{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Novi početak bonvivana – Berluskoni protiv Tita

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 4
Silvio Berluskoni, čuli ste to sigurno, preuzeo je trećeligaša Moncu, zaveo neka svoja pravila ponašanja i ušao ponovo u obaranje ruke s đavolom, kao u beogradskoj magli, kao pred italijanskim sudovima... Još jedna avantura za neki nastavak Sorentinovog filma “Loro”
PRELAZZI: Novi početak bonvivana – Berluskoni protiv Tita

Šta je navelo prevejanog, iskusnog, oblapornog, koju god reč da stavite nećete pogrešiti, dona da se vrati svojoj drugoj ljubavi, fudbalu?

Prva je, naravno, televizija, tek treća politika, mada je sve to kod Silvija Berluskonija vazda bilo neraskidivo povezano, jedno je igralo za drugo, drugo za treće, kao neki pogani kovitlac crveno-crnih nijansi koji je, sve uz pesmu i igru i povike “Forza Italia”, obeležio Drugu italijansku republiku; i samo bi ljudi koji ga najbolje znaju mogli da kažu da je, u stvari, iznad svega toga uvek bila njegova mama, te da su stvari pošle po zlu i po seksu tek kada je Rosa Bosi prvo zanemoćala, a potom se i u Gospodu upokojila.

Eto njega opet, devetu deceniju gazi i nalazi se na novom početku, onom fudbalskom, kada mu već povratak u politiku nije bio previše sjajan, pošto novo vreme traži i nove populiste.

Mi dispiace, oni staromodni, sladostrasni, ali u suštini demokratski nastrojeni, čak i kad kažu da Musolini nije bio toliko loš, više nisu u modi.

Silvio Berluskoni, čuli ste to sigurno, preuzeo je trećeligaša Moncu, zaveo neka svoja pravila ponašanja i ušao ponovo u obaranje ruke s đavolom, kao u beogradskoj magli, kao pred italijanskim sudovima... Još jedna avantura za neki nastavak Sorentinovog filma “Loro”.

Paolo bolje da je snimao seriju, je li...

Zašto, dakle, Silvio? Neće biti da je to strah od smrti i želja da se ostavi neko zaveštanje; pa i da ne računamo sve one godine u palaco Kiđi, Berluskonijev Milan živeće večno, nikad nije bilo takve ekipe i nikada neće biti.

Možda je to nepresušna potreba da se bude u centru pažnje, kao svaki nekada iole bitan tip koji će vas, s TV ekrana ili za kafanskim stolom, ubeđivati da će upravo on biti prvi i značajan za svoju profesiju?

Ili inat, htenje da pokaže da ispod onih plastičnih operacija i dalje kuca živo srce, to niko nije uspeo ni da zaustavi ni da presadi kako treba?

Sad ću ja da vam pokažem kako se to radi, evo, Galijani i ja možemo i u Seriji C da napravimo cirkus, i da sve oči budu uprte u nas...

Oči Italije i biće ove nedeljne večeri u Monci, gde će svečana loža biti krcata sikofantima što su se pojavili opet kada je Silvio dovoljno ojačao da pravi planove.

Poput pravih podguznih muva, nije ih bilo nigde dok je don dreždao u kućnom pritvoru, sada ih se namnožilo toliko da je klub ukinuo praksu prodaje VIP ulaznica za premijeru Monce pred novim gazdom, protiv Trijestine.

Kažu da se večeras očekuje mnogo ljudi na tribinama u lombardijskom gradu koji smo dosad znali samo po autodromu, a kod piste je, onaj drugi Prele je tako napisao, Gaga kao Urke vozio potonji krug; još više će ih biti širom zemlje, pošto će utakmicu prenositi SportItalia, nema Serije A, a i najveći optimisti digli su ruke od Azura koji će sat i kusur kasnije istrčati u Hožovu u Ligi nacija.

Oni dolaze ne zbog fudbala, ni da se uvere da će igrači Monce zaista biti sveže podšišani i obrijani, koliko zbog toga da vide da li Silvio opet može da prevari Nečastivog, iz – koliko god da smo psihoanalitičari u pokušaju – samo njemu i možda Galijaniju znanih razloga.

Ali nimalo manje zanimljiv nije ni Moncin večerašnji protivnik, klub koji ove jeseni slavi stotinu godina postojanja.

Klub koji je, zbog lokacije, zbog velikog stadiona, zbog istorije u kojoj je najsvetlija tačka rođeni Tršćanin Nereo Roko (inače, što se uglavnom zaboravlja u romansiranim pričama o prvom velikom Misteru italijanskog klupskog fudbala, rođenog sa slovenačkim prezimenom Rok, pre nego što je familija pod pritiskom fašista morala da promeni prezime u nešto prihvatljivije crnokošuljašima), a ponajpre zbog svega onoga što se događalo neposredno nakon Drugog svetskog rata, blizak i nama.

Trijestina je bila važna taman koliko je bio važan i Trst, u to volatilno doba po okončanju velikog sukoba, kada su i Italijani i Jugosloveni, svako u svojoj zoni i svako na svom jeziku i narečju, vikali da je “Trst naš”; a odatle potiče i jedna od najneverovatnijih fudbalsko-nefudbalskih priča koje su istorija i politika mogli da zamešaju.

Doba kada je postojao jedan Silvio pre Silvija.

I zvao se Josip Broz...

Trijestina je uvek bila veći klub iz Trsta, nije im bilo teško kada su imali Nerea Roka – po njemu se danas i zove taj stadion koji je uglavnom natprosečno prazan – ali postojao je i onaj jedan stariji, a manji, koji će postati, zahvaljujući novcu kojim je mlada komunistička država želela da pobedi u propagandnom ratu, prva hladnoratovska žrtva u novoj Evropi.

Zvali su se Circolo Sportivo Ponziana, poticali su iz dela grada po imenu San Đakomo – nekada radnički, socijalistički kraj – i tri sezone su igrali u ligi FNR Jugoslavije; da, na teritoriji današnje Italije, a tada “ničije zemlje”, makar do postizanja sporazuma kojem su morale kumovati i strane sile, nastupali su sadašnji velikani (eks)jugoslovenskog fudbala, na čelu sa Hajdukom, koji je prvi, decembra 1946, odigrao zvaničan meč za bodove u Trstu.

Trst je tako bio jedini grad koji je imao dva prvoligaša u dve različite države...

Odanost Jugoslaviji, ma koji da su bili porivi, tada je smatrana petokolonašenjem, o fojbama se govorilo sve glasnije, a ni danas nije mnogo drugačije, pa u pomalo umivenim prikazima ovog čudesnog spleta okolnosti i politike stoji da su, tobože, igrači Poncijane prevareni.

Kao, trebalo je da odigraju prijateljsku utakmicu protiv Crvene zvezde u Beogradu, i tek kada su stigli u glavni grad Jugoslavije, shvatili su da su obmanuti i da je to u stvari zvaničan meč.

Bilo je, ako je to važno, 7:1 za Zvezdu...

Zapravo, svi su oni vrlo dobro znali šta se dešava, pošto Jugoslavija nije štedela novce da makar i simbolično, makar i na fudbalskom terenu, pokaže da je Trst ipak “naš”; ako bi pristali da nastupaju za Poncijanu, dobijali bi i šest-sedam puta više novca nego što bi mogli da zarade u Trijestini, koja se tada takmičila u Seriji A. U proseku, 30.000 tadašnjih lira mesečno, u odnosu na 5.000 koje su dotad mogli da zarade.

Mnogi su se, posebno što je konfuzija oko konačnog statusa teritorije trajala, polakomili, bez obzira na to šta će pričati tršćanska čaršija. Bilo je tu i drugih pogodnosti, poput specijalne kompozicije vagona koja je uvek čekala u Ljubljani, i koja je vozila igrače Poncijane mnogo udobnije i brže nego što su to mogli da sanjaju članovi ostalih klubova jugoslovenskog prvenstva.

Italijanska fudbalska federacija je kaznila “begunce” zabranom igranja, ali Poncijana je zapravo imala prednost, jer je neko vreme bila jedini klub u gradu: odlukom savezničkih okupacionih snaga, Trijestina je nakratko bila prognana u Udine.

Posle povratka, na stadionu Komunale, nadomak Rižarne San Saba, jedinog nacističkog koncentracionog logora na teritoriji Italije, jedne nedelje bi gostovali Juventus, Bolonja ili Milan za koji je tada mogao navijati klinac po imenu Silvio Berluskoni, a druge bi dolazili Crvena zvezda, Partizan i zagrebački Dinamo.

U knjizi “Noi de Ponziana” nalazimo podatak da je prosečan broj gledalaca bio oko pet hiljada, ali da je svih 12.000 gledalo još jedan poraz od Crvene zvezde, od 0:1, i to uprkos pritiscima italijanske štampe da se ne ide na stadion.

“Il Piccolo”, pronacionalistički list, nije ni davao izveštaje s utakmice Poncijane, ali su se oni mogli pročitati u drugom dnevnom listu, “Il Corriere di Trieste”. Da se to nadomesti i pokažu mišići još više, u Zoni B pokrenute su i dnevne novine na slovenačkom, “Primorski dnevnik”, koji je vrlo entuzijastično pratio novog jugoslovenskog prvoligaša.

Ta prva sezona, u kojoj se Poncijana uključila tek na zimu i onda igrala zaostale utakmice celo proleće, pokazala je koliko lako rezultati mogu da padnu pred politikom: iako je klub završio kao ubedljivo poslednji na tabeli, u Beogradu je odlučeno da je tršćanski tim previše važan i spasen je ispadanja za zelenim stolom.

Zvuči ružno? Treba reći da se istovetna stvar dogodila i u Italiji: klubovi su se, što iz solidarnosti, što zbog pritiska krhke vlasti, dogovorili da daju oprost Trijestini koja je zaslužila selidbu u Seriju B. Ne samo to, nego je u klub došlo dovoljno novca da naredne sezone završe na drugom mestu, iza neprikosnovenog Grande Torina.

I Poncijana je 1947. na 1948. bila mnogo bolja, bez problema su izborili opstanak, a za njih je tada nastupao Etore Valkaređi, manje poznati brat Feruća Valkaređija, legendarnog selektora Italije sa mitskog Mundijala 1970. godine.

Posle burnog leta 1948, naravno, Jugoslavija će imati veće probleme, kada se posvađa sa velikim bratom sa istoka.

Trst je postao manje važan i ostaće to sve do 1954. godine, kada će gradski delovi, na pritisak Zapada, pripasti Italiji; kako je u zapećak padalo tršćansko pitanje, tako je i Poncijana izgubila na značaju i finansijama. Klub se tiho vratio u okrilje italijanskog saveza, ujedinivši se sa “drugom” Poncijanom, nastaloj od Italiji lojalnih funkcionera. Kasnije će u tom klubu ponići Fabio Kudićini, ali Poncijana će ostati niželigaš, što je i danas.

Ni Trijestina nije dobro prošla u novoj raspodeli karata. Nakon odlaska Nerea Roka i kratkotrajne vladavine Bele Gutmana, koji je pružio priliku za debi jednom od najvećih Tršćana svih vremena, Ćezareu Maldiniju, klub je ispao i od 1959. godine nije igrao u Seriji A.

Danas će i ta prošlost biti na talonu u Monci, pred očima čitave Italije i ispred Silvija Berluskonija i njegovih satrapa u svečanoj loži. Trijestina slavi sto godina postojanja, a u to ime je startovala snažno: posle prvih pet kola nalaze se na drugom mestu, zbog bolje gol-razlike od trećeplasirane Monce.

Taj fudbalsko-političko-televizijski don imaće, dakle, šta da vidi, i možda se seti onog drugog bonvivana, koji je jednako umeo da kupuje klubove u svoje sebične, propagandne svrhe.

Do nekog novog Hladnog rata, u kojem ćeš sigurno učestvovati, želimo ti sreću i tople žene, don Silvio...

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images

Najnovije vesti


×