{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
U inat onima koji žive život na društvenim mrežama
PRELAZZI: Lukas Toreira, jugador de futbol

Možda je nekad davno, pre čak sedam-osam ili deset godina, u prepotopsko vreme društvenih mreža, dakle, možda je tamo u Silicijumskoj dolini neko mislio da će one podražavati stvarnost, da će biti preslikan život Jovana Jovanovića, samo pretočen u nule i jedinice, pa da svi na svetu mogu da vide šta misli, čemu se nada i gde je trenutno naš Jovan Jovanović.

Znamo, sa podebelim iskustvom, da to nije tako. Na društvenim mrežama se ljudi, stvari i pojave predstavljaju boljima nego što jesu, one služe za emitovanje idealnog, uglancanog frejma svačijeg života, a posebno onih poznatih: tom novom naukom bavi se armija stručnjaka čije titule ne bismo umeli ni da izgovorimo, a kamoli da prevedemo. Kao što je ona stara reklama govorila, imidž je sve...

Pogledajte samo fudbalere i njihove Instagrame i Tvitere, ma dovoljno je ždraknuti samo onaj opis u nekoliko reči i sve će vam biti jasno. Kristijano Ronaldo, recimo, nudi link na kojem ćete pročitati pod kojim uslovima je dozvoljeno korišćenje njegovog imena; Zlatan Ibrahimović počastiće vas primenjenim „zlatanizmom“ o lavovima koji se ne mere sa ljudima; čak i Luka Modrić ima inspirativni „hashtag“, koji mu doduše pristaje i opisuje mnogo šta u njegovoj karijeri, da najbolje stvari nikad nisu najlakše stvari.

A onda pogledajte i junaka današnjeg teksta i, sasvim moguće, junaka utakmice koja će se danas odigrati na Enfildu, a koja zbog spleta okolnosti, niza (ne)logičnih događaja i ponovo otkrivene nepredvidivosti Premijer lige ima još veću specifičnu težinu nego kada se inače sreću Liverpul i Arsenal.

Na njegovom Tviteru nećete naći prepucavanja, mimove, smiješne slike, nikakve od tma onih gluposti koje bi nekom ko ima 22 godine bile zapravo dozvoljene, jer kada imate 22 godine, sve vam je dozvoljeno, na društvenim mrežama ili ne. Samo fotografije sa treninga i utakmica, zahvalnost saigračima i njegovom ocu, poneki poljubac sa devojkom koja se očito trudi da ne nosi štikle, pošto je i bez njih viša od svog dečka.

A tamo gde vas inače čekaju „privacy policy“, motivacione poruke i ostale zanimacije, piše samo „Jugador de futbol, Uruguay“.

I to je, u najboljem mogućem smislu, sve što Lukas Toreira jeste. „Fudbaler, Urugvaj“, u te dve srpske i četiri španske reči, baš kao i u njegovih 166 centimentara, staje koloplet kvaliteta koji je od Lukasa Toreire, bez ikakve konkurencije, napravio najbolje pojačanje Arsenala u ovoj sezoni, vrativši uzdrmanim, tihim i odavno apatičnim Emiratima energiju kakva je ovom timu nedostajala još od čoveka čiju će pesmu – „Toreira, oooo“ – naslediti dečko iz industrijskog Fraj Bentosa, na samom ćošku malene zemlje, tik uz granicu sa Argentinom.

Ima smisla da baš jedan Urugvajac bude čovek koji će naterati Arsenal da se ponovo bori, da ponovo ratuje: Lukas Toreira poseduje onaj čudesni, neuhvatljivi kvalitet koji se zove „grinta“, a koji označava i agresivnost, i srčanost i inicijativu, samo unapređenu i prirodnim odabirom decenijama negovanu urugvajsku verziju „garra charrua“.

Kao nekad slavno indijansko pleme na teritoriji današnje Orijentalne Republike, koje se borilo najlepše, najhrabrije i najuspešnije kada je bilo priterano uza zid, tako svako kome u ličnoj karti piše „Jugador de futbol, Uruguay“ i nesvesno mora da poštuje zavet svojih predaka i misao i misiju velikog učitelja Oskara Tabaresa.

Lukas Toreira to radi bolje od svih, i kad bi nekog Urugvajca koji je imao sreću da bude živ tamo 1950. pitali koji mu se igrač najviše sviđa, koji ga najviše podseća na generaciju svetskih prvaka – koja je igrala muški, ali nije bila gruba; Tabares je često podsećao svoje pulene, i na ovom proteklom Mundijalu na kojem su osvojili srca mnogih, da je u čuvenom finalu na Marakani urugvajska selekcija napravila svega 11 prekršaja za čitavu utakmicu – to bi mogao i morao da bude samo on.

Sve to je uvideo, mnogo pre skeptičnih navijača Arsenala, i Unaj Emeri, koji će uz potpisani ugovor sa engleskim velikanom i uz fotelju u kojoj se sve manje otcrtava zadnjica Arsena Vengera, tražiti i dobiti Lukasa Toreiru.

Kao prvog igrača od kojeg će početi nova era Arsenala i na čijem će se volji i uspehu nadograđivati Emerijevo „vjeruju“. Makar se tome nadaju i trener i navijači što ovih dana, kad su povrede desetkovale sastav, imaju strpljenja i opravdanja mnogo više nego u bilo kom trenutku u poslednjih pet-šest sezona.

Toreira je ono što je Arsenalu nedostajalo od Patrika Vijere (na melodiju kojom je nekada opevan Francuz sada se kliče i Urugvajcu, što jeste čast ali i omanja nepravda, i nadajmo se da će uskoro dobiti nove i prilagođenije stihove) i eventualno Žilberta Silve, pošto Flamini, ma koliko da se trudio, nije bio taj kalibar, a o ostalim pokušajima poput Kokelana ili Elnenija da i ne govorimo.

Bolno im je falio onaj koji će ne samo pokrpiti rupe u dijamantu ispred zadnje linije i ne samo povući napred svojom nepresušnom kinetičkom energijom, nego činiti svakog ko je na terenu makar malo boljim, bržim i odlučnijim fudbalerom. Onaj koji će hapsiti protivnike da bi oslobađao svoje prijatelje.

Arsenalu napad ni u najtužnije Vengerovo vreme nije bio boljka, uvek kada bi Arsenal imao loptu, nešto bi lepo, ko u pesmi Dina Merlina, moglo da se desi; haos je nastajao natrag, gde bi na vetrometini stajali nezaštićeni bekovi. Kada bi se na njih ustremio neki Mo Salah ili, što je navijačima bilo najnepodnošljivije, Hari Kejn, bilo je to skoro pa tužno za gledanje i sa već viđenim ishodom.

Emeri je secirao problem i odmah pronašao rešenje: treba mu čovek koji je brz, koji čita igru, koji ume da se postavlja i ne gubi se na po nekoliko minuta (ili vekova, kao Mesut Ozil), a koji će u isto vreme moći da povuče, da da tačan pas, da šutne, a još da bude disciplinovan i prilagdoljiv ritmu engleskog prvenstva.

Toreira se na Premijer ligu navikavao svega nekoliko utakmica, ali kada je jednom počeo da igra, ispostavilo se, na oduševljenje tribina, da je to jedan dinamo, jedan zec sa reklame za baterije, jedna fudbalska ajkula koja ume da namiriše krv na svakom delu terena.

Uključujući, kako bismo to zaboravili, onaj škorpion u sam smiraj tegobnog meča protiv Hadersfilda, kada je Lukas, ako je iko više i sumnjao u njega, udario finalni glanc na svoje osvajanje Ostrva.

Mirni dečak kojeg su zbog visine savetovali da batali snove o fudbalu i da se zaposli u jednom od brojnih mlinova za iverice ili fabrika papira načičkanih u njegovom Fraj Bentosu, a on je hrabro, sa 17 godina, pregazio okean i stigao u Peskaru, trčeći postojano za svojim snovima (tu će ga prepoznati, i na tome dobrano profitirati, predsednik Sampdorije Masimo Ferero), prestao je da bude tajna baš na Svetskom prvenstvu.

U onom sjajnom meču protiv Portugala, jednom od klasika Mundijala u Rusiji, Toreira se poput krpelja zalepio na velikog Kristijana Ronalda i strpljivo mu isisavao svu energiju i smirenost.

To isto napravio je i u onom prvom meču sa Liverpulom, kada je morao da interveniše Džejms Milner.

To će isto probati da uradi i na Enfildu, u kasnopopodnevnom terminu pretposlednjeg dana 2018. godine koju će dugo pamtiti.

Godine u kojoj smo, sem svih onih zvezda kojima je imidž mnogo bitan, dobili i čoveka koji nema razlog da ulepšava stvarnost, koji ne živi na društvenim mrežama nego u trenutku i na travi, kojem su dovoljne dve srpske ili četiri španske reči da vam se predstavi i da sve bude jasno: „Fudbaler, Urugvaj“.

ENGLESKA 1 - 20. KOLO: 

Subota

16.00: (1,55) Lester  (3,90)  Kardif (6,50) 
16.00:  (1,45) Totenhem  (4,40)  Vulverhempton (7,25) 
16.00:  (1,80) Votford  (3,50)  Njukasl (4,70) 
16.00:  (3,15) Brajton  (3,30)  Everton (2,30) 
16.00:  (2,00) Fulam  (3,35)  Hadersfild (3,90) 
18.30:  (1,50) Liverpul  (4,40)  Arsenal (6,25) 

Nedelja

13.00:  (4,90) Kristal Palas  (3,60)  Čelsi (1,75) 
15.15:  (3,20) Barnli  (3,35) Vest Hem (2,25) 
15.15:  (8,50) Sautempton  (5,40)  Mančester Siti (1,33) 
17.30:  (1,40) Mančester Junajted  (4,80)  Bornmut (7,75) 

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama 

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

×