{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Bizarno zvuči podatak da je prvi karioka u engleski fudbal stigao tek 1987. godine, i nije da nije bilo onih koji bi zapalili Englesku, ali više je na tom spisku razočaranja, bolnih promašaja i predmeta zafrkancije
PRELAZZI: Ne tupi, Frede – Brazil u Engleskoj
Fred

Ima u tome i neke ljudske, geografske, kulturološke, ne samo fudbalske zakonitosti i rezona: to da se Brazilci uglavnom ne snalaze dobro, ne osećaju dobro, na britanskim ostrvima.

Kiša je, tmurno je, mračno je, sivo je, ružno je, udara te vetar i bude nekad i snega, noć pada u rano popodne, jezik je čudan i teško ga je naučiti, ljudi su zabrinuti ili gledaju svoja posla, uređenost je nekad samo druga reč za dosadu; ni traga šarenilu, lepoti, ritmu, aromama rodne grude, porodičnim okupljanjima, onoj slatkoj, seksi neizvesnosti kojom sjaji svaki dan tamo dole, kući.

A opet, ova teorija pada još istočnije – kako to da su Brazilci našli svoje gnezdo u Donjecku, tamo ih ima koliko volite, kao da je neko prokopao tunel od Rija, Gvaranija, Amazona, Florijanopolisa pravo do rupa iz kojih mile ukrajinski i ruski kamarati.

Ne miriše taj grad samo na rat i tugu, ne ni samo na crni ugalj i dugačke fabričke dimnjake, nego malo i na brazilsku kafu, karneval i onoliko donjeg veša koliko se mora, najminimalnije moguće...

I taj put je prošlog leta, Brazil – bele stene Dovera, via Šahtjor, prošao i Frederiko Rodrigeš de Paula Santoš, poznat i samo kao Fred, i ubrzo ozloglašen zbog tužnog, sve do nedelje koja je za nama, uistinu tužnog pokušaja da postane redak predstavnik svoje zemlje koji će uspeti u Albionu.

Brazil i Engleska, to jednostavno nije bio dobar spoj, i verovatno bi takve stvari uplašile Freda i navijače Mančester junajteda i da nije bilo onih skoro 60 miliona evra koje je Žoze Murinjo calnuo za njega.

Možda je i prirodno, zapravo, da se kolevka fudbala ne razume sa fudbalom koji je odrastao. Zar nije poenta svakog da se osamostali i postane svoj čovek, roditeljima svaka čast, ali ja moram živeti i biti još bolji?

Takav je jaz između igre koju su pre vek i po osmislili i patentirali Englezi i onog “žogo bonito” bez kojeg ovaj sport ne bi bio toliko magičan i najveći.

Ta diskrepanca biće i razlog i objašnjenje što Prva divizija i, kasnije, Premijer liga, nije umela sa Brazilcima i oni nisu umeli sa njom; a biće u isto vreme i sjajan argument onima koji su tvrdili da to nije najjače ni najbolje prvenstvo, jer kako možeš da budeš najveći u nečemu što ima veze s fudbalom, a da nemaš Brazilce?

Kako možeš da tvrdiš i da si ikada bio najbolji ako nikada nisi ugostio Ronaldinja, Ronalda, Rivalda, Roberta Karlosa, Kaku, sem ono kad su dolazili da ti pokažu kako se to radi?

Zato će, u očima mnogih, Primera ostati etalon fudbala kakav bi morao da bude, čak i ako nije upakovan u najskuplji omot i dignut na finansijski pijedastal pomoću basnoslovnih televizijskih prava.

Bizarno zvuči podatak da je prvi karioka u engleski fudbal stigao tek 1987. godine, kada je Njukasl angažovao stanovitog Mirandinju, a Premijer liga će se ovime podičiti čak tri sezone po nastanku – 1995. u Koventri Siti sleteće izvesni momak po imenu Isaias, koji je punu deceniju pre toga špartao po portugalskim terenima.

Nije da nije bilo onih koji bi, makar nakratko, zapalili Englesku, ali više je na tom širem spisku razočaranja, bolnih promašaja i predmeta zafrkancije nego onih fudbalskih sladostrasnika koji nam svima izađu pred oči kada čujemo reči Brazilac i lopta u istoj rečenici.

U stvari, kao da su svi uspešni Brazilci u Premijer ligi bili oni koji nisu baš Brazilci; ne po pasošu, naravno, koliko po stilu igre, od kontinentalnog do onog koji bi se u nekim davnim vremenima mogao nazvati ostrvskim, a na južnoj hemisferi bi se nazvao dungolikim. (Ne računamo golmane, da se ne ljute Ederson i Alison...)

U Arsenalu su, za vakta Nepobedivih, to bili Edu (kao tek prosečan igrač) i Žilberto Silva (kao veoma važna Vengerova karika, potom i kapiten, svakako jedan od najboljih Brazilaca koji je gazio englesku travu i poneki engleski ligament, iako je ponajmanje bio Brazilac u istinskom smislu te reči), i nešto kasnije će bezuspešno pokušati da ga emuliraju sa Žuliom Baptistom, Lukaš Leiva je bio potcenjen i prezren, često i bez razloga u Liverpulu, ali tek će Mančester Siti otkriti pravog naslednika u Fernandinju.

Avaj, na svakog Žilberta Silvu dolazio je po jedan Kleberson, na svakog Oskara ili Ramireša jedan Denilson ili Anderson; na svakog Silvinja jedan Emerson, na svakog Fernandinja neki Fabio Silva ili, da pomenemo čoveka od kojeg i danas izbijaju velike graške znoja svakome ko navija za Lids junajted: Roke Žunior...

Sa napadačima je procenat uspešnosti bio još mršaviji, i da nije bilo Kutinja u Liverpulu i danas Bobija Firmina u istom dresu, ostalo bi sve na skupocenim kiksevima Robinja i Žoa i smešnim pokretima Marija Žardela među svim onim legionarima na stadionu Ribok.

Najveći je, reći će vam to na severu zemlje, ali će potvrditi i svi oni koji se sećaju engleskih devedesetih, bio onaj koji je došao među prvima, hrabro i uprkos svemu što je važilo tada i, u manjoj meri, važi i sada: nisu ti majstori za igru koja je previše muška i premalo lepa, nisu ljudi koji vole da se pomaze s loptom za ritam koji udara u bubne opne čak i ako to značilo samo tumaranje po terenu; lenji su oni za ovolike treninge koje nameće surovi profesionalizam; a posebno nisu, tvrdi ova škola mišljenja, za stil života u Engleskoj (iako su, ponavljamo, uspeli u svakom kutku planete, od Vladivostoka do Vladimiraca)...

Žuninjo Paulista

Legenda Midlzbroa, naravno, i istinska ikona Premijer lige, Žuninjo Paulista. Žuninjo je imao sve preduslove da postane prva – i možda jedina? – superzvezda iz Brazila u Engleskoj, samo što je platio ceh tima za koji je igrao. Boro je ispao iz lige, Žuninjo je otišao u Španiju, gde bi drugo, jer nijedan drugi klub tada nije želeo da se kocka s tamo Brazilcem, makar on bio i fenomenalan, makar bio i najbolji igrač u čitavoj ligi 1997. godine.

Kasnije će se mađioničar vratiti ali to već neće biti ista liga, ista zemlja, isti klub, isti sjaj u očima. A kad smo već kod Midlzbroa, i oni će zaludu pokušavati da ponove Paulistu, pa će se tako Riversajdom prošetati i likovi kao što su Branko, Doriva, Emerson ili Afonso Alveš...

I Engleska i Brazil, hoćemo reći, još čekaju na zvezdu takvog kalibra, i ako je jednog leta zaličilo da bi to mogao da bude Robinjo, ideja se survala na tlo kao Robson de Souza kada mu protivnički bek malo jače podvikne. Ne liči ni da će Gabrijel Žezus ili Rišarlison, koji god iznos pisao na njihovoj etiketi, rešiti taj mentalni, fudbalski ili kulturološki rebus.

Na to je, dakle, na sve te emersone tome ili roke žuniore, ličio Fred, jedino pravo pojačanje Mančester junajteda od prošlog leta; Murinjov viđeni odgovor na Fernandinja bio je smehotresan pre nego bilo šta drugo, i od obećanog uništitelja protivničkih napada koji u isto vreme može da povuče napred, namesti gol i nametne ritam – Englezi bi to rekli box-to-box – nije bilo ni senke; ma bukvalno bi i senke igrale bolje od onoga što je u retkim prilikama kada bi ga se dalo nazreti, prikazivao Fred.

Da ostanemo na njegovom imenu, a pomalo i pojavi, beše s početka devedesetih onaj bizarni film sa Fibi Kejts i Rikom Mejalom (znamo ga iz “Crne guje”), o imaginarnom prijatelju koji se pojavi i počne da pravi haos, ne shvatajući gde mu (ni)je mesto.

Na engleskom se zvao “Drop Dead Fred”, kod nas su ga preveli mnogo blaže sa “Ne tupi, Frede”, i hajde da se nadamo da nijedan navijač Junajteda nije upotrebio originalni naslov, ali je mnogi pomislio da je Fred, ako ništa drugo, a ono potpuno imaginaran fudbaler.

Šta reći, uostalom, kada ga u ekipu nije stavljao ni Žoze Murinjo? Posebni je imao i posebno objašnjenje, nešto poput “tim nije dovoljno uravnotežen da bi on bio u prvih jedanaest...

A onda je, kao i što svaka dobra priča o Mančester Junajtedu ovih meseci počinje – sa vrhuncem zbog kojeg je zaigralo srce i onima neutralnim, ukoliko takvih uopšte ima kada se pominje div s Old Traforda, s rušenjem skorojevićkih Parizlija – a onda je došao Ole Gunar Solskjer.

Norvežanin je već posle nekoliko dana odbacio medijske najave da će Fred biti škartiran, vodio ozbiljan razgovor s njim čiji su rezultati bili obelodanjeni, ne bi li se ućutkali novinari koji su Brazilcu predviđali povratak na istok ili tavorenje u drugom timu. Solskjer je javnom podrškom pokazao i da shvata da ono “Brazilci su to” znači da im je potrebno dati i psihološki impetus i ubediti ih da mogu da budu ono što treba da budu.

Fredov nastup protiv PSG-a, a silom prilika je bio možda i najiskusniji igrač u Mančesterovoj vezi, mogao bi da bude prelomna tačka. Statistika je rekla svoje – osvojio je loptu duplo više puta od bilo kog drugog saigrača, podrazumeva se da je trčao mnogo jer mu je to oduvek bila glavna odlika – ali statistika ne pokazuje ono što smo videli, a to je da je uspeo da uđe pod kožu Parižanima i nervira ih svih onih dugih stotinu minuta.

Možda je prekasno, a možda je, zato što nije ambasador “žogo bonito”, vazda bilo nemoguće da Fred postane “taj” Brazilac kojeg čeka Engleska, ali nije da bude pouzdano violončelo, ako već neće biti dirigent u veznom redu Junajteda. Ukoliko bude velike rekonstrukcije ekipa, i ukoliko je bude sprovodio Solskjer, verovatno će Frederiko Rodrigeš de Paula Santoš makar dobiti priliku da pokaže ko je i odakle je.

A to je sve što, još od čarobnog Žuninja Pauliste, Brazilci traže od života i od Engleske.

ENGLESKA 1 - 30. KOLO

Subota

Kristal Palas – Brajton 1:2 (0:1)
/Milivojević 50 pen – Mari 19, Nokart 74/

Hadersfild – Bornmut 0:2 (0:1)
/Vilson 20, Frejzer 67/

Kardif – Vest Hem 2:0 (1:0)
/Hojlet 4, Kamarasa 52/

Lester – Fulam 3:1 (1:0)
/Tilemans 21, Vardi 78, 86 – Ajite 51/

Njukasl – Everton 3:2 (0:2)
/Rondon 65, Perez 81, 84 – Kalvert Luin 18, Ričarlison 32/

Sautempton – Totenhem 2:1 (0:1)
/Valeri 77, Vord Prauz 81 – Kejn 26/

Mančester Siti - Votford 3:1 (0:0)
/Sterling 46, 50, 59 – Deulofeu 66/

Nedelja
13.00: (1,18) Liverpul (7,25) Barnli (15,0)
15.05: (1,55) Čelsi (4,00) Vulverhempton (6,25)
17.30: (2,40) Arsenal (3,40) Mančester Junajted (2,90)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×