{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Mark Bosnić – deset grama dnevno, gospođica „Vonderbra“ i Savovo finale Liga kupa

/ Izvor: mozzartsport
Komentari: 4
Prisećanje na čuvenog golmana Aston Vile i njegov razuzdan život
PRELAZZI: Mark Bosnić – deset grama dnevno, gospođica „Vonderbra“ i Savovo finale Liga kupa

Ima teza da su najgori i skroz nepodnošljivi oni ljudi koji su kasno otkrili poroke. Neke stvari treba – ako se mora, je li... – proći na vreme, i oni koji nisu imali dovoljno litara, dimova, partnera ili moći kasnije će to pokušavati da nadoknade na prebrze i odurne načine.

Ima i ona teza da su najgori oni ljudi koji sve svoje nevolje i probleme svaljuju na druge, koji ne prihvataju ni zrno samokritike. Ako si nešto pogrešio, ako si uništio svoj život, a ti nađi nekog ko ne može da se brani, i natovari mu sve.

Ako je išta od ovih uvreženih mišljenja tačno, onda je Mark Bosnić bio jako loš čovek.

Australijanac hrvatskog – tada još jugoslovenskog – porekla, koji će i kao klinac svako leto na severnoj hemisferi provoditi na Jadranu (baš će prilikom jednog od tih porodičnih putovanja prvi put posetiti i Englesku, i otići na probu u Liverpul), kasno je otkrio drogu, ali je pao najniže kada je, valjda to rade svi narkomani, pokušao da sve prebaci na druge.

Pa još na jednu ženu.

Kriva je bila Sofi Anderton, supermodel, devojka koja je reklamirala tada popularni „Vonderbra“ i bila jedna od najvažnijih it-girls (to bi se danas možda dalo nazvati starletom?) Engleske na prelazu dva veka. Neko društvo je jadnog Marka upoznalo s njom, ima i kako ga je mladi Džon Teri, koji je bio iz Londona i vrlo dobro znao kakvi su to krugovi, upozoravao, a onda su mu jedne noći sipali drogu u piće – bez zezanja, stvarno je to rekao – i posle se, jadan, navukao.

Deset grama kokaina dnevno nije bilo dovoljno za Sofi i njega, morali su da u tim danonoćnim bahanalijama iskape i makar litar votke, i karijera možda i najnadarenijeg golmana iz te daleke zemlje morala je da nestane u, d'izvinete, prah.

Nije Sofi, okej, bila cvećka, u svojoj autobiografiji pričala je da je, ne bi li uspela da pokrije svoju zavisnost, radila kao elitna prostitutka i uzimala i po 15.000 funti za noć, ali „Boza“ je imao, i pre nje, sve preduslove da bude neotesani zavisnik i da protraći svoj talenat.

Što je, neizbežno, i učinio.

Danas se na Vembliju, ovom novom, igra finale Liga kupa između Aston Vile i Mančester Sitija, i bila je to prilika za prisećanje na finale Liga kupa na starom Vembliju, pre ravno 24 godine.

Savo Milošević, heroj tog dana – kakvu je samo golčinu zabio svojom levicom za 1:0 i osećaj da će Lids Junajted morati da padne pričao je i za zvanični sajt Vile u predigri meča u kojem je bivši evropski prvak, ipak, totalni autsajder.

I koliko god su ga posle prozivali za promašaje i davali mu glupe nadimke, činjenica jeste da je taj „Koka-kola kup“, kako se zvao sredinom devedesetih, ostao poslednji trofej Vile, a da bi danas dali makar pola ovih navrat-nanos dovedenih pojačanja za jednog napadača kao što je trener Partizana.

Mark Bosnić bio je na golu tog dana, baš kao i dve godine ranije kada je Vila tukla „njegov“ Mančester junajted, pred očima njegovog mentora i učitelja, dobrotvora i zlotvora, Aleksa Fergusona.

I u Lidsu, protivniku te 1996, i u Vili je bilo još igrača koji su ostavili veliki trag u fudbalu. U belom dresu Endi Grej, Toni Jeboa, Gari Mekalister, Lukas Radebe; u klaretnom Dvajt Jork, Garet Sautgejt, Endi Taunsend; pomenimo i dvojicu koji sigurno neće dati nijedan intervju ovih dana, pokojne Uga Ehioga i Garija Spida.

Ali nijedan od njih nije bio toliko talentovan, toliko, što bi se moderno reklo, ishajpovan, i imao takav tobogan od života kao Mark Bosnić.

Možemo danas, eto, pričati da je bio najveća greška Aleksa Fergusona. Bio je, neka nas neko ispravi ako to nije tačno, jedini igrač kojeg je veliki Škot dva puta doveo u Junajted, i oba puta zažalio.

Prvi put je, okej, bila kocka. Bosnić je bio samo klinac o kojem se pričalo, genije iz mlađih kategorija koji je, igrajući za klub hrvatskih iseljenika tamo dole, postao poznat po tome što za slobodne udarce udaljene više od 20 metara nije postavljao živi zid. (“ako mi daju gol odatle, onda bolje da se ne bavim ovim poslom”, pričao je kočoperni plavušan.)

Fergi je za sitne pare doveo dećaka o kojem su pričali skauti, možda i u inat rivalu, jer je Bosnić rođen u gradu po imenu Liverpul, ali mu je šansu ukazivao na kašičicu i Mark će se nakratko vratiti rodnoj grudi, pre nego što uspe da se dokopa Birmingema i Aston Vile.

Nekoliko sezona, Bosnić je bio nezamenjivi broj 1 na golu velikana – taj klub je toliko istorijski značajan da bi bio velikan engleskog fudbala i bez tog pehara iz 1982. – i izgledao je stvarno dobro, sigurno, uverljivo i lepo, da ne govorimo o tome da je branio penale žmureći, da je čak i Ferguson morao da pogazi svoju reč i da drugi put posegne za njegovim potpisom.

Njegovi psihoterapeuti – dok je imao novca da ih plaća – verovatno su na dugim seansama pokušavali da prokljuve kada se tačno razvila ta sumanuta autodestrukcija i šta joj je bio uzrok; Bosnić je bio lenj, jedan od onih igrača, nema veze što je golman, za koje nam ostaje da se pitamo „šta bi bilo da su...“

Projektovan da nasledi Petera Šmajhela (kasnije će Ferguson pokušavati da produži tu lozu i Bartezom i Hauardom, pre nego što najzad izroni iskusnog Van der Sara), Bosnić će toliko ići na ganglije Fergusonu da ga je ovaj u svojoj autobiografiji nazvao „najgorim profesionalcem kojeg sam ikad video”. Fergi je ludeo što Boza samo gleda šta će da pojede, što mu je od zelene trave bio draži masni švedski sto i što bi dolazio na treninge sa pola kila više svakog jutra.

Iz ove perspektive, znamo da je Mark samo lečio mamurluk, jer šta bolje otera glavobolju od hladnog bureka i toplog jogurta (ili beše obrnuto?), ali signali da je problematičan odavno su zavijali iznad Birmingema i Mančestera kao sirene tokom “Blica”.

Bilo je ono kad je, noć pre sopstvenog venčanja, uhapšen zbog tuče u striptiz-klubu... u sedam ujutru.

Bilo je, malo pre toga, dok mu je buduća (kratkotrajna) supruga bila verenica, kad su se Dvajt Jork i on obukli kao žene, a onda unajmili dve gospođice da im sisaju nožne prste, dok jedna bičuje Australijanca. (Jork je kasnije skrušeno priznao da se svašta te noći desilo, samo seks nije.)

A bilo je i kad se, na utakmici na Vajt Hart Lejnu, okrenuo ka tribini Totenhema, stavio prste da izgledaju kao brčići i podigao ruku u vazduh da izgleda kao, nema greške, „Zig hajl“. Priveden je i u policiju tog dana, a izmislio je i neku babu koja je navodno bila Jevrejka, tvrdeći da nije znao za veze između Totenhema i Jevreja.

Sve te crvene lampice i užareni alarmi nekako su uspevali da budu ignorisani, ali kada je Bosnić derogiran na treće mesto među golmanima Junajteda, otvorilo se široko polje za poroke, alkohol i droge. A još kada se dokopao mondenskog Londona, zabava je, bez preterivanja, bila dvadesetčetvoročasovna.

Izgledao je (takvo je bilo vreme, još su se furale te frizurice) kao rokenrol zvezda, primao je od Čelsija 45.000 funti nedeljno da ne radi ništa, i upoznao je, tvrdiće on nimalo džentlmenski, Sofi Anderton da ga dokrajči.

Mark Bosnić bi, sa kaznom za kokain koja mu je okončala karijeru u 32. godini, posle čega se vratio da živi s roditeljima, sa bankrotom koji je morao da proglasi, sa groznim navikama sa kojima se borio godinama, i sa izgovorima koji ga nisu baš predstavljali kao dobrog čoveka, mogao da bude primer nekim novim naraštajima kako ne stradati kao on.

Ali, to bi značilo da neko liči na Marka Bosnića, što je verovatno nemoguće.

Boza („Pravi Boza“, tako mu glasi i nadimak na Tviteru) danas ipak neće biti na mestu slave, tamo gde je uzeo dva Liga kupa, tamo gde je izdaleka video gol Sava Miloševića. Radi kao komentator na australijskom Fox Sports i zauzet je tamošnjom ligom.

Ali mora da će, taman će biti mrak i zasvrbeće ga ona neka davna navika, a onda će je odbaciti kao što je Sofi Anderton odbacila njega, mora da će uključiti prenos sa Vemblija i svim srcem navijati za autsajdera.

Takvi se, znao je to i onih godina kada mu ni deset grama dnevno nije bilo dovoljno, međusobno prepoznaju.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

(FOTO: Reuters)

×