{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Njihova borba – Kako su Haland i Knausgor učinili da Norveška bude “kul“​

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 6
Ako su Knausgor i Nesbe naterali svet da obrati pažnju na literaturu i televizijske serije koje dolaze iz te zemlje, onda su Haland i kompanija (Džošua King, Martin Odegor, Mohamed Eliunosi i ovaj uzbudljivi novi adut Šefild Junajteda, Sander Berge) naterali Evropu da primeti reprezentaciju komšije Larsa Lagerbeka, i da zdušno navija da se oni napokon, posle dvodecenijske pauze, nađu na velikom takmičenju
PRELAZZI: Njihova borba – Kako su Haland i Knausgor učinili da Norveška bude “kul“​
©AFP

Nije se, verovatno, pojavio u poslednjoj deceniji veći književni fenomen od Karla Uvea Knausgora. Norvežanin je pobio bukvalno sve postulate našeg vremena: u doba instant-gratifikacije i svođenja tananih emocija na tvitove i smajlije, izdao je šestotomni roman na više od 3.500 stranica, pišući o svom životu, svakodnevnom i banalnom kao što životi neknjiževnih junaka uglavnom budu. I požnjeo uspeh nad uspesima.

Zbog "Moje borbe" nazvan je "Prustom našeg doba", a zvanični podaci kažu da je više od 450.000 ljudi u Norveškoj kupilo taj serijal; to je kao kada bi u Srbiji neki roman imao tiraž od 600.000.

Preveden na sve značajnije jezike, kontroverzan i zbog naslova koji asocira na onog brkatog propalog slikara i zbog reakcija članova njegove porodice na iznošenje neprovetrenog veša u javnost, roman je od Knausgora načinio svetski poznatu facu, a Norvešku – poznatu po prirodnim lepotama, penzionom fondu, skupoći, bijatlonu i inspektoru Hariju Huleu – opet učinio "kul".

Sada je dobio savršenog pomagača.

Nije se, verovatno, pojavio u poslednjih nekoliko godina – od Mbapea, svakako – veći fudbalski fenomen od Erlinga Halanda. Mladi Norvežanin pomera granice nemogućeg iz vikenda u vikend, pa onda i iz utorka u utorak.

Nemoguće je ne voleti ga, to dete koje se igra, izgleda poizdalje kao žuta mašina (sada i u žutom dresu!) a onda se kamera približi, švenk osmeha i vidite da je i dalje tek dečkić; izgleda i kao da bi trebalo da bude malo nezgrapan, a on zapravo drugima pomera centar za ravnotežu.

Ako su Knausgor i Nesbe naterali svet da obrati pažnju na literaturu i televizijske serije koje dolaze iz te zemlje, onda su Haland i kompanija (Džošua King, Martin Edegard, Mohamed Eliunosi i ovaj uzbudljivi novi adut Šefild Junajteda, Sander Berge) naterali Evropu da primeti reprezentaciju komšije Larsa Lagerbeka, i da zdušno navija da se oni napokon, posle dvodecenijske pauze, nađu na velikom takmičenju.

A tu se negde interesi te evropske javnosti sudaraju sa našima...

Da, Srbija će u martovskom baražu imati težak zadatak na drevnom i pedantno renoviranom Ulevolu ne samo zbog forme Halanda i drugih norveških špiceva niti terena na kojem će Nordijci makar na 90 minuta ogoliti strast (setimo se samo scena kada su se njihove neskandinavski susedi Finci kvalifikovali za Evropsko prvenstvo na krilima Temua Pukija), već i zato što ćemo biti loši momci u tom duelu.

©AFP

Sem Dušana Tadića, koji ipak nije planetarno poznat kao što Haland preti da postane, ili Mitrogola za kojeg će biti jedna londonska enklava, nema drugog majstora za kojim bi suze prosuo neki neutralni Jens, Džordž, Fransoa ili Đuzepe...

Doduše, makar smo tu nametnutu ulogu "bad guys" naučili da igramo; i drugo, zar nismo uvek, da citiramo Caneta, bili partibrejkeri?

No vratimo se Norvežanima, Knausgoru i Halandu, makar zato što nam je ostalo skoro mesec dana do tog sudbonosnog okršaja.

Postoji još jedan razlog, mimo toga što su simboli današnje Norveške, za njihovo dovođenje u vezu.

Knausgor je, naravno, trenirao fudbal, tamo sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su Norvežani polako od konobara i amatera postajali zagrejani za ovu igru, što će polako u drugi plan bacati zimske sportove. Osnivalo se sve više klubova, pravili su se baloni, postavljali veštački tereni i grejanje koje je dozvoljavalo da se lopta tera i za zimskih meseci, pa je Halandova ekipa zapravo sasvim logičan sled događaja.

A to što su svega nekoliko godina unatrag bili toliko loši da im je i San Marino dao gol (u gostima!) i da ih je ponižavao čak i Azerbejdžan, i to je put kojim se mora proći dok se ne stasa...

Ima u "Mojoj borbi" mnogo referenci na te tinejdžerske treninge, na putovanja sa omladinskim pogonom kluba, na jednu šansu koju je promašio pred svojim strogim ocem i dva gola koja je dao dok ovaj nije gledao, ali ima i deo koji opisuje onaj osećaj što vam ga nudi samo veliko takmičenje, onaj uzlet adrenalina i patriotizma što često bude praćen grudoboljom.

Bilo je leto 1998, u Francuskoj, i bila je to prva (i poslednja) velika generacija norveškog fudbala, sve sa jednim Halandom na spisku.

Biće i onaj mali eho dve godine kasnije, prisećaćemo se uskoro i tog meča kada Milošević daje gol a Kežman dobija najbrži crveni karton u intermecu SR Jugoslavije između dva totalno luda meča na Evropskom prvenstvu, ali 1998. su, o čemu svedoči i Knausgor, Norvežani zaista verovali. Onako, debelim slovima, kurzivompodvučeno – verovali.

Četiri godine pre Francuske, u Americi 1994, bili su možda i još potentniji, ali su bili i najveći baksuzi prve faze, pošto su jedino oni, u grupi u kojoj su četiri ekipe imale po četiri boda, izvisili i morali da rezervišu prvi slobodan let SAS-a za Oslo.

Ni drugi Svetski kup zaredom nije im počeo idealno: izvukli su nekako 2:2 sa Marokom, pa dozvolili da im Škoti ukradu 1:1, i pred poslednje kolo u grupi A imali su dva boda i tek malene šanse da prođu dalje.

Jer čekao ih je Brazil na Velodromu, svetski prvak Brazil, Brazi Ronalda. Dobro, i Bebeta, i Denilsona, i Rivalda, i Dunge, ali pre svega Brazil najboljeg igrača planete.

Karl Uve Knausgor (©AFP)

Knausgor se seća te utakmice, ovaj mnogo slabiji stilista se dobro seća da ju nije gledao: znali smo da će Brazil pobediti i umesto toga se odlučili za rapsodiju Marokanaca koji će toliko zatući Škotsku da se ona do dan-danas nije op(o)ravila; naše pretpostavke potvrdile su se kada je Bebeto desetak minuta do kraja cepnuo loptu glavom i favoriti su poveli.

Tada su Norvežani krenuli svim silama, ukupno tri komada braće Flo igrala su u špicu, uz još Solskjera s njima i Ćetila Rekdala iza.

Tore Andre je postigao prvi, u 83. minutu. Danas gotovo iste takve golove, gotovo istim pokretima i sa jednako upečatljivom snalažljivošću za tu gotovo istu visinu, daje mali Haland. Remi nije ništa značio, napali su još, napali su opet, bio je penal i Rekdal ga je nekako, jedva ali jeste, zavukao iza Tafarela.

U "Mojoj borbi" opisuje se euforija koja je zavladala na ulicama: svi su bili napolju, cela zemlja je slavila, trčale su zastave, popio bi se i okean te noći.

Norveška je tukla svetskog šampiona (bizarno zvuči podatak da su Norveška i Brazil u istoriji odigrali četiri meča i da ih Brazilci nijednom nisu savladali; ostala tri su, doduše, bila prijateljska) i Norveška, verovao je Knausgor, verovali su njegova porodica i njegov grad i cela zemlja, može daleko, do titule...

Nismo li i mi tog leta živeli svoju poslednju bajku? Da smo tukli Nemce umesto što smo dozvolili da nam se izmigolje, da smo bili efikasniji protiv Irana i Amera, da je Mijat imao normalne kopačke, da smo imali selektora – mnogo kondicionala i samo jedan ishod za tu poslednju veliku generaciju jugoslovenskog/srpskog fudbala.

Da je – opet u Marselju! – bilo malo manje sunca, da je Bobo Vijeri bio makar malo manje snažan, da Paljuka nije skinuo onaj zicer Tore Andreu pred sam kraj... glasi otprilike i tugaljiva norveška uspomena na osminu finala Svetskog prvenstva, njihov prvi i zasad poslednji proboj u eliminacionu fazu nekog velikog turnira.

Ali na kraju je tako bilo, Italijani su se na najitalijanskiji mogući način provukli do četvrtfinala i tamo će na najneitalijanskiji mogući način izgubiti od Francuske, a euforija u Norveškoj je morala da splasne i Karl Uve Knausgor je fudbalu posvećivao sve manje redova, baš kao, u godinama koje će doći, čitava Norveška.

Sada su, eto, opet tu. Haland junior će posle Pari Sen Žermena da se pokazuje (jer se već dokazao?) u Bremenu ove subote, neki Jens, Džordž, Fransoa ili Đuzepe će navijati za njega i usput, jer još je februar, napomenuti kako Evropsko prvenstvo bez Erlinga Halanda i nije neko Evropsko prvenstvo, svi će čitati Knausgora i Nesbea i misliti da je Norveška odjednom strašno kul.

I to je, zapravo, skroz u redu. Naša borba, ako se i mi tu nešto pitamo, ionako je oduvek bila nešto drugo.

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: ©AFP

Najnovije vesti


×