{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Među svakim tim kompanijem koji ga zavali da ti sruši snove, nađe se i poneki dragulj, kao ono kad u trzaj glavom Đinija Vajnalduma uđe duh Stivena Džerarda
PRELAZZI: Ne, nikad nećemo prestati da pričamo o ovome

Čekaj, kako se ovo radi? Kako se piše kad slaviš, kako se govori kada ti je lice toliko razvučeno u osmeh da ti se čini da se neće vratiti u onaj regularni, natmureni položaj, kako se pakuju osećanja u jedan tekst, u jedan SMS, u tvit, u bilo koji vid komunikacije, kad nisi siguran gde si, šta se desilo, otkud sad ovo?

Od onih čuvenih pet novinarskih pitanja, znaš samo odgovor na “Zašto”, on je očigledan, ostalo ti beži kao Trent Aleksandar-Arnold, dete tog grada, kad utekne po desnoj aut-liniji pre nego što prevari ceo svet i jednu Barselonu.

Zato što Enfild. Zato što evropsko plemstvo, od Bila Šenklija, preko Boba Pejslija. Zato što od Pariza pa do Turske. Zato što Virdžil van Dajk, i neka mu se sad smeje Rio Ferdinand ako ima obraza.

Zato što ona pesma, o tome da se ne treba plašiti mraka.

Zato što Jirgen Klop.

Zato što – Liverpul.

Nismo navikli, eto, i sad ovaj dolepotpisani što vas često nervira ima blagu blokadu, kao ono kad Leo Mesi naleti na Fabinja pa se odbije od njega.

Jer smatrati, misliti, pisati o Liverpulu, sanjati o njemu, to znači da ste spremni da znane i neznane varijante suza, poraza, tuge, pretočite u još jednu patetiku o tome kako će se nekada, na kraju oluje, možda pojaviti zlatno nebo. A nikako da ga ugledate, kao što Luis Suarez nije mogao da vidi Alisona ni da ispuni svoje obećanje o neradovanju ako ga spakuje ispod Kopa.

Okej, među svakim tim kompanijem koji ga zavali da ti sruši snove, nađe se i poneki dragulj, kao ono kad u trzaj glavom Đinija Vajnalduma uđe duh Stivena Džerarda sa stadiona Ataturk.

Naplati vam taj klub malo i sreće, ponudi vam zrno utehe i vi se, kao i svaki očajnik, uhvatite za njega, do narednog srcoloma, do narednog trenutka kada ćete opet slušati ono o luzerima i morati s kiselim osmehom da opet objasnite ljudima da ste uglavnom sve to čuli, i da vam je koža već očvrsnula, kao cevanica Džejmsa Milnera kojom ukrade dragocenih dvadesetak sekundi.

Ali na to smo navikli, to znamo, da patimo i tugujemo i govorimo “oh, pa dobro, ali videćete vi sledeće sezone”, i opet, i opet, i opet; na ovo pomalo nismo, kao što osovina Buskets-Rakitić nije navikla da bude toliko neprimetna.

Dešava se previše retko, ta crvena fudbalska lopta kao kometa protutnji u neredovnim intervalima, i onda te ostavi da gutaš tu kosmičku prašinu, i nismo sigurni šta sad da radimo sa svim ovim. Dobro, sem da se smejemo, kao što se zaceniš Đordiju Albi što mu se tresu gaće od atmosfere i pravi dve greške za prva dva gola.

Da li je, kada smo već pomenuli tu mitsku utakmicu, da li je blasfemično reći da je ovo bilo veće od Istanbula? Rezultatski možda ne, ipak je ono bilo finale, ali fudbalski? Imalo bi sasvim dovoljno argumenata da se pobedi u toj raspravi.

Na Bosforu, protiv moćnog Milana, tamo su samo bogovi mogli obećati srebrninu. Nisu tu bila čista posla, Anćeloti i njegova savršena mašina upali su u nekakav vorteks koji se ne bi ponovio za milion, bilion, trilion godina.

Ovog maja, Liverpul nije samo okrenuo 3:0 i pobedio bez penala i bez Dudekovog imitiranja Grobelara.

Liverpul je nadjačao, nadigrao, pa i ponizio Barselonu, i morali bismo da budemo grozni pa da kažemo da je to učinio sa drugim, sa “šnj” timom.

Kakva bi to nepravda bila prema Đerdanu Šaćiriju koji, zakržljao od nerabljenja i, iskreno, ne baš kalibar za tako veliki klub, posle preplašenog prvog poluvremena šalje baš onakav centaršut za 3:0; ili prema Divoku Origiju kojeg nadobudni Pike u nekom trenutku stvarno počinje da se plaši.

I bilo je na Enfildu. Baš tamo gde se od nezaboravnih Intera šezdesetih i Sent Etjena sedamdesetih, tokom nedelje, sa upaljenim reflektorima, ne igraju obične utakmice; da podseti sve – recimo, one koji imaju digitalne zastave – da je moderni fudbal možda umro u Engleskoj, nestao kao Kutinjo na travi koju je nekada tako lepo umeo da zapali, ali evo ga, živne nekad na mitskom stadionu odakle je sve počelo, kao daleki naklon precima i  romansama.

Kao Endi Robertson, bek starog kova, koji svaki put uradi pravu stvar, čak i kad se povredi na isteku prvog poluvremena.

Moralo je biti na Enfildu.

I moralo je biti malo pravde, ma koliko nas je navikao Liverpul da je dotična gospođa slepa kao Ernesto Valverde koji gubi konce ako ih je ikada i držao; jer nije realno, nije moguće, da se ovakva sezona, s jednim porazom u ligi, sa evropskom odisejom, završi u totalnom antiklimaksu.

Hoćemo, onda, malo i o Premijer ligi, toj rak-rani svakog Skauzera, a onih usvojenih posebno?

Ova pobeda nad Barselonom, i to ne samo zato što sada govorimo i o jednom Kataloncu, ima dodatnu vrednost.

Čudesnim trijumfom na Enfildu Liverpul se sasvim lepo pomokrio na paradu Pepa Gvardiole, unapred uvežbanu i zakazanu za sunčani Brajton na jugu Engleske u nedelju oko 17 časova.

Super je to, i ostaje bol i rupa koja će čekati, i čekati, i čekati da bude zaptivena, ali kome je sad toliko bitno što će momci u svetloplavom odbraniti titulu, sem džepovima okorelih i nedavno steknutih navijača Sitija?

Ovo je veće i od Premijer lige, o ovome će govoriti Evropa, o ovome će govoriti i istorija i svako ko išta zna o fudbalu, čak i pošto se neki mutni šeik odavno zasiti svoje poslednje kurtizane.

(Dobro, ako Siti baš baš, ali ono baš baš bude hteo da preda titulu kuririma po imenu Glen Marej i Kris Hjuton, uzećemo je; no to stvarno, u ovom trenutku, u svakom trenutku, nije toliko važno. I to je Liverpul.)

A da, samo da znate, nerviraćemo vas još više. I ovaj dolepotpisani i svi oni u komentarima, još malo ispod. Bićemo totalno nesnosni. Bićemo užasno naporni. Bićemo strašno uporni i uživaćemo u svakom trenutku. Trtljaćemo o Klopu, o noćima na Enfildu, o crvenoj porodici, o tome šta znači biti drugačiji, o “this means more”, o tome da postoje, eto, neki dani kada te ni Danijel Staridž ne nervira.

A kad nam ono spočitavate da živimo u prošlosti, mi ćemo vam reći da mi tu prošlost stvaramo iznova.

Ne, hvala na pitanju, nikad nećemo zaćutati o Istanbulu, ni o Dortmundu, ni o Barseloni.

Ovo sinoć, ovo nije samo još jedna utakmica koju navijači Liverpula neće zaboraviti. Ovo je utakmica koju vam navijači Liverpula neće dozvoliti da zaboravite.

PišeMarko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Reuters)

×