{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Kad sveci posrću – od Tadića i Van Dajka do praznih stolica i onih 0:9

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 2
A koliko je samo sve izgledalo drugačije pre četiri godine...
PRELAZZI: Kad sveci posrću – od Tadića i Van Dajka do praznih stolica i onih 0:9

Pesma koja se rado peva na stadionima, a posebno ovih nedelja uoči velikog hrišćanskog praznika, melodijom oslonjenom na gospel i džez, zvuči poletno. Ali, “Kad sveci marširaju” zapravo govori o apokalipsi, o onome što piše u “Otkrovenju Jovanovom”, a u originalnim stihovima, koji se ipak retko čuju sa tribine, Mesec postaje krvav, zvezde padaju sa neba, a crni jahači se galopom približavaju da proreknu svačiju sudbinu.

Na to direktnije tumačenje ovih proteklih sedmica, pa i meseci i godina, liči poj “When the Saints Go Marching In” kada ga zapeva sve melanholičnija, sve nestrpljivija, sve ređa pastva sa stadiona Svete Marije, na jugu Engleske.

Sautempton je u poslednje vreme, doduše, dobio nekoliko utakmica koje na Ostrvu zovu “six-pointers”, direktnih duela za opstanak, ali prazne crvene stolice i pesimizam ne mogu da se izleče preko noći.

Posebno ako vas proganjaju košmari kao, na primer, da gubite 0:9 na svom terenu. Pa se probudite i shvatite da apokalipsa nije bila izmaštana.

A nije trebalo ovako da bude. Zapravo, uoči današnjeg duela u Njukaslu, na jedinom drugom stadionu u ligi koji se takođe diči imenom jednog sveca, navijači Sautemptona sa zavišću gledaju čak i u svoje crno-bele protivnike, a to je verovatno najtužnija stvar koju neko može da vam kaže – da je Njukasl ikome uzor.

No Stiv Brus je na trošne temelje nesigurnosti i neizvesnosti – temelje koje je gazda Majk Ešli svesrdno podrivao, korak po korak uništavajući najveći klub na severu zemlje – nasadio konstrukciju koja nikoga neće oduševiti, ali koja će izdržati jesenje udare tajfuna, munja i gromova; Sautempton, s druge strane, već tri sezone deluje kao klub u tranziciji (u međuvremenu im se jedna i dogodila, pošto su i oni prešli u kinesko vlasništvo), bez glave i repa, koji u Premijer ligi opstaje i ostaje nekako silom prilika, više po inerciji no po zaslugama.

Ni Ralf Hazenhitl, koji je pre ravno godinu dana nasledio ubogog Marka Hjuza na čelu “Svetaca”, sve sa pratećim nadimkom “Alpski Klop”, nije bez makar dela krivice, no postoje mnogo dublji, strukturalniji razlozi što je Sent Meriz, uz možda samo još Gudison i Vikaridž roud, najtugaljiviji objekat u čitavoj Premijer ligi.

Koliko je samo sve izgledalo drugačije pre četiri godine! U poslednjoj sezoni Ronalda Kumana, koji je nastavio dobro utabanom, ma savršeno asfaltiranom stazom što je probio Maurisio Poketino, Sautempton je završio kao šesti.

I da to nije bila baš ona sezona koju će obeležiti čarobni Lester (ah, da, još jedan zgodan trenutak da se podsetimo oktobarskih 0:9!), možda bi jače odjeknulo da su “Sveci” bili tako visoko – najbolji plasman još od drugog mesta u staroj Prvoj diviziji osamdesetih – i to na svega tri boda od Lige šampiona.
Samo tri boda.

I nije do rezultata, nešto je i do utiska: Sautempton je delovao kao dašak Evrope u Premijer ligi, dokaz da se lepom igrom, uzbudljivim dodavanjima, mudro odabranim pojačanjima i vrelom momaka kojem je dozvoljeno da postane brza reka (od Volkota i Bejla preko Lalane i Okslejd-Čemberlena do Luka Šoa i Vord-Prauza, jug je i inače bio plodna crmnica na kojem su talentovani klinci postajali važni igrači) može uhvatiti ukoštac sa onima koji su imali mnogo više resursa.

Bila je to ona sezona u kojoj su natrag komandovali Žoze Fonte i holandski biser pristigao iz Glazgova, Virdžil van Dajk (a koji će od heroja ubrzo postati Juda, kao što to sa idolima često i bude), u kojoj je Sadio Mane uznemiravao bekove po krilu, u kojoj je Dušan Tadić igrao toliko lepo i toliko slobodno da smo mislili da ne može bolje (a onda je otišao u Ajaks i postao mnogo slobodniji, mnogo magičniji), u kojoj je Viktor Vanjama držao konce na sredini, a Gracijano Pele predstavljao opasnost, uz Šejna Longa koji je bio tu da održi ostrvski duh.

Početkom 2016, Sautempton je bio dva meseca bez poraza, sa visine su posmatrali ostatak i gledali napred, ne dajući ni peni na oblake koji su se nadvijali nad gradom, ne osećajući opomenu u pesmi koja je, sa krcatog i nasmejanog Sent Meriza, pratila njihove pulene.

Tu počinje da se račva bliska budućnost kluba: da tog leta nije otišao Ronald Kumanon će tvrditi da je to zbog nepremostivih razlika u mišljenju sa upravom kluba oko ambicija, i dalji razvoj događaja će mu potpuno dati za pravo – možda bi Sautempton danas bio klub za primer, možda ne bi navijači s tolikom zavišću posmatrali Vulverhempton ili Bornmut (nekada samo nebitne komšije iz grada koji je tek spavaonica), što su, svako na svoj način, postali merna jedinica za postepeni napredak i normalnost.

Bilo da je Holanđanin osetio, ili mu je izravno rečeno, da se Sautempton neće odvažiti da uđe u trku sa “velikim momcima” i postane makar pridruženi član provizorne “velike šestorke”, njegov prebeg u Everton, gde su ga obasuli novcima, bio je jasan znak da će se rasprodaja aduta nastaviti, da će klub služiti samo kao odskočna daska za one dobre ili kao protočni bojler za one manje dobre fudbalere.

Bilo je, pod Klodom Puelom, i finala Liga kupa, u poslednjoj “punoj” sezoni moralnog dobitnika ovogodišnje “Zlatne lopte”, ali već za njegovog vakta Sautempton je izgubio identitet, prestao da igra svoj fudbal, kada je zagustilo okrenuo se Marku Hjuzu, i onda je sa svim pričama o nezadrživom progresu bilo gotovo.

Mimo terena, Sautempton je prešao iz ruke u ruku, došle su kineske gazde koje su odmah obuzdale ambicije navijača, gazeći u zametku svaku nadu da će u igrački kadar uložiti milione i milione.

A teži od tog saznanja bio je gubitak perspektive i nade, tegobni osećaj da ste postali, u najbolju ruku, samo “jedni od”, i brojna gorko-slatka pitanja, svaki put kada Dušan Tadić prospe svoju magiju po Evropi, svaki put kada Virdžil van Dajk nezasluženo ostane bez individualnog priznanja, svaki put kada Sadio Mane zaludi rivale, pitanja “šta je moglo biti”.

Ralf Hazenhitl bio je – i još je, uprkos činjenici da je pre skorašnjeg oporavka, Sautempton na sedam uzastopnih utakmica zabeležio samo jedan remi, a stradao redom – mudar odabir, ali previše je mirisalo sve na pokušaj da se veštački vrati osećaj iz Poketinovih i Kumanovih sezona. Moderan, ambiciozan trener, snažne ličnosti i filozofije neće uništiti svoju reputaciju ma kako da se okonča ova odiseja, a onih 0:9 neće mu biti ništa više od incidentnog detalja u radnoj biografiji.

Zastrašujuće ipak zvuči činjenica da je Dani Ings jedini čovek koji deluje kao da ume da postiže golove u crveno-belom dresu, nakon što je Če Adams, po svemu sudeći, pokazao kako nije kalibar za Premijer ligu, a Nejtan Redmond pogodio samo jednom.

Neke naznake progresa vide se u pojavi Muse Đenepoa, koji i dalje deluje neartikulisano, ali dovoljno energično da trgne tim iz letargije, i raspoloženju Vord-Prauza, ali daleko je to od onih zamalo-pa-slavnih dana taman koliko je Sautempton na mapi Engleske udaljen od Njukasla: skoro pa najviše moguće.

Sem ako Sveta Marija u nedelju po podne ne smisli neku zvrčku za kolegu Jakova.

PišeMarko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Najnovije vesti


×