{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Njukasl i Saudijci – Znamo šta je fudbal, sad se samo cenjkamo

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 16
To nije ni tamni vilajet, to je izbor između dva zla. Ili kako je to sažeo jedan anonimni komentator na Tviteru: “Ne kažem da Majk Ešli ne bi počinio genocid u Jemenu, ali moramo da se pomirimo s činjenicom da to verovatno nije uradio”
PRELAZZI: Njukasl i Saudijci – Znamo šta je fudbal, sad se samo cenjkamo

Ono pre mesec dana, kada je sve počelo, koliko smo samo bili mudri! Govorili smo da je ovo jedna velika opomena, preživećemo, i te kako, ali će to biti šamar od kojeg se mora nešto naučiti.

Sami smo sebi natovarili ovu bedu na vrat, pisali smo u porukama jedni drugima iz duboke izolacije, pojeo nas je kapitalizam, zarazu je proizvela bolesna jurnjava za novcem i nebriga prema prirodi, i sada, samo kad ovo preguramo moramo biti bolji.

Sport je bio na udaru i sport je, pričalo se, doživeo otrežnjenje, kao kad grogiranog boksera polijete kofom hladne vode. Nisu zdravi ti milioni i te milijarde, nije fudbal toliko važan kao što smo mislili da jeste, a sistem je toliko nakrivo nasađen da jedna kriza – dobro, gargantuanskih razmera, no svejedno – može da udari u same njegove temelje.

Javljali su se, o kako nisu, oni koji su proricali da ćemo na kraju tunela – sada ga, evo, naziremo – biti neki drugi ljudi. Da će se vratiti moral, da je ovo bio podsetnik, zakasneo ili brutalan možda, ali i dalje podsetnik, na prave vrednosti, one koje smo godinama gurali ispod tepiha.

Ma hoće matrak.

Ne računajući koronavirus i licitacije – delimično neukusne, delimično razumljive – o nastavku najvažnijih (čitaj: najisplativijih) sportskih takmičenja, najveća “nekovidska” vest bila je ona o sada već izvesnoj prodaji Njukasl junajteda.

Baksuzni velikan sa severa Engleske, nakon godina i godina patnje pod omraženim Majkom Ešlijem, trebalo bi, samo da se utanače još neki detalji, da pređe u ruke Javnog investicionog fonda Kraljevine Saudijske Arabije, koji za račun prestolonaslednika Mohameda ibn Salmana i njegove porodične svite ulaže novce i širi uticaj srednjovekovne petromonarhije po planeti.

Sent Džejms Park

Okej, Majk Ešli je takav da ne treba ni trošiti bajtove na opisivanje njegove, hm, ešlijevštine. Reći da su potezi u rukovođenju klubom bili pogrešni bilo bi potpuno netačno: greška je kad nešto probaš s najboljom namerom. Majk Ešli je više ličio na zlikovca iz filma, koji pedantno, iz kadra u kadar, sprovodi svoj mračni plan iritiranja gledalaca i nanošenja bola, sve sa cerekanjem u kancelariji koje traje dugo pošto krene odjavna špica.

No ako se snima nastavak filma, onda naredni negativac mora po svemu, a posebno po megalomaniji, da prevaziđe svog prethodnika. I eto nama notornog MBS-a i njegovog ortaka, verovatno budućeg predsednika kluba, Jasira Al-Rumajana, za čije je “master planove” Majk Ešli samo sitni pijačni prevarant u falš trenerci...

Nije, ovo, naravno samo problem Njukasla.

Ponajmanje je, zapravo, problem Njukasla.

Ovo je problem sporta i fudbala posebno, igre koja je sebi dozvolila da postane novčić koji se ubaci u PR-džuboks i onda svira kako joj bogati gazda kaže. Odavno je fudbal potčinjen politici i geopolitici, od klubova koji padaju u ruke šeicima, istočnim ili zapadnim milijarderima, do prodaje domaćinstava svetskih prvenstava i završnica velikih takmičenja.

Saudijska Arabija možda je u mnogo kategorija “najgora” – apsolutistička vlast, šerijatski zakoni, proganjanje i maltretiranje svih manjina, uključujući i verske, mučenja i ubistva političkih protivnika i novinara, ponižavanje žena, maltretiranje stranaca na privremenom radu – pa mora više i da zapne da bi ispeglala svoj imidž, ali to je kao onaj grozni vic kad tip pita nepoznatu ženu da li bi spavala s njim za deset evra.

Šta ti pada na pamet”, bude prvi odgovor, a onda joj ponudi deset miliona evra, i to već menja stvari.

Znamo, dakle, šta je fudbal, uključujući i one klubove koji sebe doživljavaju kao da su važniji, veći, uticajniji od drugih; znamo šta je fudbal, sad se samo cenjkamo.

U konkretnom slučaju, cena iznosi 300 miliona funti, u paketiću koji zapravo ima oblik velikog bureta najavljena su i značajna, oh, vrlo značajna sredstva za pojačanja, zbog kojih bi najpopularniji engleski klub severno od Jorkšira mogao brzo da postane takmac onima koji su se već srećno udali i u miraz dali svoje ime i svoju tradiciju.

Sve to, zar nismo odavno shvatili, ima svoju cenu, a ona nekad nije ni preterano velika.

A na početku i na kraju, uvek nagrabuse oni iskreni navijači. Od pristalica Njukasla, stamenih i nagih “Džordijevaca” izranjavanih sistematskim udarima Ešlijeve eskadrile, danas se očekuje da dignu glas, da se usprotive (relativno) jeftinom marketinškom triku koji će udariti debeli sloj šminke preko neuglednog lica, da kažu da ne pristaju na to da Sent Džejms park bude pretvoren u igralište za dinastičku decu.

To nije ni tamni vilajet, to je izbor između dva zla (kako je to sažeo jedan anonimni komentator na Tviteru: “Ne kažem da Majk Ešli ne bi počinio genocid u Jemenu, ali moramo da se pomirimo s činjenicom da to verovatno nije uradio”), i ljudski je, i razumljivo je, što je opozicija mnogo tiša nego što bi bila da nema Majka Ešlija.

I što bi milioni koji vole ovaj klub – a imaju ga, uprkos poslednjoj deceniji, mada bi se i tu dalo probrati kakvih argumenata, rašta i voleti – pristali na pogodbu s bliskoistočnim šejtanom: vi nama novac i malo radosti, mi vama prvo prećutnu podršku.

A onda, ako bude bilo kako obećavate da hoće, pogledajte samo šta je uradio Mančester Siti, onda ćemo vas i slaviti i zbog vas razviti slepu mrlju veliku kao Arabijsko poluostrvo za sva nepočinstva koja vam spočitavaju.

Fudbalski navijači su, kako to ume da bude, laka meta, ali samo zato što su tako vidljivi. Zašto bi ugovoreni brak Njukasla i Saudijske Arabije bio na udaru javnosti ako ta ista javnost uglavnom ćutke prelazi preko brojnih ugovora koje Saudijci imaju sa zapadnim demokratijama (oduprli smo se, u ovom slučaju, porivu da prethodnu sintagmu napišemo ovako: “sA zApAdNiM dEmOkRaTiJaMa”), svim tim bilateralnim sastancima, svim tim trgovinama oružjem, naftom i drugim potrepštinama?

Na kraju krajeva, ne bi Njukasl bio ni perjanica: Šefild Junajted, klub koji je svim neutralcima prirastao za srce u ovoj krnjoj sezoni Premijer lige, već sedam punih godina je takođe u vlasništvu dinastije Saud.

S te je strane licemerno očekivati od sporta da bude apolitična zabava, kada mu to ne dozvoljavaju da bude.

I to se neće promeniti, naprotiv, biće još jasnije, ni ako u crno-belom dresu, kao nekad kada je Fredi Šeperd mislio da će srušiti Mančester Junajted, od naredne jeseni zaigraju najveće svetske zvezde, ni ako se iznad parka Svetog Jakova zavijore zelene zastave, tik uz crno-bele.

Samo ćemo, eto, biti malo pažljiviji i realniji sledeći put kada u apokalipsi, sakriveni iza svojih ekrana i zatvoreni u svoja četiri zida, budemo planirali neki novi svet, mnogo moralniji, lepši, onaj u kojem se ne vrti sve oko novca i uspeha po svaku cenu.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: ©AFP, ©Reuters

Najnovije vesti


×