{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Ljubav i (Liverpulova) titula u doba korone; ne, fudbal ponekad nije važniji od života i smrti

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 41
Potrebno je biti čovek u ova zlehuda vremena
PRELAZZI: Ljubav i (Liverpulova) titula u doba korone; ne, fudbal ponekad nije važniji od života i smrti

Iznad televizora je nasmejani Robi Fauler. Po zidovima vise zastave, kada se probudim ujutru, prva stvar koju vidim je ona ptica, kao da mi čuva san. Na polici je literatura: Brajan Rid, Sajmon Hjuz, Rafael Honigstajn, Džon Vilijams...

Samo jedna velika fotografija, dar prijatelja koji će ubrzo potom zapaliti u Australiju, stoji neokačena.

Nema datuma, ali po svemu sudeći je nastala krajem aprila 1990. Na njoj su igrači Liverpula, i nasmejani Keni Dalgliš, poziraju sa peharom Prve divizije. Čak i ako se pomno zagledam u Hansena, Grobelara, Molbija, Džona Barnsa, Oldridža ili Birdslija, ne mogu da vidim nagoveštaj onoga što će doći. Ili, pre, onoga što neće.

Bilo bi sjajno za ovaj tekst kada bi se mogla napisati rečenica da se u očima Brusa Grobelara ili Stiva Nikola vidi budućnost, a da budućnost kaže da Liverpul u naredne tri decenije neće biti prvak. I da će blizu biti tek dva ili tri puta.

Ne, vidi se samo euforija, nastavak dominacije, nakratko prekinute Hilzbroom više nego pogotkom Majkla Tomasa u poslednjem kolu prethodne sezone.

Fotografija je lepa, uramljena, zastakljena – hvala, Borise! – i već joj je odavno određeno mesto na nosećem zidu tog dotrajalog stana, ali i dalje skuplja prašinu u jednom ćošku.

Čekao sam dan kada će Liverpul osvojiti titulu, matematički, pa da ponosno poperim Kenija i njegov trijumfalni tim; pa da se odaljim, vidim je li sve lepo pod libelom, kao u "Lepim selima", i da naglas kažem, dobro, neću valjda čekati 30 godina da tu vidim Klopa, Firmina, Hendersona i Trenta.

A sada?

Barem vama, koji godinama čitate ove redove – a neki ih čak i ne kritikuju! – ne moram da crtam koliko mi znači titula Liverpula.

Imao sam tu sreću da budem živ i svestan i ne toliko mali, kada je Crvena zvezda bila šampion Evrope i ništa u mom detinjstvu i ranoj zreloj dobi nikad neće moći da se s tim poredi, ma šta da je bilo kasnije, ma koliko su mi se putevi sa tim klubom razilazili, kao kad se s nekim članom porodice posvađaš ili tek ne čuješ.

Ovo je bilo nešto drugo i neuporedivo, za one dosadne što i dalje ne kapiraju “kako možeš”, da parafraziram ili plagiram sam sebe po ko zna koji put. Pre 25 godina video sam Faulera, čudo od deteta, u crvenom dresu, čuo potom za Hilzbro i Hejsel i Kop i Pejslija i Šenklija, od mahnite kupovine retkih sportskih časopisa do traganja za izveštajima i pričama u onim “ozbiljnim”, ne bi li se pročitao koji red, od jurcanja za satelitskim kanalima ne bi li se uhvatio koji minut, to su bili počeci.

Posle je bilo i televizije, i Dortmunda i Istanbula i Atine, i klizanja i Madrida, bilo je i Majkla Ovena i Igora Bišćana, svega je bilo, samo nije bilo Premijer lige.

Opet autoplagijat: ne računajući neke duboko porodične i još dublje privatne stvari, ništa u životu nikada nisam želeo toliko intenzivno kao da Liverpul, posle 30 okruglih godina, postane prvak Engleske.

Pa da okačim onu sliku i upotpunim nenormalnost svog staništa...

I ove sezone je stvarno izgledalo da je to to, iako sam svaku od ovih 29 utakmica preboleo, rizikujući da se tahikardija pretvori u infarkt. Slegnuo sam ramenima čak i kada je Nečastivi udario još jednu recku na otvoreni račun koji kod njega ima Dijego Simeone, nema veze, zna se šta je važno, zna se šta je opsesija.

Ovog proleća se i to, možda, dovelo u pitanje.

Sasvim iskreno, prvi impuls, posle toliko čekanja, i na sami nagoveštaj da bi neko mogao Liverpulu da otme već viđenu titulu u Premijer ligi (samo još dve pobede! Ili možda ni toliko!), bilo je da to “ne može”, “ne sme”, da bi goreo i grad i Engleska i da bi se spremali molotovljevi kokteli za spontane terorističke napade.

Kakvo sebično, naivno razmišljanje, jednako grozno i neuviđavno kao pustošenje domaćih radnji i gomilanje toalet papira koji će nam, kad sve ovo prođe, biti merna jedinica za bestidnost i nemoralnu paniku.

Kakva, suštinski, negacija svega što Liverpul predstavlja i zbog čega se voli.

Znamo šta je govorio Bil Šenkli, da je fudbal važniji od života i smrti, ali Škot nije uvek bio ozbiljan i bio je možda prvi planetarni maher u udvaranju medijima i njihovom korišćenju. Znao je šta da kaže, kako da kaže, kad da kaže, da bi to dospelo do najšireg broja ljudi.

Šenkli jeste voleo klub i fudbal više od svih banalnih privatnosti – kad bi neki igrač bio povređen i nije mogao da igra, Šenkli ga je gledao kao da ga prezire; svaka povreda je mala izdaja, pričao je – ali nije bio toliko lud da ne zna šta je stvarno bitno.

On je Liverpul zavoleo, jer je u njemu, tako velikom, tako ludom tih 60-I koje su dolazile i u čemu će odigrati rolu važnu skoro kao Bitlsi; tako nestabilnom, nadobudnom, vrcavom, video isto ono što je u životu i razumu održavalo rudare u njegovom Glenbaku.

Grad je oduvek bio drugačiji, melanž daha Njujorka i irskih predgrađa, valjda je tako bilo sa svim velikim lukama pre nego što je globalizacija učinila da svi gradovi liče jedan na drugi.

No, nešto ga je činilo različitim i kasnije, bilo da je reč o zapuštenim pabovima iz kojih džikljaju stabla i krošnje, o Tokstetu ili o Butlu, gde se živelo kraće, prljavije, teže nego u drugim delovima Britanije.

Bio je to, i zato je tamo posebno bila omrznuta Margaret Tačerte godine kad je napravljena ona fotografija, brojala je poslednje mesece svog drugog mandata – usađeni osećaj velikodušnosti, solidarnosti, brige za drugoga.

Liverpul je već pola veka dosledno "crven", laburistički, takoreći socijalistički.

Nisu uvek imali mnogo, posebno otkako je Mančester prugom, aerodromom, Smitsima i Aleksom Fergusonom postao važniji, bogatiji, poznatiji, ali ono što su imali, bili su spremni da dele.

Bila bi negacija svega što je Liverpul sada se – sada kada se broje žrtve, kada Italija, ta najlepša zemlja na svetu, jeca i pati i krklja, kada staje ceo svet – opteretiti titulom Premijer lige, pa makar je čekali 30 godina, pa makar nekom značila ceo život, ili makar njegovih četvrt veka.

Da li će se prvenstvo prekinuti i proglasiti nevažećim, da li će titula, zbog ovakve dominacije, biti ipak data Liverpulu ali će uz nju zanavek stajati ona prokleta zvezdica, to stvarno – najstvarnije – nije važno ni na današnji dan, ni u ovom mesecu, ni u ovoj 2020.

A ponajmanje sme da bude važno Liverpulu.

Taj klub je, i zato ga mnogi vole, i zato su mnogi drugi na njega ljubomorni, mnogo više jedna velika ideja nego bezglavo jurcanje za slavom.

Ideja o odgovornosti, o moralnosti, o tome da je najteže – i najvažnije – biti čovek u zlehuda vremena.

O tome je, na kraju krajeva, ubrzo po odluci Premijer lige, govorio i Jirgen Klop.

I titula će doći, ovako ili onako, pre ili kasnije, ove ili neke naredne godine, okačiću tu fotografiju za 30 ili 50 proleća, svejedno; važno je sačuvati ljude, razum, sebe, ideju.

A fudbal, znao je to najbolje i Šenkli i ljutio bi se što ga loše citiraju, fudbal može da bude važniji od života samo kad je život tu, kad ga je toliko svuda da prestanete i da mislite o njemu.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

(FOTO: Reuters)

×