{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ipsvič je imao Bobija Robsona i Alfa Remzija, Ipsvič će uvek da ima i tu jednu evropsku i tu jednu ostrvsku titulu... Ali imao je – a nekad izgleda da će i toga uvek da ima – i neke vrlo teške trenutke u svojoj istoriji
PRELAZZI: Negde između Milana, Smedereva i Tranmera...

Tamo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, izgledalo je da je dovoljno da imate krst Svetog Đorđa na zastavi pa da se prošetate do evropskog pehara.

Liverpul da ne pominjemo, trofeja u Kupu šampiona dohvatili su se i Aston Vila i Notingem Forest (dva puta), a u Kupu UEFA zablistali su Totenhem i Ipsvič. Čak se i Arsenal uspeo dokopati jedne završnice u Kupu pobednika kupova, a znamo da Arsenal nije baš umeo da se snađe u Evropi...

Ta je, okvirno rečeno, dekada, ostavila brojne posledice na ostrvski fudbal koje traju i danas. Neke su bile dobre (povećano interesovanje za igru dovešće, uz još sijaset faktora, i do stvaranja Premijer lige kakvu danas znamo), neke baš i ne (huliganizam je uspešno izvezen i presađen diljem kontinenta; a iz vizure igre, naterao je klubove da se ulenje, da kasnije uđu u tranziciju igre i otvore se ka svetu), ali neke, takvi su ljudi, nikada neće ni prestati da se osećaju.

Nostalgija, to osećanje koje može a i ne mora biti racionalno, posebno se pojača kada se točak (ne)sreće tako preokrene da negdašnji giganti počnu da grcaju u dugovima i nedaćama. Tako smo imali period kada se plakalo za Notingem Forestom, pa kada se znala opevati Aston Vila; ukratko, bogovi su pali na teme i valja se po toj glavi počešati i pitati šta dalje...

Aktuelni trener Ipsviča, Pol Lambert

Među nabrojanim imenima iz najsvetlije faze engleskog fudbala u drugom abzecu jedan izgleda kao uljez: Ipsvič Taun, osvajač Kupa UEFA 1981. godine – vodio ih je ser Bobi Robson, drugi među najvećim imenima iz stručnog štaba Tauna, pošto je pre njega, kada su uzeli i jedini pehar prvaka Engleske, mesto na klupi dužio ser Alf Remzi, svetski prvak – danas krvolipti u Ligi jedan, trećem rangu engleskog fudbala, nekoj vrsti Čistilišta za posrnule velikane ili one koji su velikima hteli postati.

U Ligi jedan, koja se u doba Ipsvičovog prvog uzleta – govorićemo i o drugom i potonjem – zvala Treća divizija, u proteklih desetak godina bili su i Notingem Forest i Lids i Blekbern i Lester i Vulverhempton, a danas se u njoj nalaze i Bolton i Portsmut, ali i Sanderlend.

Priča o “Crnim mačkama” je takva da su o njoj već snimane i serije (“Sunderland Till I Die”) a sigurno se pišu i knjige, jer je Sanderlend verovatno najveći engleski klub koji se nalazi tako nisko, a ne deluje, barem zasad, ni da će im ova sezona proći bez nerviranja i haosa; ali eto, nije najveći evropski engleski klub koji se nalazi tako nisko.

Ipsvičovu sudbinu, trofejnog kontinentalnog imena koje nije ni u prva dva ranga, deli još samo DDR-ovski Magdeburg, o kojem ste mogli čitati u magistarskoj tezi Predraga Dučića (“Klubovi na koje se srušio Berlinski zid”), ali momci iz Istočne Anglije unekoliko su nam bliži, makar zato što smo prisustvovali – neki, sigurni smo, i lično – njihovom poslednjem uzletu, nakon kojeg je usledilo konstantno propadanje.

Kad je Ipsvič bio u Smederevu

Bilo je to u ranu jesen 2002. godine, a utakmica se zbila istog dana kada je zaličilo da će ovdašnji (tada još “jugoslovenski”) fudbal podići glavu iznad vode; tog četvrtka Partizan je izbacio Sporting iz Lisabona, a Crvena zvezda je plesala protiv Kjeva na Bentegodiju.

Klub iz Verone bio je jedno od najprijatnijih iznenađenja Serije A, doletela su simpatična magarad iz anonimnosti i naterali nas sve da ih zavolimo; u isto vreme, nešto gotovo isto uradio je Ipsvič tamo na severozapadu.

Momci koje je predvodio Džordž Barli stigli su iz Čempionšipa i u prvoj sezoni (2000. na 2001), u priči skoro nalik onoj Notingem Foresta, izgledali kao da će se boriti za titulu. Na kraju je Mančester Junajted bio nedodirljiv, a Ipsvič je tek u poslednjem kolu, zbog remija baš u Sanderlendu, pao na peto mesto i morao, umesto Lige šampiona, da se zadovolji Kupom UEFA.

Mi smo ih gledali godinu i nešto malo jače kasnije, kada su, rastrzani problemima i teško oboleli od “sindroma druge sezone”, već bili ispali u Čempionšip, a Džordž Barli, zvanično najbolji menadžer Premijeršipa, brojao poslednje dane u klubu.

U Smederevo su, uprkos situaciji na tabeli, došli zahvaljujući “fer plej” renkingu. Stadion nije bio baš pun, ali Sartid se imao čemu nadati posle 1:1 na Portman roudu; bilo je i gostujućih navijača, bilo je – to se još radilo – i žovijalnog vređanja tamnoputih rivala, posebno Markusa Benta koji će postići jedini gol, iz penala u devetom minutu, i bilo je taman toliko istorije da se i dalje sećamo tog meča.

Aha, bila je to labudova pesma Smedereva, prva asocijacija na klub koji se više ne zove kako se zvao, i prva mentalna slika kada neko kaže “Dragan Žilić”, “Nenad Mirosavljević”, “Goran Bogdanović” ili “Slavoljub Kizić” (on će i skriviti taj jedanaesterac); ali ni “Traktor bojs” nisu odmakli previše daleko.

Sačuvali su, za razliku od Smederevaca, ime i grb, ali ne mnogo više od toga.

No navijačima Ipsviča – koji su ovih sezona morali da se nerviraju i zbog haosa u Safoku i zbog novog uzleta mrskih rivala iz susednog Noriča – kao prelomna tačka, kao onaj trenutak “imao pa nemao” ipak je urezan meč odigran godinu dana ranije.

Jedna velika evropska noć, pa posle neka sve bude crno.

Ko je ovaj ćelavi pored Brembla?

U novembru 2001. drugi najslabiji tim Premijeršipa sreo se sa drugim najboljim u Seriji A. Na Portman roud je stigao Inter, onaj Inter Ektora Kupera. Igrali su Zaneti, Sedorf, Emre, mnogo se nade polagalo u špic koji su činili Mohamed Kalon i Nikola Ventola. Branio je Toldo, ali ga je savladao Alan Armstrong. U timu Ipsviča nastupali su Tajtus Brembl, Herman Hrajdarson, Met Holand, pa Pablo Kunjago...

Navijači su se, eto, ponadali da se rađa još jedan “evropski Ipsvič”, kao dve decenije unatrag, samo što to nije bilo u ponudi: u revanšu su na Meaci oduvani sa 4:1 (uz het-trik Boba Vijerija), Inter će kasnije ispasti od osvajača Fajenorda, a Ipsvič će se već koliko naredne jeseni naći u Smederevu i u drugoj ligi.

Ništa u priči o Ipsviču nije mnogo različito u odnosu na narative koje smo slušali mnogo puta.

Ima tu i do relativne stagnacije Safoka, i do toga što je prosečno godište žitelja Ipsviča iznad 40. Susedni Norič je mnogo mlađi, samim tim poletniji i investitorima draži.

Ima do lutanja u struci: od 1936, kada je Ipsvič postao profesionalni klub, pa do 2002. i Barlijevog odlaska imali su ukupno 13 menadžera, a od tada celih 12; najduže se zadržao Mik Mekarti, kojeg su oterali, pa onda bez njega lako ispali. Mala sreća u nesreći je što ih trenutno vodi Pol Lambert, koji bi mogao da ih, makar na silu, izvuče iz Lige jedan ove sezone.

Najviše je, naravno, do katastrofalnih finansijskih rešenja.

Jedna loša odluka vodila je do naredne, jedan gazda (Dejvid Šipšenks) oterao je klub u debeli minus, a kada je tako, obično se oko stadiona sjate nakupci, a iznad njega počnu da kruže lešinari.

Ipsvič Taun je tako pao u ruke izvesnom Markusu Evansu. Ovo “izvesno” nije tu slučajno: iako se o njegovom privatnom životu ponešto i zna, ovaj biznismen retko se pojavljuje u javnosti a nikad na Portman Roudu, ne daje intervjue i nikada se ne fotografiše. Što ih najviše boli, ne ulaže ni novac, makar ne mudro koliko bi morao.

Ništa, dakle, uz priči o Ipsviču nije različito od mnogo čega što smo slušali i čitali u nekim drugim tekstovima, sem toga da je Ipsvič, eto, osvajač titule prvaka, dom Alfa Remzija i Bobija Robsona, ali i sopstvenik jednog evropskog trofeja; i da se ponosi time što nikada nije izgubio evropsku utakmicu na svom bunjištu – a gostovali su i Inter, i Real, i Milan, i Barselona...

Naredne subote – šta ti je fudbal, šta ti je nostalgija, koliko su daleko i “nulte”, a kamoli rane osamdesete – nakon što su na jedvite jade izvukli 2:1 u Tranmeru i zadržali treće mesto u, čini se, nikad neizvesnijem “Čistilištu”, gostovaće im Linkoln Siti.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×