{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Ako se može reći da postoji uspavani džin engleskog fudbala, to je onda Everton, koji je utoliko neverovatniji što su probali bukvalno sve – sada imaju i strane gazde, ali je tu i dalje stari laf Bil Kenrajt da obezbedi lokalni šmek – i ništa im nije išlo...
PRELAZZI: Kad se uželiš Mojesa i Dankana Fergusona

Kažu da svaki čovek u sebi ima jedan roman. Jednu veliku priču, jednu igru sudbine koja ga razlikuje od svih drugih, nešto po čemu će ga se pamtiti, jednu originalnu i značajnu nit koje se valja sećati. U stvari, možda i veliki pisci i sineaste, baš kao i veliki treneri i igrači, imaju samo taj magnum opus, a ostalo su tek manje ili više uspešne varijacije?

Dejvid Mojes mislio je da je dovoljno talentovan, dovoljno širok da napiše i drugi roman.

A sem ako baš volite komedije, ona skaska u Junajtedu to nije bila. U stvari, možda bi se sve dogodovštine za kratkog mandata u Mančester Junajtedu, pa onda ne mnogo duže avanture u San Sebastijanu, Sanderlendu i u istočnom Londonu mogle spakovati u jedan strip.

Samo, ko bi to kupio?

Dejvid Mojes je danas etalon za neukog menadžera, poslednja greška Aleksa Fergusona – no ovaj je toliko veliki da mu se to ne može zameriti; uostalom, nije on kriv što su ga slepo slušali kada je rukopoložio svog sunarodnika na sveto mesto na Old Trafordu – i neko čija je reputacija zauvek ukaljana tim ogromnim očekivanjima najboljeg engleskog kluba poslednjih nekoliko decenija.

Nije usamljen u tom društvu, znao je postfergusonovski Junajted da sažvaće, malo preživa, pa tek onda ispljune i mnogo veće marke nego što je to bio tip iz Glazgova čija je karijera prolazila kroz ledene pustinje i ostrvske prašine, ali kao da je samo Mojesa to žigosalo zauvek.

Ostala mu je samo ničim zaslužena nadobudnost, koju će, pričao je o tome skoro Ćabi Alonso, demonstrirati baš u Baskiji, gde se nije pomučio da savlada ni osnove španskog ili lokalnog jezika, niti da uživa u gradu koji je, pričaju to, jedno od najlepših mesta za život na ovom našem lepom kontinentu. Mojes je ostao mrzovoljni čovek koji je i dalje mislio da će se ona knjiga nekim čudom napisati, sve dok nije postao stvarno nedodirljiv.

Ali u onom smislu indijske kaste, na njegovu žalost...

Odakle smo samo njega onda izvukli, gde li smo se samo njega setili sada, da nećemo slučajno ekskluzivno otkriti da se tip golumovskog izgleda vraća fudbalu?

Ne, bar ne da mi znamo, ali stvar nije ništa manje čudna. Postoji jedno mesto gde su ga ipak voleli, čak i ako su mislili da je njegov roman imao koji tom više nego što je trebalo da ima – a kod skribomana se često desi da prvo likovi, pa onda i stranice, na kraju čitave glave i godine, počnu da liče jedne na druge – i na tom mestu su se sigurno ove subote predveče setili Dejvida Mojesa.

Tugaljivi Gudison, jakako, tamo gde je Marko Silva još jednom pokazao da nije čovek koji može da poturi leđa i zaustavi kola koja su uveliko krenula nizbrdo.

Everton je u poslednjem kolu stradao kod kuće od Noriča, verovatno najslabijeg sastava u ligi – uz Votford koji je, gle čuda, bivši Silvin tim – a nakon što je otišao Poketino, valjda ni Portugalac ne može još dugo trajati, kako tvrde engleske kladionice.

Marko Silva je jedan od onih trenera, a ima ih, da ih sad ne uplićemo u ovu priču, da je dodatno ne komplikujemo porazima, suzama i hvatanjima za glavu, jedan od onih trenera za koje niste tačno sigurni zašto ih toliko cene i zašto dobijaju sve bolje i bolje poslove. Okej, laici smo, priznajemo; ima on sigurno neke kvalitete koji se ne završavaju sa jako lepim odelima i ukupno uzev seksi načinom oblačenja i nošenja, a dešavalo se da klubovi koje vodi čak i u mini-serijama prave dobre rezultate, ali kad god bi se podvukla crta, on bi je gledao negde odozdo.

Ako se može reći da postoji uspavani džin engleskog fudbala, to je onda Everton, koji je utoliko neverovatniji što su probali bukvalno sve – sada imaju i strane gazde, ali je tu i dalje stari laf Bil Kenrajt da obezbedi lokalni šmek – i ništa im nije išlo...

Jedino je, eto, bilo nekog pomaka, čak i ako im se tada činilo da to nije dovoljno, i ako su bili ubeđeni da stagniraju, pa se nije mnogo suza prolilo kada je Fergi pozvao na razgovor posle kojeg ništa nije bilo isto, u onoj deceniji koju je na severnoj strani liverpulskog Stenli parka proveo Dejvid Mojes.

U stvari, navijači kluba koji se ponosi time da je “narodni”, da je “gradski”, za razliku od onih crvenih komšija na čije se utakmice stiže trajektom preko Irskog mora, tunelom iz Birkenheda, prigradskim prevozom iz Formbija, avionima što sleću u vazdušnu luku Džona Lenona, bili su srećni što su mu napokon videli leđa.

Poželeli su mu sreću, zaista, ne čak ni sa previše zajedljivosti, na tom kratkom putu ka Mančesteru, nadajući se da je to “win-win” situacija, da će im era posle Dejvida Mojesa napokon doneti mesto u “top 6”, pa onda u “top 4”.

Tradicija je, mislili su, tu; tu je i široka navijačka baza, tu je i Roberto Martinez da ih napokon uvede na evropski kolosek – posle Španca uzeće ih čak i Kuman, pre nego što reteriraju do Olardajsa, pa se ponovo vrate toplijim vetrovima s Markom Silvom – i šta može da pođe po zlu?

A eto, danas su sa depresivnog Gudisona mnogi, čim je autsajder postigao drugi gol, ustali i ne samo sebi u bradu, nego i glasno, rekli nešto što je doskora zvučalo blasfemično:

Dejvid je (možda) bio bolji.

Pa podsetimo se na trenutak tog Mojesovog velikog i obimnog chef-d'oeuvre-a, neponovljivih nekoliko godina u Evertonu u koji je stigao kao jedan od najtraženijih mlađih ostrvskih stručnjaka – uspešno je brodio obližnjim Prestonom, gde se upoznao sa značajem istorije, pošto je Nort End klub koji se, sem predrevnim titulama, može pohvaliti i da igra na istom bunjištu duže nego što postoji više od pola država na svetu – praćen euforijom koja je uvek odlikovala navijače Evertona, a za koji stepen jače i više svaki put kada bi “oni drugi” postizali zapaženije rezultate.

Nigde to nije bilo belodano – ni za sprdnju bogomdanije – nego kada su, u kasnom proleću u kojem se rival okitio titulom prvaka Evrope u Istanbulu, a oni bili četvrti, izdali DVD “Put ka Ligi šampiona”, samo da bi ih na poslednjem stepeniku kvalifikacija zaustavio Viljareal.

Novija prošlost Evertona zapravo je, kao i kod svih velikih a baksuznih klubova, a svakako kod onih koji misle da su uticajniji nego što jesu, satkana od onog “eh da nije” i istačkana onim “ah da jeste”, mada se s pravom mogu pitati da li bi mnogo šta bilo drugačije, i finansijski i psihološki i fudbalski, da su ikada uspeli da se domognu Lige šampiona.

Ali vratimo se malo pozitivnim pričama, neophodnim ovih dana pristalicama tog tima kao preslatka karamela posle obilnog ručka, vratimo se sećanju na onih nekoliko dobrih sezona Dejvida Mojesa, koje su bile pravi melem posle godina i godina terora onog drugog Škota, Voltera Smita.

Mojes je došao sa oreolom strogog, nepokolebljivog trenera, a za takvim je žudeo tim u kojem je nedisciplina umela da bude tolika da su ličili na ovovekovni odgovor na Vimbldon, sve sa Smitovom politikom dovođenja isluženih asova kao što su David Žinola ili Pol Gaskojn.

Škotlanđanin će im doneti nadu, ako je već optimizam odavno “majkao”, a njegovo iznalaženje dragulja iz podmlatka po imenu Vejn Runi odjeknulo je i mnogo dalje od pozivnog broja 0151.

Kakav je to tim tih nekoliko sezona bio! Opak, prevejan, pravi muški, prevashodno rudarski sa tek nagoveštajem neke prefinjene tehnike. U sezoni u kojoj je Vejn Runi postao prvotimac, napred su igrale takve glave kao što su Dankan Ferguson i Kevin Kempbel (setimo se i Tomaša Radzinskog, kojeg je jedan komentator uporno zvao Raždinski!), a nazad takve opake njuške kao što su Stabs, Vir, Ansvort i Toni Hibert.

Uz još Gravesena, Džozefa Joboa, Nejsmita, Kilbejna, Osmana, pa one koji će doći kasnije kao što su Kejhil, Arteta i Džejms Biti, bio je tim sa kojim nije bilo lako izaći na kraj.

Znali su šta hoće i do toga su dolazili i ružno ako treba, nije ih bilo briga, i za čitavog dugačkog mandata Dejvida Mojesa samo su jednom na kraju sezone bili plasirani u donjoj polovini tabele. Sve to uspeo je uz vrlo malo ulaganja, u doba kada su oni s kojima je Everton želeo da se bije ušli u lud novac.

Bilo je velikih utakmica, bilo je onih 3:0 u gradskom derbiju kada se proslavio Endi Džonson, bilo je izleta u Evropu – jedne sezone su stigli do osmine finala Kupa UEFA, i tek na penale ispali od Fiorentine – bilo je finala FA kupa, bilo je čak i lepih utakmica i poteza i igrača koji su znali mnogo više od pukog trčanja, ali nije bilo pehara, nije bilo vidljivog pomaka, klub i Mojes su umorili jedno drugo, i otišao je uz prećutno “da se ne ljubimo”.

Bio je to roman koji je dobio svoj epilog; ispostaviće se, jedini koji je Dejvid Mojes imao u sebi.

Ali, da li bi danas, posle još jednog debakla, posle još jednog dokaza da ovo sa Markom Silvom ne vodi nikuda sem u duboku depresiju, navijači Evertona ipak radije listali – samo podsećanja radi, daleko bilo da žele da njegov povratak, mada ni sami ne znaju šta žele – onu prašnjavu knjigu koja im se tada činila staromodnom?

PREMIJER LIGA - 13. KOLO

Subota

Vest Hem – Totenhem 2:3 (0:3)
/Antonio 73, Ogbona 90+6 – Son 36, Moura 43, Kejn 49/

Arsenal – Sautempton  2:2 (1:1)
/Lakazet 18, 96 – Ings 8, Vord-Prouz 72/

Bornmut – Vulverhempton  1:2 (0:2)
/Kuk 59 - Mutinjo 21, Himenez 31/

Brajton – Lester  0:2 (0:0)
/Perez 64, Vardi 82p/

Everton – Norič  0:2 (0:0)
/Kantvel 54, Srbeni 92/

Kristal Palas – Liverpul  1:2 (0:0)
/Zaha 82 - Mane 49, Firmino 86/

Votford – Barnli  0:3 (0:0)
/Vud 53, Barns 82p/

Mančester Siti - Čelsi 2:1 (2:1)
/De Brujne 29, Marez 37 - Kante 21/

Nedelja
17.30: (3,40) Šefild Junajted (3,30) Mančester Junajted (2,20)

Ponedeljak
21.00: (2,25) Aston Vila (3,30) Njukasl (3,25)

*** kvote su podložne promenama

PišeMarko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala MOZZART Sport

Najnovije vesti


×