{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Osmoro je braće i četiri sestre, i jedna je majka, i svi oni biće danas na Vembliju, dolaze na njegov dan koji će to biti čak i ako se trener prepadne u poslednjem trenutku
PRELAZZI: Oproštaj nasmejanog pastora

Pre nego što su dva najbolja golmana Engleske postali Alison i Ederson, pre nego što je čak i Brazil, onaj veliki, lepi, raspevani Brazil, morao da shvati da im je potreban i lik na golu koji nije samo dečak što zna manje lopte od ostalih drugara, nego je i posvećen tom tegobnom, strašnom, poslu u kojem si retko heroj, a uglavnom krivac, postojao je on.

Uoči dolaska na Ostrvo, neko je mogao i da nas ubedi, tako na neviđeno, da je Eureljo Gomeš naslednik čoveka s kojim je delio konstituciju i pasoš; Dida je još vladao San Sirom, a osam godina mlađi momak sa PSV-om će zaličiti na nekoga ko može da obori teoriju da Brazilci, sem nekoliko svetlih izuzetaka, ne samo što ne mogu da budu dobri golmani, nego to i ne treba da budu.

A onda je u leto 2008. godine momka sa onom gumenom zaštitom na zubima – već tada nam je trebalo biti jasno da nisu čista posla – doveo Huande Ramos, kao prvog pika u stvaranju novog Totenhema, onog koji nikada, između ostalog i zbog Gomeša, nećemo dočekati.

Kakav je to spektakl bio za neutralne posmatrače, kakva je to radost bila za pristalice Arsenala, kakve su to traume bile za navijače Totenhema!

Eureljo Gomeš je primao golove kroz noge, pa kroz uši, pa golove koje niko ne bi primio, primao je golove iz blizine, iz daljine, iz peterca, iz kornera; promašivao je centaršuteve, plivao u prazno ili ostajao zakucan na liniji umesto da digne ruke i da je pokupi; pravio je penale i naravno da bi primao golove iz penala, ima i ona anegdota da je jednom zaplakao, na meču protiv Stouka, zaplakao od muke što je Rori Delap bacao loptu iz auta pravo njemu na gol.

Prvih nekoliko meseci, dok kratka vladavina Ramosa u severnom Londonu nije okončana, Eureljo Gomeš ličio je na najgoreg golmana koji je ikada kročio među stative Premijer lige. Kao iz onih priča o fudbalerima prevarantima što su se švercovali na profesionalne ugovore, tako je delovao Brazilac, kao zec uhvaćen u farove, kao da se nikada neće naviknuti na loptu što severno od Lamanša leti, zakleo bi se nekada, drugačije nego što bi smela, nego što bi bilo pristojno, tačno njemu u inat.

Iz te bule izvadiće ga Hari Rednap. Crvenonosi majstor je celog života gasio neke požare, i kada je zamenio Huandea Ramosa – Španac će kasnije doći i do Reala, ali nikada više neće biti trenerska marka – tako je svanulo i Eurelju Gomešu.

Nikada više ni Vajt Hart Lejn neće imati poverenja u njega, njegovo ime na spisku nikada neće prestati da unosi zebnju u samo srce tribine, ali statistika ne može da laže, bio je osetno bolji, iako je ta nauka verovatno najmrskija baš golmanima, pošto jedan jedini udarac može lako da poništi sve ono što je dotad urađeno. Deljenje s nulom ima smisla ako i samo ako ste život posvetili želji da na terenu budete negativni...

Pa da je tada, kako to golmani znaju, kada su se žute minute pretvarale u sate i mesece, da je Eureljo Gomeš nekoga opsovao, da se pobunio, da je poludeo, da se mentalno skršio, bilo bi mu oprošteno; ali ništa od toga se nije dogodilo.

Gomeš je, to je nešto što o njemu treba znati, i to je ono što će se o njemu čuti i posle današnjeg dana, veliki vernik. Pa šta, kao i mnogo brazilskih fudbalera, reći će neko, nije li Kaka njihov najglasniji predstavnik; pa ne, retko ko je Bogu, veri i Isusu posvećen kao Eureljo Gomeš.

Valjda je, ima u pravoj hrišćanskoj vrlini nečega što nazovi-vernici nikada neće shvatiti, i sa svojim bezuspešnim imitiranjem će samo biti dalje od onoga ko bi trebalo da ih štiti, valjda je i zato Gomeš, i pored svih nedaća koje je priuštio sebi i drugima, i u Totenhemu ostao zapamćen kao mio lik, pošten ako ne previše poštovan, profesionalac do srži; a u Votfordu je zapravo procvetao, i Votford će se od njega, Bože zdravlja, oprostiti kako treba, kako dolikuje.

Eureljo Gomeš danas će, ako se ispune obećanja njegovog menadžera Havija Grasije – a Havi Grasija nije čovek koji često laže – da će mu, kao i tokom čitavog takmičenja u FA kupu, pružiti šansu pre Bena Fostera, i ako se ostvari ono što je sam najavljivao prethodnih nekoliko meseci, odigrati svoju poslednju fudbalsku utakmicu.

Posle skoro dve stotine mečeva u Premijer ligi, pa cele jedne sezone u Čempionšipu, pa gomile kup-utakmica, i deset nastupa u dresu najveće fudbalske nacije na svetu...

... To je to, nema više omiljenog boksovanja, nema onih bacanja rukom do protivničkog šesnaesterca (naprežemo se da se setimo da li je ikada ispucao loptu nogom!), nema panterskih skokova i duboko u četvrtoj deceniji, nema širokog osmeha, kao iz crtanog filma, nema sada već simpatičnog straha od kiksa i nema, a to će onoliko faliti, nema tog nenametljivog liderstva, a znamo da su vođe koje ne viču, koje se ne presamićuju, koje se ne samosažaljevaju, jedine vođe koje se po dobrom pamte, na terenu ili mimo njega.

Nema bolje scene za heroja Votforda, koji je učestvovao u stvaranju ovog tima i njegovom uzdizanju do nivoa stabilnog premijerligaša – zaslužan je za to jednako koliko i porodica Poco, i jednako kao onaj stub Hornetsa na drugom telu terena, Troj Dini – od Vemblija, od sudara sa najboljim napadom Engleske, od šanse da pokvari paradu šampionima, Mančester Sitiju, koji juri triplu krunu, u finalu možda i jedinog kup-takmičenja koje i dalje nešto znači.

Ederson, plaćen 35 miliona funti, i s druge strane Gomeš, lik kojeg je Votford doveo besplatno... Pa posle kažite da nema magije u FA kupu?

Havi Grasija zna koliko je Gomeš važan, na treninzima možda i više nego tokom devedeset minuta igre, pa je činio sve prethodnih sedmica da promeni mišljenje Eurelja Gomeša; ali Brazilac, kao i uvek, ima svoje ideje.

Kao čovek koji zna koliko je teško uklopiti se u tuđu sredinu, a koliko je tek teško Brazilcima da se uklope u Englesku (gde su mirisi, gde je klima, gde su preplanule žene, gde je hrana, gde je osećaj da se živi, a ne tek životari?), Gomeš želi, u perspektivi, da postane fudbalski agent, ali ne od one fele koja je na baš zao glas dovela tu profesiju. Želi da ozvaniči ulogu koju već igra, kao neka vrsta starijeg brata, ponekad i zanimljivog ujaka ili brižnog oca, momaka koji dolaze u drugu zemlju, u drugu kulturu.

No pre toga, ima da vrati dug onome koji mu je sve ovo omogućio.

Gomeš je odrastao u jednom zabačenom gradiću u državi Minas Žerais, u kući koja je imala zemljane podove, u potpunom siromaštvu, kao jedno od dvanaestoro dece.

Osmoro je braće i četiri sestre, i jedna je majka, i svi oni biće na Vembliju, dolaze na njegov dan koji će to biti čak i ako se Havi Grasija prepadne u poslednjem trenutku, pa rukavice ipak pruži Fosteru (iako je Englez rekao da je spreman čak i da odbije tu čast, u korist starijeg kolege); a biće i onaj trinaesti igrač, gore, koji je najzaslužniji za to što niko više nije gladan.

Gomeš će, čim mu se završi karijera, čim Kevin Frend odsvira poslednji put na Vembliju, pre nego što jedna žurka počne a drugi kontingent navijača bude razmišljao kako što brže, kako što bezbolnije da se evakuiše iz Londona, postati – pastor.

Dugogodišnji član pastve Evangelističke crkve u Londonu kaže da će ići kuda ga Bog bude slao, da je čuo glas koji mu nalaže da pruža pomoć, da širi dobrotu i veru – i neće ga pokolebati ni oni koji su, baš kao i Rivaldu, Ronaldinju, Lukasu Mouri, zamerili otvorenu podršku novom predsedniku Brazila, desničaru koji ne haje za šume Amazona i pujda policiju na siromahe u favelama, Žairu Bolsonaru, i fotografisanje u majici na kojoj je pisalo “Bolsonaro Presidente” – i da će fudbal, u bilo kom obliku, biti na drugom mestu.

Pa čujte, ako ste baš agnostici, ako vas je mnogo teško ubediti u bilo šta, ako vam treba dokaz da nečega gore ipak ima, zar ga nećete videti, Bože zdravlja, na Vembliju danas?

Zar ne bi bilo čudo, čudo nad čudima, da Eureljo Gomeš, deseto dete u trinaestočlanoj familiji, ode u penziju, pardon u popove, sa prvim i jedinim peharom u Engleskoj?

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
FotoReuters

Najnovije vesti


×