalskom klubu, na drugom kraju planete i od Srbije, i od Palestine i od Ujedinjenih Arapskih Emirata.

To je i priča o onim putovanjima i predrasudama s početka ovog teksta, koje su uspele da izblede i da se preokrenu...

Tim igra u Santjagu, na stadionu koji se zove „Cisterna“, na fotografijama izgleda vrlo trošno, velika poljana i oko nje nevelike betonske tribine.

Zvanično se zove Club Deportivo Palestino, nastupa u Primeri, i pre četrdeset godina osvojio je drugu i zasad poslednju titulu, kada ih je predvodio verovatno najbolji centarhalf u istoriji čileanskog fudbala, Elias Figueroa. Da biste igrali za Palestino, jasno, ne morate da budete ni poreklom Palestinac, oni zapravo čine manjinu, ali ako jeste, dobijaćete makar malo veće aplauze. Rukovodstvo i sponzori, opet, uvek imaju veze sa palestinskom dijasporom...

Palestino, od milošte nazvan „Tino Tino“, zato nije samo klub, on je mnogo više od toga, on je simbol, ali i propeler zajednice, nešto poput prvobitnog Seltika i priče o tome kako je nastao. Može se reći da je i to prvi izbeglički klub u istoriji ove igre, koji će dogodine proslaviti vek postojanja. U Južnoj Americi, znamo, to nije ništa novo, pa i Boka je klub italijanskih doseljenika, samo što se u Čileu to često vidi i po imenima: Union Espanjola, Audaks Italijano...

Palestino nastupa u tradicionalnim, arapskim bojama palestinske zastave, na tribinama su navijači koji pononosno nose kefiju što su je proslavili Lorens od Arabije i Jaser Arafat, a utakmice se prenose i pomno gledaju tuce hiljada kilometara dalje.

Klub poput ovog ume, dakako, da izazove kontroverze: u januaru 2014. Palestino je napravio nove dresove, a umesto broja 1 bila je stilizovana mapa Palestine pre 1948. godine. Reagovala je jevrejska zajednica u Santjagu, pa je fudbalska federacija naložila Palestinu da vrate „normalne“ brojeve. Oni su to i učinili, ali su igrači na narednom meču nosili tetovaže i nalepnice u tom obliku.

Sve do pre koju godinu, veza između Palestine i Palestina, Palestine i njenih čileanskih sinova bila je najpre simbolična, solidarnost na daljinu i ništa više, a onda je Nikola Šahvan, relativno anonimni čileanski trener, postao selektor Palestine – u doba kada oni zbog političke situacije još nisu mogli da igraju domaće utakmice na svom terenu – i doveo prvi kontingent igrača CD Palestina i drugih klubova u upoznavanje sa zemljom njihovih predaka.

Najpoznatiji među njima bio je Roberto Ketlun, koji se preselio u Jerusalim i tu ostao; ipak, zbog poodmaklih godina, Ketluna neće biti u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Igrači poput njega unapredili su, tehnički i taktički, palestinski fudbal, i ekipa koja je, ne samo zbog političkih i organizacionih problema, bila topovsko meso, počela je u Jerusalimu i Hebronu da pobeđuje: prvo su se premijerno kvalifikovali za Azijski kup 2015, onda su im svega tri boda nedostajala za finalnu rundu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2018, a ovaj predstojeći turnir im nije mogao nikako izmaći.

Reprezentacija Palestine, čiji selektor, Alžirac Nuredin Ali, ne može da se meri ni po čemu sa velikim imenima koja će prodefilovati uz teren, apsolutni je autsajder u zemlji Bin Zajeda, u Grupi B. Tu je jedan od glavnih favorita za osvajanje pehara, Australija, tu je sve jača Sirija i mnogo profesionalniji Jordan.

Predviđa im se, i to uprkos Kantiljani, Tamburiniju i Norambueni, poslednje mesto i igranje, štono se kaže, za čast, već od prvog meča u nedelju, protiv Sirije.

Jedno je, hoće reći dobri poznavaoci fudbala i klađenja, jedno je patriotizam, tradicija, vera, nada, Čile i istorija, a nešto sasvim drugo kada 11 igrača izađe na teren protiv drugih 11 igrača. Tad obično govore samo stopala i lopta.

Ali, da li ste sigurni da će se tako lako predati momci čiji su prababa i pradeda na magarcima pregazili ledene Ande, a onda pobedili sve one koji su ih nazvali prljavim kerovima?

AFC KUP, GRUPNA FAZA - 1. KOLO

GRUPA A

Subota
17.00: (1,60) UAE (3,35) Bahrein (6,25)

Nedelja
14.30: (1,45) Tajland (3,80) Indija (7,75)

GRUPA B

Nedelja
12.00: (1,38) Australija (4,30) Jordan (8,00)
17.00: (1,75) Sirija (3,80) Palestina (4,80)

GRUPA C

Ponedeljak
12.00: (1,45) Kina (3,90) Kirgistan (7,50)
14.00: (1,05) Južna Koreja (11,0) Filipini (27,0)

GRUPA D

Ponedeljak
17.00: (1,10) Iran (8,50) Jemen (19,0)

Utorak
14.30: (1,45) Irak (3,80) Vijetnam (7,75)

GRUPA E

Utorak
17.00: (1,65) Saudijska Arabija (3,40) Severna Koreja (5,50)

Sreda
17.00: (1,70) Katar (3,40) Liban (5,10)

GRUPA F

Sreda
12.00: (1,07) Japan (11,0) Turkmenistan (18,0)
14.30: (2,05) Uzbekistan (3,00) Oman (3,80)

*** kvote su podložne promenama

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

×